Colt Woodsman automatic

Džon Mozes Brauning je, bez ikakve sumnje, najplodniji i najuspešniji konstruktor vatrenog oružja u istoriji čovečanstva. Dovoljno je reći da se njegove konstrukcije od pre jednog veka koriste i dan danas, kako u vojne tako i civilne svrhe. Još kada uzmemo u obzir da su mnoge njegove ideje i principi korišćeni od strane drugih velikih konstruktora, poput Garanda ili Kalašnjikova, onda ona tvrdnja iz prve rečenice samo dobija još više na težini.
Kada govorimo o Brauningovim konstrukcijama pištolja, većini na pamet prvo padne čuveni M-1911 ili HP-35. Ipak, Brauning je imao još čitav niz vrlo uspešnih rešenja, za koje možemo reći da su bili svojevrsni „trendseteri“. Jedan od najboljih i verovatno najlepših malokalibarskih pištolja ikada proizvedenih, Kolt Vudsman, je čedo njegove genijalnosti. Kada iskombinujete jednostavnost konstrukcije sa gracioznošću i elegancijom, dobijete remek delo klasičnog oružarstva, koje itekako zaslužuje svoj članak.

Da bi bolje razumeli kako i zašto je Vudsmen nastao, treba se vratiti u period pre više od jednog veka. Novo 20. stoleće je bilo prepuno obećanja nečeg uzbudljivog i dinamičnog. Konje su polako počeli da potiskuju automobili, a braća Rajt su napokon ostvarili davnašnji čovekov san o letenju. Takav duh vremena je pogodovao i streljaštvu, kako takmičarskom, tako i rekreativnom. Ali baš kao i sada, cena municije je bila značajan ograničavajući faktor u potpunijem uživanju u ovoj disciplini. Tada je bilo potpuno normalno da čovek uzme pištolj i da se u svom dvorištu bavi gađanjem iz čiste razonode, čak i u naseljenim mestima. To je nešto što danas mnogima zvuči kao apsolutno nepojmljivo, pa i potpuno neprihvatljivo. Tadašnjoj populaciji strelaca je čuveni metak 22 long rifle bio pravi blagoslov, jer je nudio skoro sve. Od niske cene, do visoke preciznosti i relativno visoke bezbednosti po okruženje. Ne zaboravite, govorimo o nekom drugom vremenu, gde su važili neki drugačiji odnosi među ljudima, pa i u samom društvu. Jedina stvar koju pomenuti metak nije ispunjavao je da nije postojao pouzdan poluautomatski pištolj koji bi ga koristio. Ne zaboravite, revolveri su u to vreme u SAD bili glavni izbor, dok su poluautomatici bili još uvek neka vrsta novotarije. Ipak, duh novog vremena je i ovde učinio svoje. Tako se legendarni konstruktor latio posla i već 1911. godine je patentirao svoj novi pištolj. Ubrzo je prodao patentna prava Koltu, čiji su inžinjeri uneli neke minorne izmene i 29.03.1915. godine je svetlost dana ugledao prvi pouzdani poluautomatski pištolj kalibra 22lr. Zvanična oznaka novog modela je bila „Colt Caliber .22 Target Model“. Nju je pištolj nosio sve do 1927. godine kada je preimenovan u Vudsmen (Woodsman). Kolt je novo oružje prvenstveno vidio kao sportski pištolj, namenjen gađanju papirnih meta. Ipak, zbog svojih karakteristika, ubrzo je postao omiljen među lovcima na sitne životnje, planinarima, kamperima, ribarima i sličnom bratijom. Upravo je ovo i bio razlog za preimenovanje.

Po starom, dobrom običaju, Brauning je stvorio apsolutnu klasiku, oružje koje pruža mnogo više od onoga što se od njega traži. Kao što možete da zaključite iz prethodno napisanog, postojali su i pre pokušaji da se napravi malokalibarski pištolj. Ipak, konstruktori tog vremena su se susreli sa njima nepremostivom preprekom, a koja se zove ivično paljenje. Kao što znate, incijalna smeša je kod ovog tipa municije upresovana u samu čahuru i to prvenstveno po unutrašnjem delu oboda. Upravo ovaj obod je najveći krivac zašto je dolazilo do zastoja. Dovoljno je da se gornji metak u okviru pozicionira iza donjeg (misli se na obode, naravno) i da dođe do zastoja koji uvek zahteva vađenje okvira, kojekakvo iritirajuće čačkanje i gubljenje vremena. Brauningov odgovor na ovaj problem je bio naprosto genijalan. Jednostavno je konstruisao okvir sa strmijim uglovima, što je onemogućilo nepravilno pozicioniranje municije. Ovako koncipiran okvir je takođe uslovio i pištoljski rukohvat pod priličnim uglom, nešto slično Parabelumu ili SIG-u P210. Ovako postavljen rukohvat je, pored slabašnog metka, dodatno uticao na, gotovo nepostojeći odskok cevi pri brzoj paljbi.

