Divlja lepotica

Neverovatna lepa priroda, predeli kao iz bajke, surovi i teški uslovi za lov, kao i bogatstvo divljači, tako bi u najkraćim crtama izgledao opis lova na Šar planini. Sredinom novembra imao sam priliku da lovim, na ovim izuzetnim predelima. O samoj planini nisam znao previše, osim da je lov naporan i neizvestan

Domaćin Brane Đorđiovski poznat je odgajivač NLT terijera, kinološki sudija i izuzetan lovac. Ove predele poznaje kao svoj džep, kao i divljač i njene navike.
Uz upornu i dosadnu kišu stigli smo u Gostivar, gradić u zapadnom delu Makedonije. Nije bilo vremena za odmor, stvari su odmah prepakovane u prostrani Micubiši L200, a sa nama su bila još dva izuzetna lovca. Domaćin Hristo Naumčevski i poznati skopski lovac Daniel Vojinovski. Kolega Danijel je vlasnik lovišta na legendarnoj planini Kajmakčalan, mnogo puta je lovio u Africi, Sibiru i mnogim svetskim destinacijama.

Opasna magla

Nastavljamo dalje, put preseca bistar planinski potok. Na pojedinim mestima pažnju mi privlače neobične gomile kamenja. Iz daljine podsećaju na hidrant za vodu ili slovo T. Nijedan nije istog oblika, dok mi domaćini objašnjavaju da su to orjentiri za čobane i lovce. Magla na Šari je opasna i onaj ko je tu odrastao često se ne može orjentisati na pašnjacima i sličnim uvalama. Ovi orjentiri nekad i život znače! Visinometar je pokazivao 2.200 m, a mi smo zastali na platou odakle je pucao vidik na sve strane. Džip dalje nije mogao, a plan lova je bio da od zadnjeg bačila krenemo levo i desno, do same granice lovišta sa nacionalnim parkom Mavrovo.

Jarebice kamenjarke

Radoznalo zagledam pušku. Nosiću Steyer-Mahlicher .243 sa ”žSwarovski” optikom. Lagana i spretna puška, upucana na 200 m i probana dva dana pred moj dolazak. Dok smo se oblačili i pravili plan za lov, ispred nas se kratko podiže, pa slete jato jarebica kamenjarki. Kretoh da ih slikam, ali bučno poleteše niže ka torovima. Posle lovova sa ocem u Dalmaciji, sad već davnih dana, nisam imao priliku da ponovo vidim kamenjarku u njenom okruženju. Gledam čitav krajolik i divim se lepoti predela.

Redak prizor - divokoze na pašnjaku
Redak prizor – divokoze na pašnjaku

– Hajde Srbine, idemo dalje, biće prilike za još lepše prizore – malo me trže moj prijatelj Brane. Kretosmo grebenom. Tek je svanulo, a oštar planinski vetar je sekao obraze i vrat. Danijel i Hristo će niz jarugu, pa prema torovima i bačilu, a Brane i ja grebenom ka granici lovišta, a planirani susret i doručak je oko podneva, nekoliko kilometara od džipa.

Vrhovi Velikog Koraba

Stazama koje su samo Branetu znane, spustismo se sa grebena gde je bila zavetrina, a jutarnje sunce prijatno grejalo. Moj prijatelj i domaćin želeo je da mi pokaže sve ove bajkovite predele. Zamislite beskrajne pašnjake guste trave, potočiće koji izviru tamo gde ih najmanje očekujete, njihovo žuborenje, huk reke u dolini ispod nas, granicu dokle raste šuma”¦ A za kraj, zaista impresivno su delovali vrhovi Velikog Koraba, koji nam je bio skoro na dohvat ruke. Ova planina je izuzetne lepote i surovosti, sa najvišim vrhom od 2.754 m i predstavlja granicu između Makedonije i Albanije. Vazdušnom linijom je bila vrlo blizu, a kanjon Adžine reke levo od nas. Malo zastadoh da dođem sebi. Ipak je visina prilična, noge su stalno pod uglom dok se hoda, neke šire staze osim one kojima idu divokoze nema, a kada idete preko pašnjaka, trava je gusta i nezgodna za hodanje, jer su busenovi veliki. Svuda nailazimo na izmet zečeva i divokoza. Brane mi tiho priča doživljaje iz ranijih lovova. Na njegovom licu vidim zabrinutost i napetost – brate Srbine, ma uživamo danas, ako bude – biće, ako ne bude, ima dana, mladi smo obojica – pokušao sam da ga smirim.
On se nasmeja i odgovori – Srbine, dobar si, neki zastaju da se nadišu još tamo, iza, na prvoj jaruzi. Nasmejah se, ipak sam ja najviše u ravnici, po brdu tu i tamo, u planini retko. Bitno je da nema zmija jer je hladno, ovo je dom poskoka među kamenom i travom. Kondicije imam, koliko god da mi teško pada ova surova i prelepa planina.

