Američki „radni konj“
Rovovske borbe u Prvom svetskom ratu, za samo nekoliko meseci „oborile“ su dotadašnje teorije o strategiji i taktici. Jer, koncept kolektivne plotunske vatre i artiljerijsko-konjičke podrške, postao je deplasiran tokom borbi u blatnjavim tranšejama zapadnog fronta. Relativno nove koncepcije oružja, poput lako prenosivog minobacača, poluautomatskog pištolja i puškomitraljeza, donosile su neposrednim korisnicima prednost, u odnosu na tada uobičajene, pešadijske jedinice, opremljene uglavnom dugim repetirkama i teškim mitraljezima. Tokom nekoliko meseci američkog angažovanja na zapadnom frontu, jedna potpuno nova konstrukcija, oduševila je vojne autoritete.
Koliko god je bio genijalan u konstruisanju raznih modela vatrenog oružja, Džon Brauning je, skoro u istoj meri, imao smisla i za ono, što se sada zove – marketing. Tako je na ratište uputio i sina, poručnika Vala Brauninga, da Zapadnim saveznicima demonstrira očeve konstrukcije. Osim što je obilato reklamirao teški mitraljez Browning 1917, zasnovan na principu vodenog hlađenja cevi, Val je u borbama slabijeg intenziteta, lično nosio novitet – moćnu automatsku pušku BAR (Browning Automatic Rifle) kalibra .30-06 Spr. za koju su se mnogi odmah zainteresovali. Smatrajući da je budućnost naoružanja pešadinca zasnovana na formacijskom oružju što veće vatrene moći, stariji Brauning je „preskočio“ jedan korak u razvoju (poluautomatsku pušku) i vojsci ponudio novu konstrukciju automatske puške u zvaničnom vojnom kalibru, sa odvojivim okvirom kapaciteta 20 metaka. Službeno nazvana Model 1918, puška BAR je proizvođena u fabrikama „Colt“, „Winchester“ i „Marlin Rockwell Corporation“. Sve tri kompanije su za potrebe američke vojske u Prvom svetskom ratu, proizvele 85 hiljada primeraka.
Konstrukciono, Model 1918 BAR je zasnovan na sistemu pozajmice gasova, koje opaljuje iz „otvorenog“ položaja zatvarača, poput većine kasnijih automata. To podrazumeva da posle pritiska na obarač, zatvarač zahvata metak iz okvira i gura ga u ležište u cevi, gde udarna igla vrši opaljenje. Iz današnjeg ugla, ovo tehničko rešenje je potpuno prevaziđeno, ali u vreme Prvog svetskog rata vladalo je mišljenje da je izuzetno pouzdano i jednostavno. To se u praksi i dokazalo, pa je ovo oružje službeno korišćeno u još dva velika rata, sa priličnim uspehom.
Princip pozajmice gasova je bio izuzetno simplifikovan – kada bi ispaljeno zrno „prešlo“ 14 inča dužine cevi, deo barutnih gasova se usmeravao u cilindar lociran ispod cevi i potiskivao je „piston“ koji bi prenosno delovao na mehanizam za repetiranje oružja. Za vreme prenosa sile na zatvarač, zrno je već izašlo iz cevi, tako da je pritisak gasova u cevi sveden na nulu, pa je i grupisanje pogodaka, po tom parametru, bilo veoma dobro. Brauning je vodio računa i o nekim drugim, manjim, funkcionalnim detaljima: poluga kočnice locirana je na levoj strani sanduka oružja, pa strelac ne mora da pomera dominantnu ruku sa rukohvata.
Uspeh puškomitraljeza BAR M.1918A2 na zapadnom frontu i iskustva američkog Ekspedicionog korpusa u Evropi, „prisilili“ su i druge armije, da ozbiljno razmotre ideju o opremanju svojih jedinica ovim oružjem. Francuzi su, čak, osmislili koncepciju naoružavanja pešadijskih bataljona, isključivo puškomitraljezima Šoša. Napravili su strategiju konstantnog napada uz kontinuirano otvaranje vatre, ali je ta ideja doživela debakl, jer se na manevrima utvrdilo, da takva „vatrena zavesa“ ne deluje na pravi način.
Sa druge strane Atlantika, vojni autoriteti su zapazili nespornu činjenicu: BAR M1918 je preteško oružje za prosečnog vojnika, dva puta veće mase nego službena repetirka Springfield M1903, i dalji razvoj Brauningovog oružja je usmeren na koncept odeljenskog puškomitraljeza. Pošto je BAR bila nestabilna pri rafalnoj vatri „iz ruke“, već 1922. američka konjica je adaptirala ovo oružje u „M1922 light machine gun“. Dodali su bipod nožice na prednjem delu i pomerivu nožicu („treća noga“) ispod kundaka, a novo oružje je dobilo i nišane sa mitraljeza M1917. Kompanija „Colt“ je proizvodila i nešto lakšu, poluautomatsku verziju Colt Model 75 Monitor, uglavnom namenjenu snagama reda. Ali zabeleženo je da su je koristili i ljudi sa druge strane zakona, kao legendarni Klajd Barou.
