Blista uprkos vremenu

Karabin M-1884, nastao je daljim usavršavanjem vojne puške Mauser-Koka, M-1880, koju je Kraljevina Srbija krajem 19. veka usvojila kao novo osnovno vojno pešadijsko naoružanje. Trebalo bi zato, da se ukratko podsetimo, kako je srpska vojna puška Mauser-Koka M1880 uopšte nastala. Kako je tekao njen dalji razvoj, na žalost kratka i gotovo krajnje nebitna karijera, posmatrana sa vojnog aspekta. U januaru 1879, srpski ministar vojni Jovan Mišković, naložio je Artiljerijskom komitetu, da izradi program i metodologiju razvrstavanja oružja, za odabir nove vojne puške. Njihov rad je omogućio i ubrzo formiranje “Komisije za odabir novog puščanog modela”. Pristupilo se radu, prema postepeno razvijanim kriterijumima. Uzeto je u obzir i podvrgnuto ispitivanjima ukupno 29 različitih modela oružja, od 17 stranih proizvođača. Posle završene selekcije, u uži izbor su ušle samo Kropačekov model iz fabrike “OEWG Steyr”, nemačke puške Mauser M1871, varijanta Mauser M71/78 u kalibru 10,15 mm, kao i dve verzije Mauser M1871, u istom kalibru, sa izmenama koje je u međuvremenu (radeći na ispitivanjima), predložio predsednik komisije major Kosta Milovanović. Konačni izbor je ipak bio izmenjena verzija, jednometna repetirka M1871 predložena od strane majora Koste Milovanovića, zvanog Koka. Tako je 21. oktobra 1880, po završenom testiranju, Vojska Kraljevine Srbije usvojila novu pušku “jednometnu pešadijsku ostragušu modela 1880” (sistem Mauser-Koka u kalibru 10,15x63R, sa klinastim olucima). Puška je ubrzo od milošte među vojnicima dobila nadimak Kokinka, pod kojim je i danas poznata.


Sam metak, za ono vreme je bio veoma efikasan i moderan, sa izuzetnim balističkim svojstvima, iako je punjenje bilo od crnog baruta. Imao je flašastu čauru sa dugim prelaznim konusom, dugim vratom i sa obodom na dnu, olovno zrno LRN (oživalnog oblika, sa ovojem od navoštenog papira), mase 21,8 g, sa početnom brzinom od oko V0 – 450 do 512 m/s (u zavisnosti od proizvođača i baruta koji je korišćen) i energiju od oko E0 – 2158 J. Municiju je do početka proizvodnje u „Čaurnici” u Kragujevcu pravila belgijska fabrika “Fabriqe Nationale d’Armes de Guerre Herstal – lez Liege”. Efikasni domet metka procenjivan je u ono vreme na oko 1000 koraka, iako je zvanično krajnji domet bio oko 3.250 m, ali sve ukupno bio je to zaista tada moderan i veoma ubojit metak. Nove puške u Srbiju su počele da stižu krajem 1881, po ugovoru sa fabrikom “Gebruder Mauser & Co”, iz Oberndorfa, a poslednje, od 100.000 poručenih (uz 1.000 rezervnih cevi i 125.294 rezervnih delova), isporučene su februara 1884.

Najvažnije za našu priču je upravo to, da je “Mauser”, zahvaljujući ugovoru za izradu pušaka za Srbiju, izuzetno finansijski ojačao i u to vreme krenuo da eksperimentiše sa novim višemetnim modelima. Naslednik Vilhelma Mauzera Peter-Paul je upravo srpski model M-1880 opremio tubularnim magacinom kapaciteta 10 metaka. Tokom isporuka, ova višemetna puška je ponuđena Srbiji, pa je zahvaljujući činjenici da karabini nisu poručeni (kraća verzija za konjicu i artiljeriju), Artiljeriski komitet avgusta 1884, odlučio da poruči i ove modele. Tako je od “Mausera” poručeno ukupno 4.000 komada artiljerijskih (sa cevi 530 mm i sistemom za kačenje bajoneta), kapaciteta 6+2 metka (6 metaka u magacinu, jedan na kašici donosača i jedan u cevi) i još 4.000 konjičkih (sa cevi od 443,5 mm), kapaciteta 5+2 metka sa istim sistemom punjenja. Svih 8.000 komada isporučeno je do 28. oktobra 1885.
Brzo se pokazalo da ovi karabini imaju i određene nedostatke, prvenstveno zbog sistema punjenja iz tubularnog magacina i same municije koju su koristili. Tako je punjenje karabina u suštini bilo sporo, pri intenzivnijoj paljbi municija u magacinu pregrevala se zbog blizine cevi i magacina, a zrna metaka poređanih u nizu, sabijala su se u čauru, usled trzaja. Problem je stvarao i sam oživalni oblik zrna metaka, jer su se kapisle na onim ispred, oslanjale direktno na vrh zrna iza njih, pa je pri jakom potresu moglo da dođe do detonacije. Zbog pobrojanih mana, uglavnom su podeljeni neborbenom personalu, a do 1889, predviđeni su za naoružanje Žandarmerije. Poslednja decenija 19. veka, u kojoj je čitav svet, pa i Kraljevina Srbija prešla na modernije naoružanje sa malokalibarskom, rezantnom municijom na bezdimni barut, stavila je konačno tačku na sve ove modele. Tako je prema podacima koje je objavio Dragoljub Dinić, početak Prvog svetskog rata dočekalo samo 815 artiljeriskih oružja i samo 126 konjičkih karabina. Ne postoje tačni podaci, ali samo beznačajan broj očuvanih brzometki nazvanih karabin M-84C, do 1937. adaptiran je na municiju 11 mm M-74 Gras (označene sa PR/ 11 mm na desnoj strani sanduka), dok su se ostale izgubile bez traga u vrtlogu istorije.

