TP-82 idealan za opstanak

Svemir, konačna granica. Ali ovaj put nije reč o putovanjima svemirskog broda Enterprajz, ni o čuvenoj seriji Zvezdane staze, već o „kosmičkom oružju“. Prvi čovek u svemiru, Jurij Gagarin je u svom kompletu za preživljavanje nosio pištolj Makarova. Naravno, oružje nije bilo tu da se Gagarin brani od Ridli Skotovog „Osmog putnika“ ili sličnih monstruma, već da po prizemljenju kapsule na Zemlju posluži za eventualnu samoodbranu od divljih zveri. Brojne naredne misije su takođe bile naoružane na isti način. Svojevrsna prekretnica u načinu razmišljanja po ovom pitanju je bila misija Vashoda 2 iz 1965. godine sa Aleksejem Arhipovičem Leonovim, prvim čovjekom koji je hodao po svemiru. „Mesečev hod“ i Majkl Džekson su došli tek neke dve decenije kasnije…

Modul sa Leonovim i kolegom Pavelom Beljajevim je aterirao u sibirsku tajgu, oko 400 kilometara dalje od mesta gde je to bilo predviđeno. Iako je spasilački helikopter posle tri sata otkrio dvojicu kosmonauta, njihovo trenutno izvlačenje nije bilo moguće. Ipak, izbačena im je hrana i neophodna topla odeća. Ono što je predstavljalo najveći problem je bilo zavijanje vukova čija je sezona parenja bila u toku. U pomenutom periodu su pomenute životinje dodatno agresivne, pa je i strah kosmonauta bio sasvim logičan. Po rečima samog Leonova, iako je municije bilo dovoljno, sam pištolj PM nije ulivao poverenje kao adekvatno oružje za pomenuti problem. Ili kako je jednom izjavio, bio je dobar samo da sami sebe ustrelite. Ta i naredna noć, koja je provedena u društvu spasilačke ekipe koja je došla na skijama su se duboko urezale u sećanje dvostrukog heroja SSSR-a. Posle, kada je postao general major avijacije i zamenik načelnika za obuku sovjetskih kosmonauta, insitirao je da sve posade moraju dobiti adekvatno naoružanje za preživljavanje. Naime, Leonov je još 1979. godine ljudima iz Tulskog zavoda pričao o svom iskustvu iz Permske tajge i o potrebi za adekvatnim naoružanjem. Posle je raspisan konkurs i ponuđena su tri rešenja. Prvo je bila poluautomatska puška, drugo je bio neobični petometni revolver i treće je junak naše priče, kompaktni pištolj-driling. Poluautomatska puška svojim dimenzijama nije dozvoljavala pakovanje u vrlo ograničeni raspoloživi prostor, te je zato odbačena u startu. Ubrzo je i petometni revolver TOZ 81 “Mars“ doživeo istu sudbinu, prvenstveno zbog municije kalibra .410 oko koje je napravljen. Tako je u igri ostao samo predlog trocevnog pištolja koji je razrađen u konstrukcionom birou V.P. Očnjeva od strane glavnog konstruktora N.V. Upirova. Oružni komplet je dobio puni naziv SONAZ TOZ -82 / TP-82, a razvijeno je i izrađeno u čuvenom Tulskom oružnom zavodu (TOZ).

