Adut Zimskih borbi

Finac Simo Hajha važi za najuspešnijeg snajperistu svih vremena. Iako omalenog rasta, visok samo 160 cm, on je za manje od 100 dana svog učešća u takozvanom Zimskom ratu između Finske i Sovjetskog Saveza 1939-40 smakao preko 500 protivničkih vojnika. I to pri temperaturama do -40ºC i nekoliko sati dnevnoj svetlosti. Njegovo glavno oružje bila je finska verzija puške Mossin-Nagant M/28, sa kojom je postigao najviše pogodaka. Međutim, koliko god da je bio efikasan sa ovom vojničkom repetirkom, valja reći da to nije bilo jedino oružje koje je koristio. Simo je više od trećine ukupnog broja protivnika izbacio iz stroja pogocima iz – automata.
Da, pogodili ste – reč je o finskom automatu Suomi KP/-31, oružju koje mnogi brkaju sa sovjetskim automatima Degtjarev i Špagin, iako je reč o potpuno originalnoj, finskoj konstrukciji. Ipak i pored odličnog kvaliteta, Suomi je do danas ostao u senci poznatijih automata iz Drugog svetskog rata, kao što su nemački MP40, sovjetski Špagin, britanski Sten i američki Tompson.

Tvorac Suomija, najuspešniji finski konstruktor oružja Aimo Johanes Lahti, rođen je 1896. u Viiali. Posle šest godina osnovne škole, dosadilo mu je da i dalje pohađa praksu u udaljenom mestu, pa je već sa 14 godina našao posao u lokalnoj fabrici stakla. Već od svoje prve zarade, za pet finskih maraka kupio je rusku pušku “berdanku”. Tehnika ove puške probudila je u njemu zanimanje za konstrukciju oružja. Počeo je da provodi puno vremena u radionici prijatelja puškara, gde je svoju pušku rastavljao na najsitnije delove i proučavao njihovo funkcionisanje. Posle odsluženog vojnog roka 1918-19, neko vreme je radio na železnici, a zatim se prijavio za posao u vojsci.
U vreme kada je Lahti primljen u službu, kao oružar u puku Keski-Suomi, finska armija je u naoružanju imala automat Bergman MP18, koji je po licenci izrađivan u Finskoj kao M/20. Lahti je smatrao da je ovo oružje suviše teško i nezgodno za rukovanje, a njegova proizvodnja previše skupa. Tako je počeo da konstruiše sopstveni automat. Jedan puškar iz Viiale napravio mu je smanjeni, eksperimentalni primerak u kalibru 7,65, da bi na njemu mogao da isprobava osnovne funkcije. Posle nekoliko korekcija i poboljšanja, Lahti je 1922. najzad mogao da naruči da mu se napravi oružje u normalnoj veličini. Ovaj Model 22 u kalibru 7,62 napravila mu je radionica “Leskinen & Kari” iz Tamperea. Podršku za svoj projekat Lahti je dobio od dvojice oficira iz njegovog puka, V. Haglunda i E. Hajnriksa. I pored toga, nije mu uspelo da dobije finansijsku potporu od države za dalji rad. U februaru 1923. poslao je jedan prototip Ministarstvu odbrane, ali nije uspeo da probudi njihovo interesovanje.

