Campo Giro

Na samom početku 20. veka španska vojska nije bila mnogo zainteresovana za pištolje, smatrajući ih nevažnim, drugorazrednim oružjem. Glavna preokupacija bila je snabdevanje vojske dovoljnom količinom pušaka. Međutim, kada su Belgija i Švajcarska uvele pištolj u službeno naoružanje, Španci su rešili da i oni krenu istim putem. Oformljena je vojno-tehnička komisija koja je testirala nekoliko poluautomatskih pištolja i na kraju se odlučila za Bergmanov Mars. Kraljevskim dekretom od 5. septembra 1905, Mars je i zvanično uvršten u službeno naoružanje španske vojske kao Pistola Bergmann de 9 mm Modelo 1903. Tako je Španija postala treća zemlja, koja je usvojila poluautomatski pištolj kao službeno oružje.
Najpre je trebalo da pištolje za Špance proizvodi sama fabrika „Bergmann“ u Nemačkoj. Međutim, nemački fabrikant nije hteo da radi samo nekoliko hiljada komada, pa je narudžbinu prepustio belgijskom „Pieperu“. U međuvremenu, španska vojno-tehnička komisija našla je mane originalnom pištolju i predložila izvesne modifikacije, naročito na sigurnosnom mehanizmu. Tako modifikovan pištolj dobio je zvaničnu oznaku u Španiji kao Pistola Bergmann de 9 mm Modelo 1908. „Pieperu“ je bila dobrodošla svaka porudžbina, da bi kako-tako ostao u trci sa „Fabrique Nationale“. Oni su prihvatili predloge španske komisije i prve isporuke modifikovanih pištolja počele su da pristižu u Španiju 1909. Interesantno je da su oba pištolja rađena u kalibru 9 mm Bergmann-Bayard (9×23), koji je u Španiji poznat kao 9 mm Largo. Ovaj metak je punjen sa 47 g nitroceluloznog, bezdimnog baruta, što je bilo dovoljno da potera zrno mase 9 g brzinom od 355 m/s. Municija je proizvođena u Španiji, između ostalog i u vojnoj fabrici „Pirotechnia Militar de Sevilla“. Kao što ćemo videti, municija 9 mm Largo veoma je važna za našu priču, jer je grof Don Venancio Lopez de Ceballos y Aquiree, Conde del Campo Giro svoju konstrukciju zasnovao upravo na ovom metku.
Ko je, ustvari, bio dotični grof? Don Venancio je bio penzionisani artiljerijski potpukovnik i član vojno-tehničke komisije, koja je preporučila Bergmanov pištolj. Uporedo sa poslom u komisiji, on je radio i na sopstvenoj konstrukciji poluautomatskog pištolja. Sa radom je počeo još 1900. Prvi prototipovi izrađeni su 1903. i 1904, u državnom arsenalu u Oviedu i vojska ih je testirala i pored toga što su bili u eksperimentalnoj fazi. Bilo je nekoliko verzija tzv. modela 1904, ali razlike su bile samo u nekim spoljnim, manje bitnim detaljima. Grof je i patentirao svoje konstrukcije: najpre 7. oktobra 1904, (patent br. 34,796), pa još jednom 1910, (patent br. 49, 270) za modifikaciju na osnovnom modelu.
Na zahtev Komisije za streljačko naoružanje (Comision des Armas Portatiles), 25 komada pištolja Campo Giro mod. 1910 bilo je proizvedeno u fabrici u Oviedu i predato na testiranje. Model 1910 (koji se često označava i kao Tip 1910), radio je na principu bravljenja zatvarača i imao drvene korice umesto gumenih. Oficiri na testiranju bili su oduševljeni grofovim pištoljem. Pucao je brzo, sigurno i vrlo efektno, zahvaljujući moćnoj municiji 9 mm Largo. Campo Giro je prošao sve testove i 24. septembra 1912, usvojena je njegova, nešto pojednostavljena verzija, kao Pistola Campo Giro de 9mm mod. 1913. U službenim aktima označavan je skraćeno, samo kao Pist. aut. mod. 1913.
