Moćni kavgadžija
Svi će se složiti da generalno, kada se sve uzme u obzir, čovek predstavlja najopasniju „životinju“ i po sebe i po druge. Ali, šta je sa ostatkom? Koja je životinja – u užem smislu reči – najopasnija? Lav, tigar, slon, medved? Lav koji vreba plen ili možda lovca iz visoke trave savane? Ili tigar sakriven u žbunju Bengala, posle čega sledi atletski skok sa isukanim kandžama i razjapljenim čeljustima, poslednje je sa čime bi lovci želeli da se sretnu. Ranjeni slon od sedam tona u trku, takođe je strahovit prizor, čak i ukoliko se lovac nalazi „zaštićen“ u nekom vozilu. O medvedu grizliju od pola tone i više, u trku, na proplancima i u šumama Aljaske, da i ne govorimo. S druge strane, neki manje izraženi biljojedi takođe mogu da budu vrlo opasni, npr. afrički bivo, za koga se tvrdi da je i prilično inteligentan, kao i nilski konj, koji sa izraženim fanatizmom i žarom brani svoju teritoriju. U takvim momentima, refleksi i hladnokrvnost lovca su od primarnog značaja, ali je možda još važnija pribranost i solidarnost pratioca i kolege koji nije direktno napadnut. Neke afričke zemlje upravo iz tog razloga izričito zabranjuju lov bez naoružanog pratioca, što s druge strane može u dobroj meri i da smanji krivolov mnogih retkih i zaštićenih vrsta. Možda je upravo zavisnost od drugih ključ većine strahova i opasnosti sa kojima se lovci, suočeni sa egzotičnim i opasnim životinjama susreću. Međutim, iskusniji lovci dobro znaju i drugu stranu medalje – sve pomenute životinje su opasne, zato što imaju i određeni nivo inteligencije. Pored opasnosti, to znači da u drugim slučajevima osećaju strah za sebe, tako da se često dešava da se same životinje sklanjaju i beže od čoveka. Postoji jedan, manje očigledan, ali izuzetno opasan protivnik čoveku koji po mnogim upućenim lovcima predstavlja apsolutno najzahtevniju i najopasniju lovinu – nosorog. Velik, snažan, brz, potpuno indiferentan prema sopstvenoj sudbini i nepredvidljiv, agresivan i neizmerno glup, nosorog je strahovit protivnik najumešnijem i najiskusnijem lovcu.
Nosorozi danas žive u Africi i Aziji. Postoji više vrsta nosoroga, od kojih je najkrupniji beli afrički nosorog, čija masa može dostići i preko tri tone. Rekordni primerak je imao neverovatnih 4.500 kg, otprilike kao indijski slon. Karakteriše se sa dva roga, od kojih prednji može dostići i dužinu od 0,9 m. Iako se smatra prilično pitomim, naravno u odnosu na najopasnije, crnog nosoroga, i beli nosorog je odgovoran za mnoge opasne situacije i nesrećne slučajeve u kojima su lovci izvukli deblji kraj. Crni nosorog je brojniji i postoji više podvrsta. Manji je od belog i dostiže masu od najviše 1.800 kg i takođe ima dva roga. Indijski nosorog je samo nešto manji od belog i dostiže najviše 3.500 kg, otprilike kao najvec’i primerci nilskog konja. Živi u Indiji i Nepalu i interesantan je po karakterističnom izgledu tela – kao da ima oklopne ploče, poput srednjovekovnih oklopnika. To je samo koža, koje ima „viška“, tako da su krajevi „oklopnih ploča“ ustvari falte. Ima jedan omanji rog. Javanski nosorog teži do 2.000 kg, ima jedan manji rog, a najmanji je sumatranski, do 1.000 kg, ali ima dva prilično velika roga za njegovu veličinu.
Međutim, nije samo stas i rog ono što nosoroga čini opasnim. Daleko je nezgodnija njegova narav i brzina. Naime, uprkos nezgrapnom izgledu i prividnoj tromosti, može DA potrči brzinom od čak 48 km/h. Da bi bilo jasnije o kojoj brzini se radi, možemo ga uporediti sa trkačkim konjem, dok je brži od zebre, hrta, noja, hijene, koji trče brzinom od najviše 40 km/h. Primera radi, sportista – sprinter trči brzinom od ispod 30 km/h. Takođe, nosorog je i izuzetno okretan. Kada znamo sa kojom masom raspolaže, zamislite šta bi se desilo da punom brzinom udari u drvo, gde se recimo lovac „sklonio“. Ako drvo ne bi bilo srušeno, što bi bilo pravo čudo, nema sumnje da bi zlosrećni lovac sa njega jednostavno otpao, a dalje zna se šta sledi. Osim toga, nosorog je neverovatno strpljiv – ukoliko mu ništa drugo ne odvrati pažnju, u stanju je da čeka i do pet dana ispod drveta, ako vidi da ne može da sruši drvo. Tu dolazimo do njegove druge neugodne osobine, a to je smelost, koja je posledica neverovatne gluposti, koja ga baca daleko iza ili ako drugačije posmatramo, ispred drugih opasnih životinja. Nosorog je dakle toliko agresivan, da će napasti i onda kada to drugim životinjama ne bi palo na pamet. Dovoljno je da uoči čoveka u svom, istina, ne baš velikom vidokrugu, pa da se
strahovitom silinom stušti na njega. Nosorogova agresivnost može da se meri sa agresivnošću nilskog konja (imajmo u vidu da nilski konj pretežno obitava u vodi i da je opasan pre svega u njoj i oko nje, na tačno određenim mestima koja treba izbegavati). Ljudi za to dobro znaju i teško da će se neko uopšte odvažiti da prođe kroz teritoriju nilskog konja. Za razliku od njega, nosorog može da se pojavi i na mestima gde ga niko ne očekuje, u najgorem momentu i bez upozorenja napadne. Čak je bilo slučajeva u Ugandi i Keniji, da nosorozi napadnu voz u pokretu. Prema mišljenju stručnjaka, zvižduk lokomotive je naročito iritirajući za nosoroge. U dva od 11 slučajeva, lokomotiva je srušena sa šina, a nosorog je pri tome ubijen. Takođe, nosorozi ne podnose ni automobile – u južnoj Keniji je zabeležen slučaj kada je nosorog jurnuo i udario automobil u vožnji, spreda, pri čemu je automobil potpuno uništen, a nosorog „zadovoljno“ otišao raskrvavljenog nosa.
