“Crveni đavoli” iz Breše
Period između dva najveća svetska sukoba je bio vrlo dinamičan u smislu razvoja i usvajanja brojnih rešenja, ponajviše na osnovu zahteva armijskih vrhova da se unapredi vatreni potencijal oružanih snaga. Traumatična iskustva iz prethodnog rata su jasno ukazala kako streljačka vatra (izuzev mitraljeske) ne ostvaruje željeni efekat eliminacije protivničke žive sile. Naime, analitičkim pristupom povreda u borbenim dejstvima konstatovano je kako procentualno najveći deo ljudstva biva izbačen iz stroja usled efekata eksplozivnih ubojnih sredstava, bez obzira da li je reč o minama, granatama, bombama ili drugim pojavnim oblicima slične namene. Usled toga se iskristalisao stav da pešadijske jedinice nižeg taktičkog nivoa treba opremiti mobilnim sredstvima manjih gabarita, kojim se mogu eliminisati protivničke stacionarne tačke otpora, a dometom prevazilaze dobačaj ručnih bombi i/ili projektila ispaljivanih pomoću tromblonskog dodatka.
Shodno tome, po specifikacijama kopnene vojske više država uskoro su konstruktori raznih fabrika pristupili osmišljavanju koncepta lako prenosnog bacača eksplozivnih projektila. Tako su nastali španski “Morteros Ecia Valero 50mm Modelo 1932”, nemački “5 cm leichter Granatwerfer 36”, sovjetski “RM38-39-41 50mm”, britanski “Ordnance SBML 2-inch mortar”, japanski “Type 89 50mm”, francuski “50mm Mle1937 Brandt” i poljski “Granatnik wz.36 46mm”, sve odreda laki bacači namenjeni upotrebi jedinice nivoa pešadijskog voda (iako su organizaciono bili najčešće klasifikovani kao sastavni deo čete). Posmatrano po bazičnim svojstvima, svi su bili minobacači prema našoj uobičajenoj klasifikaciji, osim što je japanski “Type 89” mogao da se svrsta i u bacače granata/mina/bombi jer je koristio i klasičnu minu 50mm, kao i adaptiranu standardnu pešadijsku ručnu bombu Type 91.
Sredstvo prilično drugačijih karakteristika (a gotovo identične opšte namene) razvila je i italijanska “Metallurgica Bresciana gia Tempini” iz Breše, a u službenu upotrebu je uvršteno u oktobru 1935. godine kao “Mortaio d’assalto 45/5 Brixia, Modello 35”. Italijanska vojska je prethodno koristila vrlo neobičnu napravu pod nazivom “Trombocino”, usvojenu kao Modello 28 s željom da se pešadincima omogući dejstvo ubacnom putanjom ka protivničkim rovovima u cilju “omekšavanja” odbrane. Bilo je predviđeno da se po pet boraca iz svakog streljačkom voda opreme “M91/28 Truppe Speciale” puškama, kojim je s desne bočne strane pridodat nosač za montažu bacača granata kalibra 38,5mm. U osnovi, bacač je predstavljao “akciju” standardne repetirke “Karkano” na koju je nadograđena glatka lansirna cev, a ispaljivanje se vršilo na prilično nekonvencionalan način. Strelac bi premestio zatvarač iz primarnog sanduka puške u onaj bočni, potom standardnim metkom 6,5×52 mm izvršio opaljenje, gde se zrno kretalo samo nekoliko milimetara unapred dok ne oslobodi protok barutnih gasova iz čaure kroz četiri otvora u ležištu. Time je omogućeno da gasovi potisno deluju na projektil u cevi bacača, ali je domet bio jako mali – jedva preko 100 metara, a efekat granate na cilju ne efikasniji od današnjih “šok bombi”. Prekomplikovana konstrukcija na granici riskantne upotrebe je ubrzo odbačena, premda je “Trombocino” bitan kao preteča kasnijih potcevnih bacača granata koje sada koriste skoro sve armije sveta.
Nekoliko sačuvanih primeraka imaju oznake MBT (Metallurgica Bresciana gia Tempini), a ista fabrika je već 1934. godine prekinula produkciju i okrenula se neuporedivo perspektivnijem oruđu “Brixia 35”. Iako u osnovi retko pišemo o sredstvima ove kategorije, u pitanju je naprava od velikog značaja za kasniji razvoj oružarstva u celini. Kompleksne vojne operacije tokom Prvog svetskog rata su rezultirale često citiranim zaključkom “Puške prave galamu, a mitraljez pravi mrtve”, pa se u poratnom periodu dosta razmatralo kako omogućiti pešadincima da neutrališu protivnička mitraljeska gnezda s daljine veće od dometa ručnih bombi. U tom smislu, moramo ukazati da se naša i strana terminologija bitno razlikuju u smislu tumačenja razlika između bombi, granata i mina. Ali, do daljnjeg ćemo se držati ranijeg razgraničenja i “Brixia Modello 35” se može svrstati u bacač granata nalik savremenim Mk19 ili AGS-17. Italijanska vojska je želela i dobila oruđe namenjeno vatrenoj podršci na manjim distancama, a formacijski je bilo predviđeno da svaki pešadijski bataljon ima 9 ovih bacača, koji bi se mogli dodeliti po tri oruđa četama, odnosno jedan svakom vodu. Projektovana namena je bilo dejstvo trenutnim eksplozivnim projektilima kalibra 45mm, koji su imali relativno malu moć fragmentacije, ali je brzina paljbe bila respektabilna (do 20 opaljenja u minuti), dok je domet limitiran na oko 500 metara. Težina oruđa je bila 15,5kg s cevi dužine 26cm, i obično su ga tokom dejstva opsluživala dva vojnika, s tim što su za prenos najčešće korištena tovarna grla iako je u preklopljenom položaju mogao i da se nosi na leđima nišandžije.
