Kineska haubica Norinco AH4
Artiljerija, tzv. kraljica bojnog polja, od same pojave predstavljala je ključan segment obezbeđenja vatrene podrške. U početku korišćena za opsadnu namenu, tokom 15. i 16. veka postala je vrlo efikasna i u bitkama, a pun potencijal, sa strahovitim efektom postignut je tokom Prvog svetskog rata, tokom kojeg su od topova, haubica i minobacača ginuli milioni vojnika. U Drugom svetskom ratu, cevna artiljerija je postala važan segment munjevitog rata, a taj status je zadržan do danas. Krajem Hladnog rata, izdiferencirale su se tri koncepcije top-haubica, oruđa koja dejstvuju i kao topovi i kao haubice, odnosno, poseduju relativno visoku početnu brzinu i domet na nivou topova, ali zadržavaju mogućnost dejstva i velikim uglovima elevacije, indirektnom vatrom. Najjednostavnije su vučna sredstva, koja zahtevaju kamion ili gusenično vozilo za vuču, samopokretne, koje na manjim udaljenostima u cilju promene vatrenog položaja mogu da se kreću sopstvenim pogonom, kojim ujedno mogu da bržim i pojednostavljenim postupkom uz manje brojnu posadu zauzimaju i napuštaju borbeni položaj. Treći tip su samohodne top-haubice, sa guseničnim ili točkaškim pogonom, najčešće zaštićene oklopnom zaštitom. U poslednju grupu se uvrštavaju i samohodna oruđa na kamionskoj osnovi, sa formulom pogona 6×6 ili 8×8 čime se značajno štedi na logističkoj podršci trupa. Progresivno sa širenjem spektra tipova top-haubica, broj kalibara je smanjen i danas je sveden na 152 i 155 mm na istoku i zapadu, a u pojedinim državama su zadržani istočni kalibar 122 mm i zapadni 105 mm. Kalibar od 105 mm je postao standardni za vazdušnodesantne, tj. Brzopokretne jedinice, u slučajevima kada je potreban veći domet i vatrena moć u odnosu na minobacače. Međutim, potrebe za standardizacijom i još većom vatrenom moći i dometom, nagnale su vojne planere da pokušaju da top-haubicu u kalibru 155 mm „spakuju“ tako da ima toliku masu da može da se zajedno sa posadom i borbenim kompletom prenosi transportnim helikopterima. Naravno, kao i u automobilskoj industriji, gde je odavno poznato da je dizajnirati mali automobil mnogo složenije nego velik.
Top-haubica sa podignutim zadnjim nogama lafeta
Prvo sredstvo koje je zadovoljilo gore navedene kriterijume, bila je top-haubica M777, nastala u američkom ogranku British Aerospace-a (BAe), nastala kao zamena za inače relativno laganu M198 u istom kalibru, 155 mm. Međutim, masa je na M777 drastično smanjena, sa oko 7 t na svega 4,2 t, uz identičnu dužinu cevi od 39 kalibara. M777 se pojavila 2005. godine i od tada se odlično pokazala u nekoliko lokalnih ratova, poput Avganistana, Iraka, Jemena i Sirije. Dometi sa vođenom municijom Excalibur i savremenim projektilima izduženog oblika i poboljšane aerodinamike, gasogeneratorom i raketnim pogonom dostižu 40 km, što je za cev od 39 kalibara odličan rezultat. Ostvaren je i solidan izvozni uspeh, gde je pored kopnene vojske i Marinskog korpusa SAD, prodata i Australiji, Kanadi, Saudijskoj Arabiji, i, zanimljivo, Indiji, koja nije tradicionalni korisnik američkog oružja, ali se to poslednjih desetak godina znatno promenilo. Indija, posebno u njenom severnom delu ima izrazito planinski reljef, gde je smanjenje mase od velikog značaja, s obzirom na razređeni vazduh i znatno smanjenu nosivost transportnih helikoptera. Za M777 sa borbenim kompletom i posadom koja broji sedam vojnika, se u Indiji koriste teški transportni helikopteri CH-47 Chinook ili Mi-26. Upravo je ovo predstavljalo pokretačku snagu za Kinu, koja uz Pakistan predstavljaju rivalske države u tom regionu. I zaista, nije prošlo mnogo vremena, do kad su Kinezi uzvratili istom merom, sopstvenom top-haubicom ultra male mase AH-4, koja je koncepcijski identična M777. Zapravo, čak i „istraniranom oku“ je prilično teško da odgonetne o kom se sredstvu radi.