Na kraju je Lahti odlučio da, zajedno sa nekim oficirima iz svog puka, osnuje sopstvenu firmu, nazvanu “Konepistooli”, što na finskom i znači mašinski pištolj, odnosno automat. Novo preduzeće je imalo velike planove, ali malo para. No Lahti je i pored svega nastavio predano da radi na usavršavanju svoje konstrukcije. Sve svoje ideje i poboljšanja odmah je i patentirao. U proleće 1924. je kod firme “Ab Tool Oy” poručio da mu se napravi 100 komada novog automata. A u avgustu iste godine, najzad se zainteresovalo i Ministarstvo odbrane, koje je u februaru 1925. uzelo 13 komada na opsežno testiranje i zaključilo da je oružje vrlo dobro. Jedini problem bili su dugi, zakrivljeni okviri, koje je ponekad bilo teško izmenjivati jer su pasovali samo na određeno oružje. U oktobru 1925. usledila je porudžbina za još deset automata, a u martu 1926. za dodatnih 39 komada. Firma je u to vreme finansijski vrlo loše stajala i bila je pred samom likvidacijom. Da bi se prikupilo nešto novca u kasu, rasprodati su čak i prototipovi. Iz produkcije je 60 komada otišlo Armiji i nešto malo Domovinskoj straži i Graničnoj straži. Nekoliko primeraka je prodato čak i u inostranstvo. Estonija je, na primer, kupila pet automata. Kako je konstrukcija u međuvremenu doživela nekoliko bitnih modifikacija, promenjen je i naziv u M/26. Proizvodnja je po komadu koštala oko 2.200 finskih maraka, što je bilo upola manje nego za Bergman MP18.
Međutim, Aimo Lahti još uvek nije bio potpuno zadovoljan svojim automatom. Kundak je u praksi pokazivao neke slabe tačke, a ni uvođenje municije nije funkcionisalo tako glatko, kako je on očekivao. Lahti je otkrio uzroke i otklonio ih, tako da do zaglavljivanja metaka više nije dolazilo. Isto tako, pojednostavio je način fiksiranja cevi za sanduk, a njeno skidanje moglo se sada izvesti bez ikakvog alata. Isto tako, znatno je smanjio i odizanje cevi prilikom rafalne paljbe. Ipak, možda i najvažnija izmena bila je prelazak na novi kalibar – 9 mm Para. Za novu municiju trebalo je konstruisati i nove okvire. Sve te korekcije i poboljšanja izveo je Aimo Lahti u periodu između 1930. i 1931. Ministarstvo odbrane pokazalo je veliki interes za novi, poboljšani automat, ali ispostavilo se da nijedna firma trenutno nije bila u stanju da ga proizvodi. Tada je na scenu stupio inženjer Oskar Estman, pretsednik fabrike za obradu metala i gvožđa “Tikkakoski” i lični Lahtijev prijatelj. Estman je izdejstvovao da njegova firma jedina dobije prava za proizvodnju novog automata. Time se automatski završila i priča Lahtijeve “Konepistoli”, koja je svoj zadatak ispunila i više nije bilo razloga za njeno dalje postojanje.

Novo oružje je predstavljeno javnosti u septembru 1930. O tome je objavljen članak u časopisu “Hakapelita”, glasilu finske Domovinske odbrane. Godinu dana kasnije, u oktobru 1931, usledila je porudžbina Armije od preko 100 komada od fabrike “Tikakoski”. Većinski vlasnik ove kompanije, bio je Nemac Vili Daugs, koji je iskoristio ekonomsku krizu i otkupio najveći deo akcija. Ostali vlasnici su bili, između ostalih, Aimo Lahti i Irjo Koskinen. Automat je dobio zvaničnu oznaku KP/-31 (skraćenica od konepistoli), ali se vrlo brzo odomaćio naziv Suomi, što znači Finska. Važio je za vrlo robusno oružje, koje izuzetno pouzdano radi i kojim se jednostavno rukuje. To je postignuto preciznom izradom, od najkvalitetnijih materijala i puno ručnog rada. Naravno, sve je to moralo da se odrazi na masu oružja, koje je prazno težilo 4,7 kg, a sa punim doboš-magacinom preko 7 kg. Sanduk je kompletno frezovan iz jednog bloka čelika. Kao rezultat, zidovi sanduka iznose 6 mm debljine, što oružje čini izuzetno stabilnim. Takav kvalitet jeste malo više koštao, ali to se u praksi višestruko isplatilo. U zimskom ratu protiv Sovjeta, neretko se dešavalo da jedan automatičar, naoružan Suomijem i nekoliko pomoćnika koji pune doboš-magacine, svojom vatrom zadrži i grupu od stotinjak protivničkih vojnika. A kada bi se cev bukvalno usijala, strelac bi je začas zamenio novom, jer su uz svaki automat Suomi išle i dve rezervne cevi, specijalno podešene za njega.
Zatvarač je izrađen od najkvalitetnijeg švedskog čelika, a zahvaljujući izuzetno preciznoj izradi, zaptiva sanduk skoro hermetički, bez imalo tolerancije. Udarna igla se može zameniti, ali za to skoro da nema potrebe, jer se krajnje retko lomi. Jedina slaba tačka zatvarača je izvlakač, ali u nuždi se i to može prevazići. Dovoljno je samo tokom paljbe držati oružje tako, da otvor za izbacivanje čaura bude okrenut na dole. Još jedan primer poslovične finske robusnosti nalazi se u brošuri “Suomi-Konepistoli” iz 1942: Ako zrno kojim slučajem ostane zaglavljeno u cevi, u nuždi ga možete proterati napolje, ako ispalite sledeći metak. Cev ima dovoljno debele zidove da bez problema može da podnese takvu proceduru.
Raniji modeli su imali i dodatnu ručicu iza usadnika za okvir i sklopive nožice. Njihove cevi su poticale iz Velike Britanije (iz Birmingema) i Švajcarske. Tek od 1930. “Tikakoski” je preuzeo sopstvenu proizvodnju cevi. Jedan deo cevi proizvodila je i puškarska radionica Jonasa Matarainena. Jedina pomena vredna izmena u serijskoj proizvodnji Suomija KP/-31 usledila je 1942. Od te godine je na košuljicu cevi montiran kompenzator, čija je uloga bila da spreči odizanje cevi pri rafalnoj paljbi. U skladu sa time, promenjena je i oznaka, koja je sada glasila M/31 SJR (od reči suujaru što znači kompenzator).