Prilikom projektovanja novog pištolja, Brauning je krenuo od ideje da su ovakvom pištolju potrebne dve stvari. Prva stvar je fiksna cev, a druga je slobodan zatvarač. U ovom slučaju, cev je trajno pričvršćena za čelični rukohvat, te je na taj način onemogućeno njeno pomeranje, što je moguće kod nekih drugih tipova konstrukcija sa slobodnim zatvaračem, recimo Beretinih modela iz serije 70. U ovom slučaju, rešenje je rezultiralo odličnom preciznošću, što ne treba da čudi.
Rukohvat je urađen glodanjem čeličnog otkivka na čijem dnu je smešteno dugme zadržača okvira. U ovom slučaju, Džon Mozes se odlučio za „evropski“ tip zadržača, smeštenog na dnu rukohvata. Ovaj pristup je često kritikovan sa „one strane bare“ kao nedovoljno brz pri taktičkom prepunjavanju oružja. Ali, ako se pogleda namena Vudsmena, shvatićete da je ta kritika obična besmislica. Inače, pomenuti način jeste nešto sporiji i zahteva upotrebu obe ruke prilikom zamene okvira. Ali sa druge strane, daleko je bezbedniji sa stanovišta da li će vam okvir ostati u pištolju prilikom nošenja. Ipak, ovo je izmenjeno kod druge serije, gde je dugme zadržača okvira pozicionirano kod štitnika okidača, ali ne na svim modelima…

Sam štitnik okidača je dovoljno velik da se pištoljem može rukovati i sa rukavicama, što je opet od značaja za“outdoors“ korisnike. Okidačko-udarački mehanizam je po malo čudan. Naime, iako se na prvi pogled čini da je Vudsmen opremljen udaračem-iglom poput „Vojno-državnog“ pištolja M-1910/22, to nije istina. Udarač je poput eksternih, ali iz nekog razloga je ostao skriven unutar navlake, te ga nije moguće ručno zapeti ili otpustiti.
Navlaka sa zatvaračem je minimalne mase, ali sasvim dovoljna za pritiske koje razvija metak 22lr. Inače, Brauning je pištolj prvenstveno predvidio za upotrebu sa standardnom municijom. Ipak, 1932. godine su uvedene izmene koje su korisnicima omogućili upotrebu municije povišene brzine (high velocity). Ovo je razumljivo kada se uzme rasporostranjenost oružja kod lovaca kojima postojeća standardna municija nikada nije dovoljno jaka. O ovom fenomenu bi verovatno nešto više mogao da kaže naš drugar i kolega Vlada Mitrović. Stavljena je nešto jača opruga, a njeno kućište je otvrdnuto cementiranjem. Razliku između starijih i novih modela je lako uočiti upravo po pomenutom kućištu glavne opruge. Naime, kod starijih modela kućište je nareckano u obliku dijamanata, dok su kod novijih modela prisutne paralelno izvučene linije. Nišani su rađeni u skladu sa prvobitnom namenom. Mušica je izmenjiva, u partridž stilu, dok je zadnji nišan podesiv po pravcu, sem kod Match Target modela kod kojih je bio potpuno podesiv.
Vremenom su učinjene određene sitnije izmene konstrukcije, a jedna od njih je bila i da su svi modeli imali podesive nišane, ali to nije apsolutno pravilo. Osim toga, leva drška je dobila oslonac za palac, dodan je prsten za gajtan i navlaka je dobila svoj ustavljač. Naravno, i cevi su trpele određene izmene po pitanju dužine, debljine, kao i samog profila. Ovo je pogotovo očigledno kod pištolja druge i treće serije gde su cevi često dobijale profilisane „tegove“ pune dužine, slično savremenim revolverima. Ipak, naš lični utisak je da je standardna tanka cev sasvim dovoljna za glavnu namenu, odnosno rekreativno streljaštvo i lov sitnih krznašica. Uostalom, i sa estetske strane se čini najprihvatljivijom, mada bi se i ovde mogla primeniti ona izreka: „Lepota je u oku posmatrača“.

