Automat EMP-44

Drugi svetski rat je obeležen nezajažljivim apetitom svih zaraćenih strana za svim vrstama naoružanja. Fabrike aviona, tenkova, artiljerijskog i pešadijskog naoružanja nisu bile u stanju da podmire enormne potrebe naraslih vojski. Kao i u ostalim sferama proizvodnje, tako su i u proizvodnji pešadijskog naoružanja traženi novi načini koji bi omogucili bržu i jeftiniju proizvodnju. Jedan od njih je bio i izrada osnovnih delova oružja presovanjem čelicnih limova, što je bilo primenjeno kod većine automata ratne izrade. Takvi primeri su nemački automat MP-40, sovjetski PPS-43, američki M-3 i mnogi drugi. Drugi pristup bi bio kao kod britanskog Sten-a. Sa izuzetkom cevi i zatvarača, sve ostale delove je bilo moguće napraviti u osrednje opremljenoj bravarskoj radionici od čelicnih cevi i pomoću varenja . Takvom logikom su se poveli i stručnjaci iz nemačke firme Erma, koja je možda najpozantija po svojim automatima MP-38 i MP-40, odnosno legendarnim „Šmajserima“. Istini za volju, treba navesti da konstruktor ovih čuvenih automata nije Hugo Šmajser (istina, konstruisao je okvir za njih) već Hajnrih Volmer. Volmer je kao osnovu za svoje oružje uzeo MP-36, čedo Erminog konstruktora Bertolda Gajpela. A upravo je pomenuti gospodin Gajpel glavni konstruktor junaka naše današnje priče, automata EMP-44. Sam EMP 44 je oružje koje je prilično nepoznato široj javnosti. To nije ni čudno. Samo mali broj ovih automata je ugledao svetlost dana a još manji broj je ostao sačuvan. U stvari, javnosti je poznat samo jedan funkcionalan primerak, sa rednim brojem 15, a čije vam slike ovde donosimo. Samo velikom srećom je ostao čitav u posleratnom periodu, kada su mnoga oružja od nedovoljnog značaja za ratovanje (a u stvari od velikog istorijskog) jednostavno uništavana kao „ratni viškovi“, „nepotreban teret“ i slično. Ovde prikazani primerak se nalazio u muzeju tehničkog-opitnog centra u Aberdinu, a koji je 2005. godine prebacen u Fort Li.

2. Oznake na jedinom poznatom sacuvanom primerku pod rednim brojem 15. Vidi se datum proizvodnje, februar 1943. godine.jpg
Oznake na jedinom poznatom sačuvanom primerku pod rednim brojem 15. Vidi se datum proizvodnje, februar 1943. godine

Kada su snage 3. Armije pod komandom generala Patona zauzele gradić Erfurt, ubrzo su otkrile da je fabrika naoružanja „Erfurter Maschinen-fabrik“, već prilično „očišćena“. Većina mašina i tehničke dokumentacije je prije toga potovarena na kamione i odvezena put Bavarske. Ono malo što je ostalo su u žurbi pokupili Amerikanci i poslali u Aberdin na daljna ispitivanja. Među zaplenjenim stvarima se nalazio i jedan primerak eksperimentalnog automata EMP-44. Međutim, Amerikanci su sa pravom dali glavni akcenat na nemačke jurišne puške, tako da pomenuti automat nije pobrao neku veću pažnju. Ubrzo je odložen u magacin i pravo je čudo da nije uništen u posleratnim „čistkama“ magacina, pa čak i jedne takve ustanove kao što je Muzej tehničko-opitnog centra Aberdin.