Dok su svi ostali ranije pomenuti bacači tog doba i sličnih svojstava korišteni uobičajenim načinom punjenja s usta cevi, ovaj italijanski izum je imao potpuno drugačiju konstrukciju. Pomeranjem masivne bočne poluge i otvaranjem ležišta, bacač se punio umetanjem projektila u zadnji deo, a vraćanjem poluge u početni položaj se vršila priprema i opaljenje granate. Kao “pogonsko sredstvo” nije korišteno inicijalno punjenje na zadnjem delu projektila (poput ostalih bacača), već je izbačaj obezbeđivalo delovanje barutnih gasova nastalih opaljenjem sjedinjenog metalnog patrona nalik tromblonskom metku. Ova specifična municija bez zrna je bila vrlo slična poznatom mitraljeskom metku 8x59mm Breda, a dopremala se iz vertikalno pozicioniranog okvira kapaciteta 10 metaka.
Oruđe je dejstovavalo s podloge u obliku tripoda, tako što je u zadnjem delu bilo svojevrsno “jastuče” na koje je nišandžija mogao da nasloni svoj grudni deo iz ležećeg položaja ili da sedne na njega ako bi taj stav za gađanje bio primereniji situaciji. Strelac-nišandžija je obično vršio određivanje daljine i smera dejstva, manuelno otvarao zadnji deo za ubacivanje granate, te opaljenje. Pomoćnik je ubacivao projektile i menjao okvire s municijom, tako da je kvalitetna sinhronizacija njihovog delovanja mogla rezultirati priličnom brzinom paljbe. Regulacijom protoka barutnih gasova se moglo dejstovati s otvorenim ili zatvorenim cilindrima, što je određivalo i korisni domet (300 ili 500 metara).
I dok su drugi bacači kalibra 46-60mm koristili samo takozvanu gornju grupu uglova za dejstvo, “Brixia” je imala elevaciju od 10 do 90 stepeni, dok je bočno pomeranje iznosi 20 stepeni levo ili desno u odnosu na pravac dejstva. Takođe, “konkurenti” su imali projektile za čije armiranje upaljača je bila korištena inerciona sila tokom kretanja kroz vazduh, a karakteristične italijanske granate 45mm su imale i “vjetrušku” za pozicioniranje udarne igle unutar projektila. Zbog jarko crvene boje trenutno-eksplozivnih granata (postojale su i dimne, inertne i školske), dobile su nadimak “crveni đavoli”, a zaplenjene primerke bacača je koristila doslovno svaka vojska koja se tokom Drugog svetskog rata susrela s njima u Severnoj Africi, Balkanu ili na Istočnom frontu.
Efikasnost dejstva je zavisila od obučenosti posade, jer mala fragmentaciona moć granata nije omogućavala da se bacač koristi kao naročito efektivno sredstvo u smislu “zasipanja” nastupajuće protivničke pešadije. Iako je italijanska vojska tokom rata pretežno praktikovala defanzivni pristup (da ne upotrebimo adekvatniji termin), “Brixia 35” je bila adekvatnija kao napadno oruđe. To je naročito bilo primetno tokom upotrebe ovog bacača nan našim prostorima, jer su ga pripadnici partizanskih jedinica najčešće upotrebljavali da preciznom paljbom eliminišu protivničke mitraljeze i demorališu ostatak strelaca. Praktično, umesto da se bombaši prikradaju mitraljeskim gnezdima – to je činjeno tipskim oruđem sa distance i s manjim rizikom od gubitaka u ljudstvu.
Još od Trinaestojulskog ustanka, borci NOVJ su došli u posed ovih bacača i najčešće su njima bili opremljeni vodovi pratećih oruđa na nivou bataljona (uz nekoliko teških mitraljeza). Nakon što bi ovladali specifikumom upotrebe, kasnije su ih koristili s velikim uspehom jer su opštim karakteristikama odgovarali partizanskoj koncepciji ratovanja. Osim neutralisanja neprijateljskih “vatrenih tačaka”, korišteni su i kao klasično sredstvo podrške sasređenom paljbom više oruđa prilikom ofanzivnih dejstava. Dokumentovana sećanja neposrednih aktera s primetnom dozom uvažavanja govore o svojstvima “Brixia” lakih bacača na jugoslovenskom ratištu, prvenstveno u prve dve godine sukoba.
Posleratne analize su ukazale kako je većina klasičnih minobacača kalibra 50mm i manje bila u priličnoj meri nedovoljno efikasno sredstvo, pa se ustalio koncept lakog minobacača 60mm, a pojedine zemlje su pristupile razvoju bacača granata kao potpunoj zameni. To je rezultiralo pojavljivanjem potcevnih jednometnih bacača granata, kao i automatskih oruđa koja dejstvuju s postolja (u koje spada i naš ABG M93). Opšta namena tih novih sredstava je nešto izmenjena, ali junak naše priče je po mnogo čemu bio inspiracija za dalji razvoj naprednijih konstrukcija. U ograničenoj upotrebi italijanske vojske je ostao do pedesetih godina, a u ostatku sveta je gotovo i zaboravljen jer je neosnovano prihvaćeno mišljenje da se pokazao loše tokom rata.
Tu konstataciju moramo dovesti u pitanje, jer je “Brixia Modello 35” bio atipično oruđe u odnosu na sredstva tog koncepta u drugim armijama. Stoji činjenica o komplikovanosti proizvodnog procesa i limitiranom polju primene na bojištu, ali ovo je još jedan primer italijanskog inovativnog pristupa razvoju naoružanja i može se smatrati rodonačelnikom jednog novog pravca u oružarstvu.
M. Milanović