Osim što je bio prvi pouzdan poluautomatski MK pištolj, Vudsmen je bio i izuzetno dugo u proizvodnji. Uz veće ili manje izmene, proizvođen je više od 60 godina i to u tri serije. Prva serija je rađena u periodu od 1915. do 1947. godine. Druga od 1947. do 1955. godine i treća, poslednja do 1977. godine. Treba istaći da je proizvodnja obustavljena tokom 2. Svetskog rata, ali je Kolt svejedno isporučio u tom periodu 4000 komada američkoj armiji. Iako su detalji kroz serije menjani i to u tolikoj meri da se površnom posmatraču čini da su u pitanju potpuno različiti pištolji, to ipak nije tačno. Sama suština oružja je ostala ista. Kvalitetna konstrukcija, izrađena od punog čelika, sa dosta ručnog upasivanja ga je učinila odličnim komadom, ali mu je ujedno i zapečatila sudbinu. Naime, Vudsmen se nije mogao sa cenom takmičiti sa Rugerovim ili evropskim MK modelima. Zbog toga je njegova proizvodnja konačno ugašena 1977. godine poslije tačno 539.232 napravljenih primeraka. Ipak, fama koja ga je pratila, kao i uspešnost konstrukcije su imali značajan i dugotrajan učinak. Na primer, Haj Standard je svoje modele MK pištolja praktično bazirao na Brauningovom rešenju. Slično je uradio i unuk Džona Mozesa, Brus, sa modelom Brauning Bak Mark (Buck Mark), kao i S&W sa svojim Modelom 41. Sve ovo se ne bi desilo da originalna konstrukcija nije pored izvrsnosti imala i neki svoj poseban šmek. Možda je to razlog zašto pojedini, odlično sačuvani primerci iz prve serije dostižu cene na aukcijama i do 4.000 dolara.
Inače, požar 2 Svetskog rata nije mimoišao ni junaka naše priče. Iako je proizvodnja praktično ugašena ratnih godina, ne znači da nije korišćen u najvećem svetskom sukobu. Američki OSS je koristio nekoliko prigušenih varijanti. Integralno prigušena varijanta se nije posebno dobro pokazala pošto je bilo problema sa poluautomatskim radom. Ipak, ovo je više bilo vezano za neadekvatno izvedeno tehničko rešenje integralnog prigušivača nego do same konstrukcije pištolja. Inače, integralno prigušeni naslednik „po dedine linije“, Brauning Bak Mark sa AAC-ovim prigučivačem „Dragonfly“ i subsoničnom municijom postiže prigušenje od 40 dB i apsolutno pouzdan rad. Još jedno od neobičnih rešenja je automatski pištolj urađen za potrebe britanske SOE. Tačnije prerađeno je tačno deset primeraka. Obaranjem poluge sa leve strane i pritiskom na obarač, dobijala bi se ekstremno brza automatska vatra. Produženje hoda navlake je najverovatnije bio pokušaj da se doskoči ovom problemu. Moguća ideja vezana za ovu preradu je težnja da se agentima-diverzantima da oružje velike vatrene moći i malih dimenzija. Koliko se u ovome stvarno uspelo nije teško zaključiti po broju prerađenih primeraka.

Iako kod nas ne spada u česte primerke, sporadično se mogu naći primerci iz ranijih serija. Uglavnom se radi o standardnim komadima koje je delimično načeo zub vremena. Ipak, uglavnom su to funkcionalni primerci, za šta je delimično zaslužna i klasična konstrukcija, rađena „kako Bog zapoveda“. Prava je šteta što nisu češće zastupljeni kod nas jer predstavljaju pravi izbor za rekreativne strelce koji cene klasiku u svojoj načistijoj formi. Ako vam nekada iskrsne povoljna ponuda, sigurno se nećete pokajati ako svoj arsenal obogatite ovim biserom oružarstva.