Pogled iz perspektive članova posade
Teško je decidno reći da je neverovatna sličnost između M777 i AH-4 rezultat špijunaže. Možda je sigurnije reći da je primenjen isti princip usmeravanja energije trzaja na podlogu, što je najracionalniji način apsorpcije trzaja, te da otud potiče spoljašnja sličnost. Time je postignuta relativno mala dužina krakova lafeta, a samim tim i mala masa. Realno, ako se pogleda sama konstrukcija oruđa, vidi se drugačija konstrukcija hidroelastičnog sistema, ali i gasne kočnice. Dok je na M777 prisutna široka dvokomorna gasna kočnica, na AH-4 je iskorišćena znatno uža i gracilnija trokomorna gasna kočnica sa užim bočnim otvorima. Takođe, ono što je prisutno na oba oruđa, su mali, gotovo smešni točkovi. Ovo je verovatno reakcija većine poznavalaca artiljerijskih sredstava, s obzirom da je većina ranijih, znatno većih i težih oruđa imalo dva veća ili duple točkove, pa čak i dve osovine sa duplim točkovima (američka haubica M-1 155 mm i 203 mm M115), a bilo je oruđa u Drugom svetskom ratu i sa gusenicama, npr. sovjetska haubica B-4 kalibra 203 mm.
Drugi vrlo važan faktor smanjene mase je upotreba relativno laganih materijala, tačnije, lakih legura. Tradicionalni materijal za artiljerijska oruđa je čelik, međutim, s obzirom na značajnu gustinu ovog materijala. Na AH-4, kao i na M777, primenjen je značajan udeo legura aluminijuma i titana, čija je cena višestruko veća u odnosu na čelike. Uprkos tome, njihova gustina od oko 2,7 i 4,5 g/cm3 u odnosu na 7,8 g/cm3 im daje značajnu prednost, pre svega u krutosti kutijastih profila namenjenih za lafet. Cev je naravno izrađena od legiranog čelika, koji je nezamenljiv zbog izuzetne čvrstoće, odnosno, mogućnosti da izdrži izuzetno visoke pritiske ekspanzije barutnih gasova. Masa AH-4 je na taj način svedena na svega 4500 kg, što je gotovo kao na M777, kod kojeg je 4200 kg. Da bi se bolje dočarale ove vrednosti, može poslužiti podatak da su one tek nešto veće nego nosivost nama dobro poznatih helikoptera Mi-8 i Mi-17 od 4000 kg. Ne treba zaboraviti da je za vatreno dejstvo potrebna i posada, kao i borbeni komplet sa granatama i punjenjima, tako da se za vazdušni transport koriste helikopteri veće nosivosti, kao što su CH-47 Chinook i Mi-26, odnosno, transportni avioni. Kod transportnih aviona, spektar je znatno širi, ali se avioni najčešće koriste za strategijski transport.
Uglovi elevacije za AH-4 su od -3o do 72o, dok je po horizontali po 22o levo i desno. Kod M777 su brojke iznenađujuće slične: 0 do 71,7o i 22,5o, respektivno. Posada AH-4 takođe broji sedam vojnika kao i kod M777.