Igra divokoza

Kraj jedne stene zastadosmo, dok je Brane zalegao da osmatra teren. Vegetacije nema, poneki žbun četinara i kleke, divokoze imaju odličan vid, a nas dvojica se vidimo sa prilične daljine, iako smo sa bojom odeće prilagođeni okolini. Samo mi rukom pokaza pravac. Pogledah i videh prizor koji ostavlja bez daha! Krdo divokoza ispod nas, jarac na steni. Mlađi jarac je bio desno, a stariji jarac je dva puta silazio sa stene i jurio u krug manjeg. Parenje u punom jeku, tiho reče Brane. Daljina prilična, ali za dobrog strelca izazov. Razmišljam kako bi skinuo svoju jaknu i namestio Branetov ranac, ali me domaćin uz osmeh prekide u mislima – šteta što su preko, nacionalni park je sa one strane reke, ovaj put nema pucanja.

Osmatranje terena
Osmatranje terena

Šteta, procedih, namestih se bolje da ih osmatram, jer me je jedan kamen prilično žuljao. Igra divokoza u parenju je priča za sebe. Krupan jarac juri manjeg u krug, kao da je srndać u ravnici, iako je padina strma sa dosta stenja. Ostale divokoze i jarad stoje, prate šta se dešava. Mlađi jarac pobegne, stariji se vrati na stenu i osmatra. Gledamo ga obojica i procenjujemo da ima između 90 i 100 poena. Lep primerak, tipično mrke boje i krupne građe. Ostadosmo dugo gledajući krdo, napravismo mnogo lepih fotografija. Tek kad smo ustali, divokoze su nas primetile i krenule da beže dublje u nacionalni park. Kakav je to prizor bio! Kao da je crni vozić išao vijugavo, uz brdo, preko zlatno žute trave.

Teren težak i zahtevan

Nastavljamo dalje ivicom grebena. Na nekoliko mesta usponi i prepreke su bile više, prilično opasne, a krajnja opreznost i koncentracija nas je odvela dalje, čuvajući nas od lomova i ozbiljnih povreda. Dan je već prilično odmakao kad smo primetili sledeće krdo. Bilo je daleko vazdušnom linijom, više od kilometra i divljač se pomalo kretala, a ideja da se spuštamo u nepregledno strm kanjon, pa onda uzbrdo preko prevoja, stotinama metara, nije bila nimalo primamljiva. I Brane je pomalo nervozno vrteo glavom gledajući lepo krdo divokoza. Ipak je bolje da dođem pravo sutra, da ih ne plašimo sada. Slažem se potpuno,, a toliko su bile daleko da ih ni naši moćni objektivi nisu mogli uslikati.

Odstreljen lep primerak

Uz konstantno penjanje uz brdo, dođosmo do dogovorenog mesta susreta. Hristo i Danijel su nas čekali na grebenu na priličnoj visini. – Mahali su sa visine i krenuli u spuštanje ka nama. Uz doručak, pričali su da nisu videli ništa, a dobričina Hristo nije mogao da sakrije osmeh. Primetih i krv na nogavici pantalona. Kretosmo nazad, prema džipu, koji je bio daleko. Ipak je ova strana bila pitomija, a zbog blizine torova, postojala je i staza kojom čobani idu uz brdo, kad napasaju ovce. Na jednoj steni neobičan prizor – divojarac je visio zakačenih rogova, dignut od zemlje. – A, pa, lepo ga skide prijatelju, pričaj detalje – rekoh Danijelu. – Čekaj da dođemo do njega. Napokon stigosmo da razgledamo trofej. Lep primerak divojarca koga je Danijel odstrelio po polasku! – Bio je sa dve koze iznad bačila, a pucao sam ga na 280 m – kratko reče Danijel. Hristo potvrdi njegove reči i pokaza nam mesto odakle su pucali i gde su bile divokoze.

