Američka „mazalica“

Poznato je u kojoj meri su Sjedinjene Američke Države nepripremljene ušle u Drugi svetski rat, odnosno da je kasnih tridesetih godina 20. veka, ova velesila imala manju redovnu vojsku od Rumunije, a vojni budžet je bio minimalan. Istina, američka vojska je bila jedina veća, koja je pre izbijanja globalnog sukoba opremila svoje trupe poluautomatskom puškom, kao osnovnim naoružanjem svakog vojnika. Više drugih rešenja u sistemu pešadijskog naoružanja, bilo je na nivou kompromisa i uštede: npr. znatno veći broj automata Thompson je bio upućen Francuskoj i Velikoj Britaniji na početku ratnog sukoba, nego što ih je uvršteno u naoružanje vojske SAD.
Posle ulaska u rat i opšte mobilizacije, ukazala se potreba za što većom količinom oružja, naročito automatskog. Vojsci i Mornarici je isporučen svaki automat Thompson, koji je mogao da se nađe u vojnim i policijskim magacinima, ali je i to bilo nedovoljno. Zbog tipične ratne žurbe, nedostatka vremena i sredstava da se u većim količinama proizvodi legendarni Tomi (oružje za čiju izradu su potrebne velike količine materijala i radni sati), pristupilo se kopiranju stranih, jeftinijih rešenja.

Desna strana oružja

Po ugledu na britanski Sten, ali i nemački MP40, vojni krugovi su tražili jednostavan automat manjih gabarita, većim delom urađen metodom presovanja čeličnog lima. Tako je 12. decembra 1942, u naoružanje uvršten novi automat nazvan US Submachine Gun, Cal. .45, M3 koji je trebalo da u operativnoj upotrebi potpuno zameni standardne modele Thompson M1928A1, M1 i M1A1.
Novi automat je dizajnirao Džordž Hajd, uz pomoć Frederika Sempsona, glavnog inženjera razvoja u kompaniji „GM’s Inland Division“. Prvi prototip je nosio naziv T15, a posle eliminisanja selektora vatre – T20. Proizvodnja je krenula u „GM’s Guide Lamp Division facility“, a oko 600.000 primeraka je napravljeno do kraja Drugog svetskog rata, od toga je 25.000 bilo u kalibru 9×19 Parabellum tako što su imali dodatnu cev, zatvarač i adapter za prijem okvira sa britanskog Stena. Ovi automati u dva kalibra, uglavnom su dodeljeni službi OSS, koja je dobila i oko hiljadu primeraka sa integralnim prigušivačem (razvijenim u „Bell Laboratories“).
Bilo je predviđeno da ovo oružje predstavlja svojevrsni PDW svog doba, odnosno malogabaritno defanzivno sredstvo namenjeno posadama oklopnih vozila, vozačima kamiona, artiljerijskim i vazduhoplovnim timovima, za potrebe vojne policije i padobranskih jedinica. Izvestan broj je podeljen i „običnoj“ vojsci, koja ga je u startu posmatrala sa prezirom, najviše zbog poređenja sa standardnim i omiljenim Tompsonom, pa je uskoro dobio podrugljivi naziv „Grease gun“, jer je zaista ličio na industrijsku mazalicu.

Sanduk oružja je urađen od čeličnog lima presovanjem

Sam koncept M3 automata je bio pravo remek-delo američke užurbane ratne proizvodnje. Ovo oružje slobodnog zatvarača u formacijskom kalibru za pištolje i automate .45 ACP, odlikovalo se izuzetno simplifikovanim dizajnom – većim delom je urađen presovanjem lima, sem kritičnih delova mehanizma, zatvarača i cevi. Kundak je u vidu čeličnih šipki koje su se uvlačile radi lakšeg prenošenja, a istovremeno je služio i za rasklapanje (odvijanje cevi), zatim kao šipka za čišćenje i brzi punjač okvira! Doduše, vojska je odmah po prijemu zatražila intervencije na samom kundaku zbog malih dimenzija, kao i drugačije rešenje okvira, ali prostora za bitne izmene nije bilo.