Tokom 30-ih godina, nova verzija pod imenom M1918A1, opremljena je bipodom, oslonjenim na sistem za pozajmicu gasova, kako bi cev ostala bez kontakta sa bilo kojim delom, osim sanduka i gasnog cilindra. Konačna verzija odeljenskog automatskog oružja, pod nazivom M1918A2, napravljena je 1939. Proizvođena je u fabrikama „Colt“, „Marlin-Rockwell“ i „Winchester“, a bila je u američkoj vojsci u Drugom svetskom i Korejskom ratu. Mnogo M.1918A1 modela je prepravljeno u M.1918A2 konfiguraciju, montiranjem noževa ispod skrivača plamena i dodavanjem nišana sa mitraljeza M.1917 sights. Na svim primercima je ugrađen selektor brzine vatre sa dve pozicije: „fast“ (650 metaka u minuti) i „slow“ (450 metaka u minuti).
BAR je upotrebljavan i u drugim armijama, kada je Browning prodao licencna prava starim saradnicima, iz belgijske kompanije „Fabrique Nationale“. U manje ili više izmenjenim verzijama, korišćena je u Poljskoj, Švedskoj, Belgiji, baltičkim državama… Posle Drugog svetskog rata, ovo oružje je poslužilo za brojne kasnije verzije puškomitraljeza: od FN Type D lakog mitraljeza, pa do poznatog, savremenog FN MAG, svi u laganijem kalibru 7,62×51 NATO.
Ovo oružje je najviše korišćeno i hvaljeno, ali i osporavano, u Drugom svetskom ratu. Deo korisnika se „kleo“ u uvek pouzdan rad, bez obzira na uslove, dok su drugi zamerali nestabilnost pri rafalnoj vatri, odsustvo pištoljskog rukohvata, nemogućnost brze zamene cevi i mali kapacitet okvira. Iako odlične mašinske izrade, robusno i otporno na zastoje, nije bilo posebno kvalitetno. Ni kao automatska puška, ni kao laki puškomitraljez, pa se oduvek smatralo inferiornim u odnosu na britanski BREN, sovjetski Degtyarov DP-27, a o nemačkim MG34 i MG42, da i ne govorimo.
Zanimljivo je da su pešadijske jedinice i marinci praktikovali da u svakom odeljenju imaju po jednu BAR sa nožicama u ulozi puškomitraljeza, dok su padobranci i rendžeri koristili staru varijantu automatske puške. S obzirom da je američka vojska, na samom početku rata, opremila svoje borce poluautomatskim puškama Garand M1 i karabinima .30 M1, kao i zadovoljavajućim brojem automata, preovladalo je mišljenje da je svaki vojnik pojedinačno „zadužen“ za oružje prilične vatrene moći. Za vatrenu podršku su upotrebljavana teža oružja, poput mitraljeza M.1919 i minobacača, pa se dugi niz godina u US Army „provlačilo“ slabije rešenje puškomitraljeza. Bilo je mnogo zahteva iz trupe, da se ovo oružje potpuno izbaci iz upotrebe, da se Garandu doda mogućnost rafalne vatre i izmenjivi okvir, ali se dve decenije ništa nije promenilo i BAR M.1918 je otišla legendu. Istina, pokušavalo se zamenom drvenog kundaka plastičnim (proizvodnja u preduzećima „I.B.M.“ i „New England Small Arms Corp“), montiranjem pištoljskog rukohvata i proizvodnjom okvira od 30 metaka, ali glavni nedostaci su ostali. Za potrebe popune jedinica i zamene izraubovanih puškomitraljeza tokom Korejskog rata – 61 hiljada primeraka 1918A2 BAR, napravljeno je u fabrici „Royal McBee Typewriter Corporation“. A 1949. načinjena je i varijacija,nazvana T34 automatic rifle, koja je trebalo da koristi novi T65E3 metak, odnosno 7,62 mm NATO. Ipak, nove automatske puške M14 i puškomitraljez M60 su potpuno zavladale u USA vojsci i svi modeli BAR-a su se preselili u magacine.
Mnogi zaljubljenici u oružje iz vremena Drugog svetskog rata, vršili su pritisak na američke proizvođače, da tržištu ponude poluautomatsku verziju ovog modela, kako bi kolekcionari i ljubitelji mogli da poseduju legalne primerke.
Robert I. Landies iz „Ohio Ordnance Works, Inc.“ pokrenuo je limitiranu proizvodnju kopije modela Browning Automatic Rifle, samo sa poluautomatskim režimom vatre i nazvao ga Model 1918A3 Self-Loading Rifle (SLR). Čuvena američka BATF komisija je odobrila prodaju ovog oružja civilima, tako da legendarna BAR i dalje puca na brojnim američkim strelištima, u vreme kada je u ostatku sveta odavno zaboravljena.
M. MILANOVIĆ