Neslavna istorijska uloga ovih brzometnih karabina, nikako ne znači da su ovo bile loše izrađene puške. Na primerku koji smo bili u prilici da testiramo, svaki detalj pokazuje vrhunsko zanatsko umeće majstora fabrike “Mauser”, koji su ga pre više od sto godina napravili. Čitav karabin je napravljen od mašinski obrađenog čelika, sa najfinije napasovanim delovima (naravno ručno), a završna obrada je besprekorna, na nivou, koji se danas može videti samo kod najskupljih ručnih radova. Zaštita je urađena hladnim bruniranjem, sedmoslojnim premazom, tako da je površina plavičasta i idealno ravna, sa lepim dubokim odsjajem. Zatvarač je samo poliran i do danas nije prestao da sija, iako nije zaštićen nikakvim hemijskim postupkom. Karabin je ukupno dugačak 959 mm i ima masu od 3.880 g. Zatvarač bravi u sanduk bočnim rebrom, koje ulazi u prorez otvora za izbacivanje čaura, a na njemu se na zadnjoj strani nalazi kratka, prava ručica za repetiranje. Cev je besprekorno urađena, sa četiri žleba i polja, a na ovom primerku je tako očuvana, da sija kao staklo i pokazuje besprekorno poliranje, koje se i danas retko viđa. Cev sa sandukom je postavljena u drveni kundak sa usadnikom koji se proteže do usta cevi. Usta cevi su zaštićena čeličnom grivnom, na kojoj se nalazi i prednji nišan sa bočnim štitnicima. U drvenom, veoma vitkom usadniku, odmah ispod cevi nalazi se tubularni magacin, koji se puni sa zadnje strane, kada se poluga donosača spusti u donji položaj. Sam magacin se blokira polugom konektora (pomeranjem unapred), postavljenog bočno levo na sanduku, pored glave zatvarača i njegovo korišćenje je po vojnoj doktrini koja je tada važila, bilo opravdano samo u pojedinim situacijama. Preterana gustina vatre u to vreme nije bila poželjna i karabini su korišćeni kao jednometna oružja (i to po komandi uglavnom), a magacin je bivao deblokiran i stavljan u funkciju samo u slučaju juriša, kada nije bilo dovoljno vremena za pojedinačno punjenje oružja. Sve ostalo, smatrano je preteranim rasipanjem municije.

Karabin ima lepe, niske nišane, sa V presekom, a zadnji je podesiv sa gajkom, baždarenom od 500 do 1.400 koraka. Gajka ima osnovni položaj od 300 koraka, a podignut zadnji nišan ima krajnju daljinu na zarezu odozgo od 1.600 koraka, što je možda i preambiciozno. Da se o svakoj sitnici vodilo računa pokazuje i činjenica da su svi delovi signirani, obeleženi brojem i žigovima, kojih samo na kundaku ima 12. Na cevi su žigovi tormentacije, proizvođača i Kralja Milana, a na sanduku sa leve strane ćirilična oznaka proizvođača “Mauzer i dr. Oberndorf/n Vinterberg.
Sve ukupno, neverovatno fino i do detalja doterano oružje u tako sjajnom stanju. Nama je bilo žao što nismo iz njega mogli da gađamo, jer samo nekoliko metaka koje imamo, nikako nisu za upotrebu. Karabin sigurno jeste, u to nema nikakve sumnje. Ostaje naravno samo da mu se divimo, jer sjajno oslikava duh jednog vremena velikog ushićenja ubrzanim razvojem oružja, koji je na žalost tako kratko trajao, brzo i nepovratno prošao.
B. Vojvodić
foto V. K.

Kundak kakav se ne viđa
Sam kundak je po malo neobičan. Ima englesku formu, bez pištoljskog rukohvata, sa nešto dužim i prilično tankim vratom, ali je izuzetno zgodan, jer daje lep oslonac dlanu ruke koja ga drži. Leđa kundaka su dosta visoka i ravna, ali sjajno odgovaraju većini nas koji smo ga isprobavali. Malo kraći zadnji deo sa osloncem za rame je okovan lepo obrađenom čeličnom pločom, sjajno uklopljenim u drvo. Kada smo ovaj primerak čistili od površinske korozije izazvane stajanjem u magacinu i prljavštine na drvetu, čitavo oružje je rasklopljeno i tom prilikom smo se uverili, da je to najbolje napasovani kundak koji smo ikada imali prilike da vidimo na nekom serijskom oružju. Izrađen je od veoma kvalitetnog oraha, zaštićenog starim metodama voskarenja. Jednostavno, sjajan puškarski rad do poslednjeg detalja, koji oslikava majstorstvo, kakvo danas više ne postoji ni kod najelitnijih proizvođača.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pancerfaust

Mnoge konstrukcije za višekratnu upotrebu nastale posle Drugog svetskog rata su inspirisane na određeni način Pancerfaustom