Način pakovanja automata M3 u torbu sa okvirima, deo opreme padobranskih jedinica

Način pripreme oružja za dejstvo je bio specifičan: sa desne strane sanduka, iznad prijemnika okvira, nalazila se neobična poluga nalik automobilskoj kurbli, koja je povlačenjem unazad zapinjala udarač, dovodila zatvarač u zadnji položaj i uklanjala naviše „klapnu“ iznad ekstracionog otvora. Ova klapna je sprečavala da nečistoća ulazi u unutrašnjost oružja i takođe je predstavljala jedno od rešenja, koje se nije naročito dopalo krajnjim korisnicima.
Automat je prvu borbenu primenu doživeo na Zapadnom frontu, ali nikada nije bio omiljen kod vojnika. Barem ni približno kao ostalo američko pešadijsko oružje, a Mornarica je čak odbila da ga uvrsti u naoružanje.

kolona americkih pesadinaca u Italiji. Oficir na čelu kolone nosi automat M3

Jedine izmene koje su trebalo da predstavljaju poboljšanje, ticale su se dodatnog razbijača plamena na ustima cevi i ukidanja kurble i klapne redizajniranjem zatvarača, tako da se mogao zapeti prstom.  Automat je imao izuzetno jednostavne nišane, fiksne na početku i kraju sanduka i podešene na sto jardi, što i jeste krajnja efikasna daljina na kojoj može da se koristi automat tog sistema.  Ni usavršena varijanta M3A1, koja se proizvodila od decembra 1944, nije bila popularna kod vojnika. Oni koji su tražili kratko osnovno oružje, radije su se opredeljivali za karabin .30 M1 Carbine, a Thompson je bio i ostao najdraži automat američke vojske svih vremena. Ipak, u završnoj godini rata, 1945, „Guide Lamp factory“ je proizvela dodatnih 15.500 automata M3A1. Tokom Korejskog rata, napravljeno je još 33.000 u „Ithaca Gun Co“.
Zanimljivo je da je ovo oružje viđano u zvaničnoj upotrebi vojske SAD sve do kraja pedesetih godina 20. veka, a u Zalivskom ratu 1991, sporadično je korišćen u pozadinskim jedinicama – vozači u 19. inžinjerijskom bataljonu Prve oklopne divizije.

Brojni američki rekreativni strelci često koriste primerke M3 za plinking

Od 1955, argentinska fabrika FMAP iz Rozarija, proizvodila je kopiju ovog oružja pod nazivom PAM1 u kalibru 9×19 Parabellum, a kasnije i PAM2 sa kočnicom na rukohvatu.
Kao i mnoga druga oružja i Kina je kopirala rešenje M3 pod nazivom Type 36 i korišćen je u Korejskom i Vijetnamskom ratu. Pojedini autori ističu kako je automat M3 razvijen specijalno za potrebe rata u džungli na Pacifičkim ostrvima, ali taj stav može ozbiljno da se dovede u sumnju, jer su američki vojnici u prašumi protiv Japanaca radije koristili sačmarice-pumparice. A i veći deo njihovog vojničkog kontingenta predstavljali su pripadnici Mornarice, koja nije koristila M3 u količini vrednoj pomena.
Kada smo se nedavno sreli sa jednim od retkih primeraka ovog neobičnog oružja u našim uslovima, impresije su bile različite. Ne može da se spori da je ovo, za uslove ratne žurbe, dobro osmišljeno, jednostavno oružje velike snage na bliskom odstojanju. Takođe, pobrojana rešenja su sasvim korektna za grubu ratnu upotrebu. Zbog male kadence, automat je vrlo stabilan pri ispaljivanju kratkih rafala, a do 50 m udaljenosti je uz navikavanje na balans i nišane, moguće plasirati precizne pogotke.
Posle mnogo godina, vidljivo je u kojoj meri se pri koncipiranju i izradi vodilo računa da krajnji produkt bude jednostavno i snažno oružje koje će da posluži u tekućem ratnom sukobu. A posle toga – da bude zamenjeno kvalitetnijim. Upravo tako treba i tretirati ovog veterana, koji nikada nije dostigao slavu i popularnost drugih legendarnih automata svog doba.
M. Milanović

Tehničke karakteristike:
Proizvođač: „General Motors“, „Ithaca“ i drugi
Procenjen broj primeraka: oko 680.000
Podvarijante: M3A1, PAM1, PAM2
Masa (kg): 3,63 M3, 3,47 M3A1
Dužina (mm): 756,9 sa izvučenim kundakom, 579,1 sa uvučenim
Dužina cevi: 8 inča (203,2 mm)
Kalibar: .45 ACP (11.43×23), 9×19 Parabellum
Kadenca (met/min): 350-450
Nišanska daljina: 100 jardi (91 m)
Kapacitet okvira (metaka): 30

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pancerfaust

Mnoge konstrukcije za višekratnu upotrebu nastale posle Drugog svetskog rata su inspirisane na određeni način Pancerfaustom