Bilo kako bilo, 1982. godine je zvanično usvojeno i u svemir poletelo novo oružje, kao deo zemaljskog kompleta za preživljavanje. Produkcija ovako specifičnog oružja je naravno bila vrlo ograničena i do 1987.godine kada je prekinuta, proizvedeno je oko 100 do 120 primeraka. Zanimljivo je da su Sovjeti, odnosno Rusi, po završetku misije poklanjali vođi kosmičke ekspedicije pištolj koji je nosio u kosmos. Zaista sjajan gest, barem iz našeg ugla posmatranja.
Samo oružje nije bilo prefinjenog i elegantnog dizajna kao sačmarice iz Ferlaha, ali je bilo robusno, vrlo fino upasovano, jednostavno za upotrebu i iznad svega pouzdano. U periodu između 1983. i 1985. godine, Sovjeti su proveli obimna ispitivanja oružja za preživljavanje kosmonauta, kako na opitnim poligonima tako i u realnim uslovima, odnosno u stvarnom lovu u najraznovrsnijim uslovima. Testiranje je izvođeno na krajnjem Severu, u pustinji, tajgi i na primorju, te u svim godišnjim dobima i meteo uslovima. Komplet je dobio vrlo visoke ocene, a među njima i trocevni pištolj TP-82 kao njegov glavni deo. Praktično sve što je zastupljeno u tim krajevima je ulovljeno sa pomenutim oružjem, od zečeva, lisica, gazela, divokoza, losova, sajgi, divljih svinja,grlica, fazana, patki, guski… Kako je postignuta ovako visoka efikasnost oružja u odstreljivanju ovako raznolike faune? Odgovor je jednostavan, gornje dve cevi su glatke i namenjene su za ispaljivanje sačmene patrone kalibra 32 (12,5 mm) i signalne municije, dok je treća, donja cev ožlebljena i ispaljuje metak 5,45×40 mm sa zrnom mekog vrha. Iole verziraniji poznavaoci oružja će odmah prepoznati da je u pitanju lovačka verzija poznatog sovjetskog metka za pušku AK 74. Da je pomenuti metak vrlo efikasan u pravim rukama govori i podatak da su sa njim odstreljivani losovi i divlje svinje težine do 200 kilograma.
Ako je Tulski zavod bio zadužen za oružje, onda je čuveni CNIITOČMAŠ poznat po konstruisanju naoružanja i municije opšte i specijalne namene, dobio posao da razradi odgovarajuću municiju. Naravno, napraviti lovački metak SP-P 5,45×40 nije bio veliki izazov. Zrno sa mekim olovnim vrhom i mase 3,6 grama je iz kratke cevi lansirano brzinom većom od 800 m/s i imalo je efektivni domet do 200 metara. Ovde se naravno ne govori o lovačkim već o samoodbrambenim distancama. U sklopu „borbenog kompleta“ je dolazilo 11ovakvih metaka. Izrada potpuno novog metka, ili bolje reći lovačkog patrona SP- D kalibra 32 (12,5×70) i signalnog pandana, SP-S takođe nije bila složena priča za CNIITOČMAŠ. Kao osnova je upotrebljen stari lovački metak kalibra 32 (12,5×70) koji je po efikasnosti prilično blizak patronama kalibra 20, koje su kod nas znatno poznatije. Patrona je napunjena sa 20 grama olovne sačme promera 3,5 mm. Ovo je bilo sasvim dovoljno da se dobije efikasan domet od 20 do 40 metara, u zavisnosti od toga šta se lovi. U kompletu je dolazilo 10 ovih patrona.
I na kraju, tu je signalna patrona kalibra 32, SP-S koja se mogla ispaliti iz obe glatke cevi. Po opaljenju, crvena signalna zvezdica bi bila lansirana u visinu oko 100 do 165 metara i gorila bi oko 8 do 11 sekundi. Signalnu zvezdicu bi bilo moguće primetiti noću u radijusu od 5 do 9 kilometara, što se može smatrati vrlo uspešnim rešenjem. U pripadajućem kompletu je dolazilo deset patrona SP-S.

Kao što smo rekli, konstrukcija TP-82 je vrlo jednostavna. Tri cevi dužine 360 mm su raspoređene tako da su dve gornje glatke, dok je donja žlebljena. Zadnjim delom su učvršćene u čelični blok u koji su takođe smešteni izvlakači i izbacač. Naime, glatke cevi imaju samo izvlakače koji prilikom prelamanja delimično izvuku patrone te tako omogućavaju jednostavno vađenje prstima. Donja, žlebljena cev ima i automatski izbacivač čahure. Da bi se cevi prelomile, potrebno je prvo kraj poluge sa leve strane bloka pomaknuti ulevo, čime se vrši odbravljivanje mehanizma. Zanimljivo je da se Upirov odlučio da koristi eksterne udarače, poput starih lovačkih pušaka. Nagađamo da je glavni razlog za ovo bezbednost. KakoTP-82 poseduje jedan okidač, dva eksterna udarača i tri cevi, bilo je potrebno osmisliti mehanizam kako da cela priča funkcioniše kako treba. Desni udarač opaljuje samo gornju, glatku cev. Levim udaračem se opaljuje leva gornja cev i donja, ožlebljena. Da bi izvršili opaljenje gornje cevi, potrebno je klizni regulator koji se nalazi na levoj strani bloka postaviti u gornji položaj. U slučaju da želimo da vršimo opaljenje donje, logično, regulator postavljamo u donji položaj.
Kod dela pištolja je ugrađena dodatna automatska kočnica smeštena na prednjem delu rukohvata. Iskreno, ovaj detalj smatramo nepotrebnim kod ovako koncipiranog oružja. Ali eto, valjda je neko smatrao da od viška glava ne boli.