Laserski vođeni projektil GP-6
Kineski konstruktori su pored truda u samo oruđe, uložili značajan trud i u razvoj adekvatne municije. Standardna razorna municija ima savremen izdužen oblik odlične aerodinamike i šupljinu u zadnjem delu, kojim se postiže domet od 25 km (ERFB-HB, Extended Range Full Bore – Hollow Base). Svakako je naprednija municija sa gasogeneratorom u zadnjem delu, čime se eliminišu turbulencije iza projektila i smanjuje aerodinamički otpor ERFB-BB (Extended Range Full Bore – Base Bleed), dometa 30 km. Konačno, tu je i ERFB-RA (Extended Range Full Bore – Rocket Assisted), dometa 40 km, koja u zadnjem delu ima mali raketni motor, ali ovaj tip municije ima smanjeno eksplozivno punjenje, tako da mu je efekat na cilju manji nego kod prethodnih tipova. Kineski stručnjaci su po svemu sudeći priveli kraju razvoj najnaprednije municije namenjene artiljerijskim oruđima 155 mm, oznake GP-6, dometa šest do 25 km. Ima masu 52 kg, primenjen je sistem poluaktivnog laserskog navođenja, pri čemu se cilj obeležava od strane specijalnih jedinica pomoću stacionarnog laserskog obeleživača, pri čemu je verovatnoća pogađanja cilja jednim projektilom 90 %. U tom pogledu, ova municija predstavlja pandan američkog M712 Copperhead koji je uveden u upotrebu početkom osamdesetih i sovjetskih, tj. Ruskih Krasnopolj, čija je prva verzija uvedena 1986., dometa 20, odnosno 30 km. Osnovna razlika između municije Copperhead s jedne i ruskih i kineskih s druge strane je namena, s obzirom da je kod Copperhead-a primenjena kumulativna bojeva glava, efikasna protiv oklopnih vozila, dok je kod ostalih klasična razorna bojeva glava. Amerikanci danas koriste znatno skuplje, ali i efikasnije GPS navođene projektile M982 Excalibur, dometa to 40 km, sa unitarnom razornom bojevom glavom, kasetnom bojevom glavom sa 65 kumulativno parčadne bombice DPICM ili sa dva pametna projektila SADARM koji autonomno pretražuju teren i usmeravaju se prema oklopnom vozilu. Na osnovu toga, sasvim je jasno da u ovom segmentu Kinezi kasne, ali do kada će to biti slučaj, videćemo, a videćemo i koje će korake do tada preduzeti SAD i Rusija. Nemojmo ipak zaboraviti ni Nemačku sa svojom SMArt i Švedsku i Francusku sa njihovom municijom BONUS koje su približni ekvivalenti municije Excalibur.
AH-4 zauzima vatreni položaj za 3 minuta, napušta ga za 2 minuta, a brzina gađanja je 5 met/min u maksimalnom režimu ili 2 met/min kroz duži vremenski period.
Emiratsko vozilo MaxxPro vuče AH-4
Ako se uporedi sa još uvek verovatno najrasprostranjenijim kineskim vučnim haubicama tipa Type-66, može se konstatovati da AH-4 ima prednost u svakom pogledu. Type-66 je varijanta sovjetske haubice D-20 (na kojoj je bazirana i domaća NORA), mase 5700 kg, sa cevi dužine 28 kalibara koja je obezbeđivala najveći domet od 17 do 24 km. U poređenju sa najsavremenijim M777, bar na papiru, predstavlja apsolutni ekvivalent, uz rezervu prema municiji, s obzirom da je GP-6 ipak znatno iza Excalibur. O ceni se ne zna mnogo, ali je bez sumnje i ona znatno veća nego što imidž Kine sugeriše. Sasvim je razumljivo što se za ovaj „mali dragulj“ kineske namenske industrije opredele Ujedinjeni Arapski Emirati koji su februara 2019. godine obelodanili kupovinu. Kinezi se tu nisu zaustavili, već su razvili AHS-4 još manje mase od 3 t, namenjenu za brdske operacije, ali za sada nije poznato na koji način se uštedelo na masi. Najverovatnije se radi o oruđu skraćene cevi i samim tim, celokupna konstrukcija može biti lakša, ali je i domet manji, mada bi ipak trebalo sačekati zvaničnu potvrdu.
Prof. Dr Sebastian Baloš