Specijalno za upotrebu u bunkerima, Aimo Lahti je 1939. konstruisao model Korsu-Suomi. Reč korsu na finskom znači čvrst oslonac. Gađanje standardnim automatom kroz puškarnice bunkera pokazalo se prilično nezgodnim, pa i nezdravim. Korišćenje nišana bilo je praktično nemoguće, a isparenja gasova pretila su da uguše posadu bunkera. I drveni kundak je bio vrlo nepraktičan za upotrebu. Lahtijev bunkerski model ima produženu košuljicu cevi, pištoljski rukohvat i bočno, s leve strane smešteni vizir. Posle uspešnog testiranja, ovo oružje je trebalo da bude uvedeno u naoružanje u septembru 1939. Ali utom je izbio Zimski rat. Produžene košuljice cevi koje su već bile proizvedene dodeljene su trupama, da ih koriste na normalnim automatima za gađanje iz bunkera. Drveni kundak je i dalje ostao problem, jer je oružje bilo predugačko i nezgodno za upotrebu u bunkerima. Što se tiče prodaje Suomija, do 1934. prodato je samo 375 automata finskoj armiji. Početkom Zimskog rata 1939, zvanična potreba je bila nešto ispod 4.000 komada. Tek nastavkom rata, od juna 1941, potreba je naglo skočila. Fabrika “Tikkakoski” je jedva uspevala da namiri potražnju. Kako je 1940. isporučeno još 3.600 komada, to znači da je 1941, u naoružanju finske vojske bilo već 11.475 automata Suomi. A na kraju rata, u septembru 1944, armija je raspolagala sa 40.000 Suomija. S obzirom da je pre rata sopstvenoj vojsci prodat samo manji broj komada, Aimo Lahti i drugi predstavnici firme putovali su po Evropi i pokušavali da prodaju svoj automat u inostranstvu, naročito u Nemačkoj i baltičkim zemljama. Ali, sav trud bio je mahom uzaludan. Najveća porudžbina stigla je iz Estonije – 485 komada. Lahti je specijalno za Iran razvio dva prototipa sa okvirom na gore (model M/33), međutim, zbog promene političke situacije, do ugovora nikada nije došlo. Jedino je poljska državna policija 1933. kupila 20 komada. Ipak, manji broj Suomija korišćen je u Čako ratu – sukobu između Bolivije i Paragvaja (1932-35) i u Španskom građanskom ratu (1936-39).

Kada je počeo Drugi svetski rat, situacija se izmenila i potražnja za Suomijem je naglo povećana. No i pored tako velike potražnje u sopstvenoj zemlji, izvoz je nastavljen i za vreme rata, uglavnom kao razmena za mašine i sirovine. Treba reći da “Tikkakoski” nije mogao da postigne da ispuni sve porudžbine. U pojedinim slučajevima ostalo je nerazjašnjeno koliko je komada oružja ustvari isporučeno. Na primer, za isporuku u Rumuniju čak nije dobijena ni dozvola za izvoz, jer je finska armija imala prioritet. Pa ipak, nemačkim trupama u Norveškoj predato je 120 fabrički novih Suomija za upotrebu u Laponiji. Najveći deo automata isporučenih Nemačkoj otišao je uglavnom u naoružanje Waffen SS. S obzirom da Finci nisu mogli da ispune sve porudžbine, pojedine zemlje su pribavile licencu za sopstvenu proizvodnju. Tako je švedska fabrika “Huskvarna” proizvodila modele M/37 u kalibru 9 mm Browning Long i M/37-39 9 mm Para. Ovaj drugi model Šveđani su izvozili i u druge zemlje, između ostalog u Indoneziju i Egipat. U Danskoj, Suomi je po licenci proizvođen u fabrikama “Madzen” i “Hovea” kao M/41. Do razoružavanja danske armije od nemačkog okupatora u oktobru 1943, ove dve fabrike proizvele su ukupno 1.400 komada automata. Švajcarska je 1942. poručila 5.000 komada iz Finske, ali tačan broj isporučenih komada nije poznat. Ugovorom je bila predviđena i licenca za proizvodnju, pa je Švajcarska počela sa izradom sopstvenog automata MP 43-44. Iz pogona fabrike “Hispano-Suiza” izašlo je 22.500 primeraka ovog oružja.
I najzad, vrlo je zanimljiva i porudžbina od 200 komada Suomija za Hitlerovu privatnu kancelariju, upućena početkom avgusta 1943. To je samo još jedna indirektna potvrda koliko je Suomi bio visoko cenjen u svoje vreme.
B. Ljubinković