Neizbežne lovačke priče

Spretni lovac koristio je Blaserov kip lauf u kalibru .30-06, a Swarovski Z6i druge generacije je bio od velike pomoći. – Koristio sam turet i gde sam gađao, tu sam i pogodio – uz osmeh reče Danijel. Iskreno čestitah kolegi iz Skoplja. Brane mu čestita, šireći ruke u neverici – pa šta ti je lov! Išli smo na daleko bolje mesto, a oni tu, tik iznad torova, gde nema uvek divokoza na vidiku, imaše ulov. – Ma Brane, daj da napravimo lepe slike na ovom predivnom mestu, a lov je veština i sreća – rekoh.
– Sutra pucaš velikog jarca. Ma opušteno, rekoh domaćinu. Posle slika, usledilo je dranje divljači i raspodela mesa u rančeve zbog lakšeg transporta. Koža i utroba su bile na vidnom mestu, a u toku dana već će postati plen grabljivica koje žive u okolini. Sumrak nas je zatekao u selu Pozarane, opevanom u narodnim pesmama. Dok se dan bližio kraju, sve je bilo nestvarno. Kao da je vreme stalo, jer su kuće bile spratne, ali od crvene zemlje i drveta, tipičnim za jug Srbije. Uz lovačke priče i obilnu večeru, ostalo se dugo u noć. Na žalost, jutro je donelo kišu, vetar i sneg. Od lova tog dana nije bilo ništa, jer je vetar prestao, a magla počela da pada. Posle doručka sa zakupcima lovišta u konfornoj lovačkoj kući, napustismo rajske predele Šar planine.

Lovačko društvo “Kuči-baba”

Gazduje lovištem ”žMazdraca” koje se prostire na 11.000 ha. Zakupac lovišta i predsednik udruženje je Samedin Medi, uspešan poslovan čovek i strastven i ambiciozan lovac. Lovište je podeljeno na dva dela – lovište Vrapčište koje gazduje sa srnećom divljači i divljim svinjama, kao i sitnom divljači – jarebica, fazan, zec, prepelica, divlja patka i divlja guska, kao i planinskim delom lovišta koje se prostire u kanjonu istoimene reke Mazdrace. U planinskom delu lovi se divlja svinja, srneća divljač, divokoza i vuk, dok je od sitne divljači zastupljena jarebica kamenjarka i šumska šljuka, a od trajno zaštićene divljači lovište naseljavaju populacije medveda i risa, kao i malog i velikog tetreba. U dugoročnim planovima zakupca lovišta je razvoj lovnog turizma, kao i foto-lov.

Prelepi prilozi

Dok smo se penjali ka vrhovima Šare, prizor je bio nestvaran.Tek je svitalo, nebo je bilo bez oblačka, a vrhovi planina sijali su u svojoj punoj lepoti. Jesen je bila u punom sjaju, a kontrasti boja i pejzaža bili su neverovatni. Crvenila se paprat na brdima, žutelo lišće breza, bukve, zeleneli četinari. Pažljivo sam pratio visinometar u autu, koji nam je pokazivao gde se nalazimo. Kad smo prešli 1.600 m, došli smo na same pašnjake, preko kojih je vodio truckav put od kamena i crvene zemlje. Pašnjaci su tek bili priča za sebe. Gusta trava, ponegde kržljavi žbunovi četinarskog rastinja i na jednoj zaravni zaklonjenoj od vetra, nestvaran prizor – bačilo sa ovcama koje čuva čopor šar-planinaca! Psi su bili krupni, tipični za svoju rasu. Nekoliko njih izvorno sivo-gvozdene boje, a nekoliko sa bojom karabas, kako ih zovu u lokalnom dijalektu. Bio sam radoznao da saznam zašto se Šar planina zove baš tako. Saznah od domaćina da sneg ostaje dugo na pašnjacima Šare i da ona sve do sredine juna izgleda prilično prošarano ili šareno, sa belim flekama i po tome nosi ime.

Mr Vladimir MIJAILOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još