Iako su konstruktori oružje zvanično krstili kao pištolj, da bi se digla efikasnost pri gađanju udaljenih ciljeva, dodan je kundak koji se mogao stavljati i skidati po potrebi, ali ne bilo kakav. Naime, da bi se dobilo na univerzalnosti, kundak je urađen u formi mačete. Pomenuta mačeta je imala sečivo u obliku ekscentrične špahtle i masu od „simboličnih“ 800 grama. Bila je pogodna za cepanje drva, kresanje grana i slične rabote koje bi mogle da posluže kosmonautima pri izradi privremenog skloništa. Sa tolikom masom verovatno nije bilo potrebe ni da bude oštra, dovoljna bi bila gola kinetička energija da se odradi posao. Šalu na stranu, masa mačete/kundaka je uslovljena oblikom, a on je bio uslovljen namenom. Pored sečenja drveta, mačeta je trebala da posluži i za izrezivanje kocki od nabijenog snega prilikom izrade igloa. Kada bi se nosila na kaišu ili namontirana na pištolj, nalazila bi se u futroli od ceradnog platna ili kože,sa plastičnim ojačanjem na dnu koje je bilo meka vrsta potkova kundaka. Prema rečima Aleksandra Germana, glavnog čoveka za obuku kosmonauta, prilikom vežbi preživljavanja u zimskim uslovima, kosmonautski dvojac bi za dva dana pomoću nje isekao i nacepao nekoliko kubnih metara drveta za ogrev i izradu skloništa.
TP-82 je oružje koje srećom nikada nije moralo da bude upotrebljeno za ono za šta je dizajnirano. Ipak, kako su vršena dugotrajna testiranja, a i postoje izjave kosmonauta i astronauta, poznato je da je u pitanju oružje sa kojim se sa lakoćom rukovalo. Na žalost, ovo zanimljivo oružje od 2007. godine više ne leti u kosmička prostranstva, jer je navodno pripadajućoj municiji izrađenoj u SSSR-u istekao rok trajanja. Objašnjenje zvuči krajnje neubedljivo, jer se lako može napraviti nova količina municije, pa makar se morao svaki metak pojedinačno na strugu praviti i puniti. Pogotovo kada se uzme u obzir sveukupni trošak slanja ljudi u kosmos,ovo ne bi predstavljalo ni kap u moru. Pre će biti da je sa prelaskom nadležnosti oko kosmičkog programa iz vojnih u civilne ruke došlo i do promene u gledištu na ovu problematiku, što je izgleda opšti žalosni trend.
Gledano iz naše perspektive, TP-82 bi se odlično uklopio u sliku oružja za preživljavanje u prirodi. Mala masa, kompakte dimenzije, mogućnost da se sa istim ulovi hrana, odbrani od predatora, signalizira spasilačkoj ekipi, upali vatra, pripremi ogrevno drvo i izgradi sklonište su sve pozitivne osobine.

N. Trifunović

Tehničke karakteristike

Dužina oružja bez i sa kundakom 360 mm/ 670 mm
Dužina cevi 300 mm
Masa oružja sa i bez kundaka 2,4 kg / 1,6 kg
Masa kundaka/mačete 0,8 kg
Maksimalan efikasan domet SN-P Do 200 m
Maksimalan efikasan domet SN-D 20 do 40 m
Bojevi komplet SN-P/SN-D/SN-S 11/10/5 komada