5. Prednji nisan i jednostavna gasna kocnica..jpg
Prednji nišan i jednostavna gasna kočnica

Samo oružje je konačni rezultat pokušaja ljudi iz Erme da u periodu 42./43. stvore automatsko oružje jednostavnije za proizvodnju od postojećeg MP-40. Ko god je imao priliku da uzme ovo čudo nemačkog oružarstva nije mogao a da ne primeti visok kvalitet izrade (bez obzira na tehnologiju presovanih limova) i dobru ergonomiju. Sa druge strane, drugi veliki igrači iz tog perioda, poput Sovjeta ili Engleza su se fokusirali na kvantitet a ne vrhunski kvalitet. Britanski Sten i sovjetski PPŠ-41 i PPS-43 su odlični primeri. Npr, automat Sudajeva je gotovo u potpunosti bio izrađen od presovanog lima i bilo je potrebno ispod 3 radna sata za izradu istog. Rešenost nemačkih konstruktora da prave oružje brže i jeftinije, sa minimalnim učešćem specijalizovanih mašina, visokokvalifikovne radne snage i strateških materijala je bila potpuno opravdana i logična.
Ranije pomenuti her Gajpel je krajem 1942. osmislio a početkom 1943. godine i proizveo prve primerke novog automata. Važno je napomenuti da je ovo urađeno u režiji same fabrike, a ne na osnovu nekog zvaničnog konkursa ili zahteva od strane Vermahta. Moguće je da su pretpostavljali da će zbog ogromnih potreba trupa na terenu i nemogućnosti podmirenja istih sa standardnim modelima biti potrebno naći alterntivno rešenje.

8. Jasno je uocljiv otvor na prednjem delu sanduka. Sluzi da u kombinaciji sa rucicom osigura zatvarac u prednjem polozaju.jpg
Otvor na prednjem delu sanduka

Sam automat je izuzetno jednostavne konstrukcije. Sanduk i obloga cevi su izrađene od čeličnih cevi identičnog prečnika, međusobno spojenih nitnama. Na kraju sanduka/kundaka se nalazi oslonac za rame. U stvari, pomenuti oslonac za rame nije ništa drugo do komad cevi na čijem je jednom kraju jednostavnim varenjem pričvršćen profilisani „čep“ sanduka. Na mestu ga pridržava čelični osigurač u obliku šipke sa oprugom. Sa spoljne strane pomenutog oslonca se nalazi navarena tanka šipkica koja služi za provlačenje remnika, što je najjednostavnije i najjeftinije moguće rešenje.

9. Detalj desne strane sanduka. Vidi se zatvarac u zadnjem polozaju..jpg
Detalj desne strane sanduka. Vidi se zatvarač u zadnjem položaju

Sklop okidačkog mehanizma je na uobičajenom mestu, između okvira preuzetog sa MP-38, odnosno MP-40 i rukohvata. Okidački mehanizam je vrlo jednostavan i omogućavao je samo rafalnu paljbu. Sa obzirom da je kadenca vrlo mala, odnosno svega 500 metaka u minuti, ovo nije nikakav problem jer se strelac lako može izvežbati da sa ovakvim okidačem gađa jedinačno. Rukohvat predstavlja vertikalno navarena čelicna cev. Ovaj rukohvat nije zatvoren sa donje strane pa postoje špekulacije da je bio predviđen da predstavlja neku vrstu montaže prilikom gađanja iz oklopnih transportera. Sa druge strane, moguće je da je u pitanju jednostavno rezanje troškova ili da se postojeća šupljina iskoristi za čuvanje krpice za čišćenje oružja. Pošto je kundak (termin upotrebljen uz stvarno mnogo dobre volje) u istoj ravni sa cevi, nišani su morali da se postave neuobičajeno visoko za to vreme. Zadnji nišan se sastoji od tri pločice zaštićene od bočnih udaraca. Prva je fiksna i predstavlja daljinu od 100 metara, dok su druge dve preklopne i baždarene su za daljine od 200 i 300 metara. Sa zadnje strane nišana je jednostavnim varenjem pričvršćen odbijač ispaljenih čahura. Njegova uloga je bila da spreči vrele čahure da udaraju strelca po licu prilikom paljbe. Prednji nišan je takođe jednostavne konstrukcije i moguće je vršiti njegove korekcije po pravcu. Ranije pomenuta košuljica cevi je od čelika sa bočnim perforiracijama koje bi trebale da omoguće brže hlađenje cevi. Na prednjem kraju košuljice je montirana jednostavna gasna kočnica. Naravno, ovakvo rešenje nije vrhunskih performansi, ali sa obzirom na slab impuls metka 9mm Para i malu kadencu, ovo je zadovoljavajuće rešenje. U svakom slučaju omogućuje bolju kontrolu nego što je bez pomenutog uređaja.