Španska fabrika oružja „Esperanza y Unceta“ prihvatila se da proizvede 1.000 komada novih pištolja. Osnovna razlika proizvodne, pojednostavljene verzije bila je u tome što se princip rada više nije zasnivao na bravljenju, već na slobodnom zatvaraču sa veoma jakom oprugom. Proizvodna verzija je u fabrici zvanično nazvana Pistola Automatica Sistema Campo-Giro con amortiguador del choque del retroceso, što u prevodu znači „sa amortizerom trzaja“. A tajna tog „amortizera“, bila je ustvari samo u jakoj opruzi i ništa više.
Već u januaru 1914, vojne vlasti u Madridu usvojile su novi model (bolje rečeno modifikaciju) pištolja Campo Giro, koja je zvanično nazvana Pistola Campo-Giro de 9 mm mod. 1913-16. Kalibar je i dalje ostao isti – 9 mm Largo, jedine promene izvedene su na kočnici i kvačici okvira, koja je prvobitno bila smeštena iza okidača, a sada je premeštena na dno drške. Korice drške dobile su sada dva zavrtnja, umesto jednog. Što se kočnice tiče, na prvom modelu je mogla da se aktivira, jedino kada je oroz u poluzapetom položaju. Na modifikovanom pištolju, mogla je da se primeni bez obzira na položaj oroza. Povrh svega, kada je oroz u spuštenom položaju, kočnica ga odvaja od udarne igle i time još više povećava bezbednost.
Proizvodnja pištolja Campo Giro nije trajala dugo. Proizvedeno je samo 995 primeraka modela 1913, od čega je 960 isporučeno vojsci. A od 13.617 komada modela 1913-16, proizvedenih u periodu između 1914. i 1919, većina je (13.178) prodata vladi. Pretpostavlja se da je verovatno bilo i manjih serija proizvedenih za komercijalno tržište. Bilo kako bilo, cena jednog pištolja za vojsku iznosila je 61 pezetu. Teško je sada reći kolika je to vrednost bila u odnosu na današnje, ali sigurno je da nije bila visoka.
Pištolji Campo Giro su u početku bili prihvaćeni sa velikim oduševljenjem, ali šta se kasnije dogodilo i zašto su relativno brzo zamenjeni sa Astrom 400, to niko pouzdano ne zna. Sa zvaničnog mesta nije dato nikakvo objašnjenje, u čemu Campo Giro pištolji nisu zadovoljili i zašto im je brzo nađena zamena. Verovatno je municija 9 mm Largo bila prejaka za pištolj sa slobodnim zatvaračem, pa su delovi brzo propadali. I druga mogućnost je vezana za povratnu oprugu. Ona je, naime, toliko jaka, da je potrebna atletska snaga da se zatvarač zapne u zadnji položaj. Kako je i rasklapanje oružja prilično komplikovano i zahteva „tri ruke“, onda i nije veliko čudo što su Španci potražili neko jednostavnije i lakše rešenje za svoj službeni pištolj.
Grof Don Venancio, konstruktor ovih pištolja, završio je tragično – poginuo je 1915. ili 1919, pri padu sa konja. Posle njega, nije ostao niko ko bi mogao da razjasni, u čemu je to bio problem sa njegovim pištoljima? Grof Campo Giro, koliko je poznato, pred smrt je eksperimentisao sa još nekoliko kalibara, između ostalih sa američkim .45 ACP i 7,65 mm Browning. Zna se, da je 1906, naručio izvesnu količinu municije .45 iz SAD, ali nije poznato da li je konstruisao ijedan prototip u ovom kalibru. S druge strane, zna se da je napravio jedan prototip kalibra 7,65 mm u periodu između 1912. i 1915.
Pištolji Campo Giro spadaju u kategoriju oružja koje je mahom poznato samo užem krugu ljudi, dobrim poznavaocima, istoričarima i kolekcionarima. Ali i pored svoje relativno kratke i ograničene proizvodnje, sticajem okolnosti imaju solidan istorijski pedigre. Korišćeni su i u Španskom građanskom ratu i u ratu u Maroku. A oružje, koje je učestvovalo u nekom ratu, ima daleko veći značaj, nego nalickani moderni modeli, koji nikad neće stići dalje od nečije vitrine.
B. LJUBINKOVIĆ