Slučaj koji ćemo sad navesti je istinit i desio se jednom lovcu tokom pedesetih godina 20. veka na safariju u Centralnoj Africi. Čovek se dobro naoružao i krenuo na safari. Običaj je da se kupi licenca za odstrel određenih životinja, čak i ako nije namera da se love, iz čisto sigurnosnih razloga. Među njima je i nosorog. Posle nedelju dana mukotrpnog praćenja nosoroga „kapitalca“, lovac sa iskusnim pratiocem, konačno se sreo sa „plenom“. Nosorog je bio na određenoj udaljenosti i lovci nisu očekivali da će napasti, s obzirom da se smatra da nosorog prilično loše vidi. Nije poznato da li je ovaj nosorog bio izuzetak ili je njihov položaj otkrio, bar približno, sluhom i njuhom. U sledećem trenutnku je samo okrenuo glavu prema njima i jurnuo, a oni su tek tad otkrili da su na otvorenom. Pratilac je lovcu tiho rekao da gađa ispod „brade“, odnosno u grudni koš gde je srce. Sledećeg momenta je teška dvokuglara kalibra .470 ispalila zrno od 500 grejna, a nosorog se sručio u prašinu. U narednom trenu, juriš razjarene životinje je nastavljen, a puška je opalila i drugi put, posle čega je nosorog konačno pao. Pratilac je zaurlao: „napuni“! Očigledno, nije bio siguran da se napad neće nastaviti. Kada je postalo jasno da od toga neće biti ništa, lovci su otkrili da se radilo o dve životinje – prvi je bio mužjak, a kada je puška prvi put opalila i ubila ga, ženka je instinktivno pojurila prema strelcu. Svaka druga životinja bi pojurila na drugu stranu, da pobegne, ali ne i nosorog. Administrativni problemi su tek usledili, jer je trebalo mnogo objašnjavanja i svedočenja da se potvrdi da je opravdano prekršena dozvola za ubijanje jednog nosoroga.
Vrhunac bizarnosti desio se 1976, kada je nosorog napao radnike na izgradnji puta u Keniji. Nosorog je napao buldožer-guseničar, kojem je uspeo da otkine segment čelične gusenice, poasle čega su prestrašeni radnici pobegli glavom bez obzira, na najbliže veće drvo. Ceo sutrašnji dan je nosorog potkopavao drvo, kako bi ga srušio i obračunao se sa sirotim radnicima. Konačno, u jednom trenutku je neobjašnjivo otišao, nakon što je više puta iskalio bes na hladnjaku buldožera, gde je ostavio tragove slične krampu. Lovac iz prethodne priče je sa pratiocima krenuo za nosorogom i konačno ga sustigao posle nekoliko dana. Nesreća je bila u tome što se radilo o planinskom nosorogu koji živi u gustoj prašumi. Primetili su ga sa udaljenosti od desetak metara. Pre nego što su stigli da se usprave i podignu puške, životinja je potrčala poprečno u odnosu na njih. Kako je vegetacija bila gusta, duga puška se zakačila o neku granu i lovac nije ni uspeo da opali. Kada su malo razmislili, začudili su se zašto nosorog nije jurnuo pravo na njih – jedino objašnjenje je bilo prisustvo drugog nosoroga. Pratili su ga naredna dva dana i konačno odustali, odlučivši da pronađu neki manje temperamentni primerak. Ubrzo su naišli na tragove slona, koji su se oštro usmeravali u drugu stranu, što je davalo ozbiljne indicije da ni nosorog nije daleko. Sledećeg momenta, začulo se snažno frktanje i lom grana – nosorog je upravu jurnuo na njih sa petnaestak metara! Brzo su prigrabili puške i lovac je opalio metak kalibra .458. Životinja se zateturala u stranu, a drugi metak je pronašao svoj put kroz rameni zglob. Kada se nosorog srušio u oblaku prašine, lovac je bukvalno mogao da mu dosegne rog ispruženom puškom.
S. BALOŠ