3. Detalj zadnjeg nisana, rucice zatvaraca i gornje strane uvodnika okvira. Iznad otvora za izbacivanje cahura se jasno vidi odbijac cahura..jpg
Detalj zadnjeg nišana, ručice zatvarača i gornje strane uvodnika okvira. Iznad otvora za izbacivanje čaura  jasno se vidi odbijač čaura

Najzanimljivija i najneobičnija stvar na ovom automatu je svakako njegov sistem uvodnika okvira. Malo bolji poznavaoci trofejnog naoružanja će prepoznati rešenje koje je upotrebljeno kod MP-40/I. Naime, ovde je primenjeno rešenje duplog uvodnika okvira. Kada korisnik ispali prvi okvir, dovoljno je da pritisne polugu sa prednje strane uvodnika i da bočnim pomeranjem postavi novi okvir ispod uvodnika metaka na zatvaraču. Jedina razlika između rešenja na EMP-44 i MP-40/I je u tome što je na prvom izostavljen pokretni limeni poklopac koji je trebao da spreči ulazak prljavštine u unutrašnjost mehanizma. Postoje dve teorije zašto je ovaj neobični sistem duplog uvodnika okvira napravljen. Prva kaže da su Nemci na ovaj način pokušali da pariraju Sovjetima i kapacitetu njihovog doboša na PPŠ-41. Druga teorija je da je ovo urađeno za izviđačko-diverzantske jedinice. Navodno, zbog prirode njihovog posla ponekad je potrebna munjevita izmena okvira. Prema pravilu za MP-40/I, prilikom obavljene izmene pozicije okvira na oružju, prazni okvir bi se vratio u torbicu a novi stavio u slobodni uvodnik. Na taj način bi oružje uvek imalo rezevnu količinu municije. Jedino bi u slučaju preke potrebe bilo dozvoljeno da se sukcesivno ispale oba okvira. Bilo kako bilo, iako sama ideja dobro zvuči, ipak se nije posebno dobro pokazala u praksi. Na stranu komplikovanje proizvodnje i dizanje cene, ali glavni problem je za krajnjeg korisnika bio u remećenju balansa i bespotrebnog dizanja mase oružja.
Zatvarač ovog neobičnog automata je bio dvodelni i podsećao je na onaj sa MP-40. Glavna razlika je bila u tome što novi zatvarač nije imao fiksnu iglu. To je dobro rešenje jer ukoliko dođe do njenog oštećenja, jednostavnom zamenom se oružje vraća u funkciju, što nije slučaj kod fiksnih igala. Ručica zatvarača se nalazi sa desne strane i ujedno predstavlja jedini sigurnosni mehanizam. Ovo rešenje je najverovatnije prekopirano sa britanskog Stena. Jednostavnim potiskivanjem ručice prema levoj strani sanduka, njen kraj je ulazio u odgovarajuću rupu na sanduku. Zahvaljujući opruzi zatvarača stalno bi se nalazila pod pritiskom te bi na taj način bilo sprečeno slobodno kretanje ručice. Automat je mogao da se ukoči sa zatvaračem u prednjem i u zadnjem položaju. Ovaj tip kočnice je vrlo jeftin za proizvodnju, ali je daleko od pouzdanog i sigurnog. U ovo su se uverili i brojni partizani Krajišnici sa njihovim Stenovima, od milošte zvanim „Uzengija“ po karakterističnom kundaku.

10. Pomicni uvodnik okvira u poziciji desno i levo..jpg
Pomični uvodnik okvira u poziciji desno i levo

Sudbinu EMP-44 je zapečatilo nekoliko stvari. Kao prvo, nastao je u vreme kada je Vermaht kao krajnji korisnik još uvek imao vrlo stroge zahteve. Bez obzira na ono 44 u nazivu, oružje je nastalo 1943. godine, dok je Nemcima još uvek išlo relativno dobro. Vojska jednostavno nije mogla da prihvati jedno tako grubo oružje, krajnje neuglednog izgleda. Iste 1943. godine je Erma prestala da pravi MP-40 i prebacila se na MP-43 (ili MP-44, odnosno StG 44). Ovako primitivno oružje nije moglo ni izbliza da se meri sa novom „jurišnom puškom“ u koju su Nemci polagali velike nade. Verovatno je zato propao i pokušaj da se u okviru „Programa primitivnog naoružanja“ (Primitiv-Waffen-Programm) sa kraja 1944. godine progura EMP-44 kao sredstvo za naoružavanje novoosnovanog „Folksšturma“ (narodne milicije), te je akcenat dat na neka druga oružja.
Ninoslav Trifunović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još