Čudnovati rariteti
Kada kažemo „revolver“, obično svi pomislimo na klasičan oblik s dobošem, koji se obrće u osi smeštenoj paralelno ispod cevi. Međutim, iznenadićete se da je bilo i potpuno drugačijih konstruktivnih rešenja, kod kojih je municija smeštena u jednu vrstu horizontalne ili vertikalne kupole (ili turele), čija je osa pod pravim uglom u odnosu na cev. Bili su to pokušaji maštovitih puškara da smisle nešto novo i tako izbegnu kopiranje klasične konstrukcije, najviše zato što je bila patentirana u SAD.
Patentirao ju je, pogađate već, slavni Semjuel Kolt, koji je na taj način u periodu od 1835. do 1857. imao najveći monopol u proizvodnji i prodaji perkusionih revolvera (revolvera na kapislu). Tako su nastale i neobične konstrukcije revolvera s kupolom, koje Amerikanci zovu turret gun. Izumitelji ovakvih revolvera čak su isticali i prednost svog oružja, jer u kupolu može da stane više metaka nego u doboš Koltovih perkusionih revolvera (najčešće samo pet ili šest komada). Jedan od prvih perkusionih revolvera s turelom nastao je 1837. i bio je delo Džona Kokrena iz Njujorka. On je izum patentirao u Americi 28. aprila 1837. pod rednim brojem 188. Računa se da je ukupno napravio 210 komada, što revolvera, a što revolverskih pušaka na ovom principu. Sličan sistem su patentirala i braća Danijels, Henri i Čarls, 15. februara 1838. pod rednim brojem 610. Ubrzo iza toga, 3. aprila iste godine, prijavili su još jedan patent, ovog puta pod rednim brojem 657. Međutim, s obzirom na to da, verovatno, nije napravljeno više od pedesetak primeraka, teško da se može govoriti o nekom uspehu njihovog patenta. I engleska firma „James Wilkinsonn & Son“ patentirala je 1839. perkusioni revolver s vertikalnom osom turele, ali su i oni napravili samo nekoliko primeraka.
U stručnoj literaturi se pominje i sličan patent izvesnog Hansa Iversena iz SAD, prijavljen 1850, ali nema dokaza da je neki primerak uopšte napravljen. S druge strane, u Muzeju oružja u Ferfaksu, u Virdžiniji, postoji primerak revolvera „na točkić“, koji je 1856. patentirao neki Edmund Grejem iz Nju Hempšira. Iste godine, revolver na točkić patentirao je u Americi i jedan Evropljanin, Belgijanac iz Liježa po imenu Enrik Ženar. Primenio je i patrone od tankog cinkanog ili olovnog lima, sa bradavicama za paljenje s donje strane – zapravo tankim cevčicama napunjenim zapaljivom smesom. Kao kuriozitet, pomenimo i jedan japanski pištolj na fitilj s točkićem kapaciteta osam metaka. Najpoznatije oružje s turelom je 1851. patentirao Patrik Peri Porter iz Tenesija, jer je u najvećem broju primeraka i napravljeno – nekih 1.250 komada, što revolvera što pušaka. Vendel Rajt iz Njujorka patentirao je 1854. slično oružje, ali broj proizvedenih komada je zanemarljiv – možda desetak primeraka. Najzad, još jedan Evropljanin, ovog puta Francuz po imenu Amede Noel, prijavio je patent oružja tog tipa 1865. Problem sa svim ovim revolverima je što su predstavljali jednaku opasnost po samog strelca, kao i za sve koji se nađu ispred cevi. Prilikom opaljenja, uvek je bar po jedan metak u kupoli okrenut natraške, to jest prema strelcu. Ako malo prekopate po starim knjigama i novinskim izveštajima, naći ćete pregršt nesrećnih slučajeva, koji su se desili pri upotrebi ovakvih naprava. Bilo je dovoljno da varnice zahvate susedne komore i da dođe do istovremenog opaljenja nekoliko metaka zajedno. Sad možete zamisliti crnohumorne situacije u kojima neko želi da upuca drugog, a ubije samog sebe. Ili osobu koja stoji sa strane, ni krivu ni dužnu. Upravo idealno oružje za onu našu narodnu izreku „Ko drugome jamu kopa…“.
Oružje je moglo da se repetira na dva načina – ili ručnim obrtanjem kupole ili pomoću malene poluge kao kod Porterovih modela. Oroz se zapinje ili palcem ili repetiranjem kupole. Jedino se opaljenje izvodi kao i kod svakog drugog normalnog oružja, pritiskom na okidač. Samo bi još nedostajalo da su tadašnji izumitelji smislili i neki originalni, komplikovani način opaljenja, pa da priča bude kompletna. Ali, to za današnje kolekcionare, naravno, nije uopšte bitno. Štaviše, što je oružje čudnije, komplikovanije i (pre svega) ređe, to je privlačnije. Barem je kod većine modernih kolekcionara takav slučaj. Međutim, postoji izuzetak od svega dosad izrečenog. Jedan egzotični primerak oružja kod koga se čak ni opaljenje ne vrši normalno, putem okidača. Ovde i nije reč o revolveru već, zapravo, o jednometnoj pušci sa sistemom na točkić. Okidač uopšte i ne postoji! Pa kako se onda vrši opaljenje? Pa, jednostavno, najpre pomoću poluge zapnete oroz i napunjenu komoru izravnate sa osom cevi, a zatim daljim zapinjanjem poluge dolazi do opaljenja! Šta sve ljudi nisu isprobavali samo da bi bili originalni. Točkić je horizontalno nasađen na čvrstu osovinu i otvor komore se pre punjenja mora okrenuti nagore. Zatim, pošto se patrona sa bradavicom ubaci u komoru, točkić mora da se obrne za 90 stepeni kako bi komora došla u liniju cevi. Tada dolazi i do automatskog opaljenja. Prazna patrona se izbacuje kada ponovite repetiranje i točkić ponovo obrnete za 90 stepeni uvis. Baš jednostavno, zar ne? Ceo sistem se sastoji iz bezbroj sitnih delića koji su zanatski vrlo solidno obrađeni. Cev je iznutra glatka i ima prečnik od 10,5 mm a duga je 735 mm. Puška je teška više od pet kilograma i nema ni mušice ni zadnjeg nišana. Kako nema nikakvih natpisa na oružju, vrlo teško mu je odrediti poreklo. Zna se samo da je pre dvadesetak godina nabavljena u Italiji. Doduše, oblik kundaka i ukazuje na evropsko poreklo, jedino što su komore predviđene za američke patrone sa bradavicom, koje je Dejvid Vilijamson patentirao 1864. To znači da oružje, sigurno, nije napravljeno pre navedene godine. Sve ostalo je misterija. Da li je reč o unikatnom primerku ili, možda, prototipu, takođe nećemo nikada saznati. Ali, bilo kako bilo, sudeći po kvalitetu izrade, oružje je radio neki izuzetno dobar i vešt majstor, pravi profesionalac.
R. K.
