Dah romantike

Promenama Zakona o oružju i municiji, ovdašnji ljubitelji su iskoristili priliku da bez previše nepotrebne procedure dođu u posed uglavnom revolvera na crni barut, o čemu smo više puta pisali. To je u skladu sa propisima u većini zemalja na koje se inače ugledamo po više osnova, mada se još uvek na tržištu ne mogu pronaći komponentu u zadovoljavajućoj količini. Ovog puta nešto više pažnje ćemo posvetiti jednoj drugoj kategoriji kratkocevnog oružja koje koristi perkusione kapisle, olovne kugle i dimni barut kao pogonsku smešu. U pitanju su jednometni pištolji, koji u više modela privlače simpatije poznavalaca tematike jer su odreda vezani za određene događaje ili ličnosti od značaja.
Njima su prethodili pištolji sa paljenjem na kremen, što je duži niz godina bio dominantni sistem korišćenja spredpunećeg oružja širom sveta. Pronalazak inicijalne kapisle je uveliko unapredio sistem fukcionisanja oružja, pa se može ustvrditi kako je trasirao put kasnijem sjedinjenom metku kakav se danas koristi. Tipično za naše prostore i prilike, vekovima se jednometni pištolji sa oba načina pripale nazivaju kuburama, što je pogrešno jer je ta reč na turskom označavala kožne torbice – preteče kasnijih futrola. Bilo kako bilo, s radošću i znatiželjom smo pristupili susretu sa perkusionim jednometnim pištoljima koji su se pojavili na našem tržištu.

Zahvaljući prijateljima iz užičke prodavnice „Sport“, najpre smo pomno razgledali i isprobali pomalo neobičan model pištolja koji je pod nazivom „Palmetto“ prodavan na Zapadu i taj model je popularan kod takmičara ovakvim tipskim oružjem. Proučavanjem „životopisa“ ovog elegantnog pištolja, doznali smo kako je proizvođač bila italijanska fabrika „Armi San Marco“, dok je „Palmetto“ praktično bio naziv takozvane trgovačke marke jer je u Sjedinjenim Američkim Državama to dobro poznat naziv oružarske firme „Palmetto State Armory“. Dakle, u pitanju je jednometni spredapuneći pištolj na crni barut koji koristi perkusionu kapislu i prodavao se pod imenom „CVA Prospector“. Ono što ga izdvaja od ostalog oružja sličnih karakteristika je izgled primereniji savremenim takmičarskim pištoljima, nego retro replikama. To se najpre odnosi na „Morini“ rukohvat koji je gotovo u potpunosti preuzet od SAA revolvera u Western stilu, preglednim nišanima (potpuno podesivi su takođe bili opcija), naglašenom udaraču i mogućnosti izmene cevi. Osnovni kalibar je .44, što je slučaj i sa primerkom koji nam je bio na raspolaganju, dok se otpor obarača može podešavati prema želji strelca.

Bitno je naglasiti kako je ovo oružje italijanska verzija perkusionog pištolja koji je osmislio Robert B. Tingle iz grada Šelbil u Indijani pedesetih godina prošlog veka i bio je veoma popularan među strelcima oružjem na crni barut tog doba. Doduše, „Tingl“ pištoljima se zameralo što predimenzionisani udarač prilikom otvaranja paljbe pada velikom snagom i u osi cevi, što remeti nišansku sliku. Ovo je manji problem kada se koristi savremeni sjedinjeni metak, jer proces aktiviranja barutnog punjenja i prolaska zrna kroz cev je znatno sporija radnja kod oružja na crni barut. Bez obzira na to, jednometni pištolji Boba Tingla su se dobro prodavali među strelcima takmičarima tih godina, pošto su ostvarivali odlične grupe pogodaka do udaljenosti od 25 jardi. To je bio razlog da se kopije ovog modela proizvode u Italiji i nađu se na Zapadnom tržištu.
Verzija koju smo testirali ima heksagonalnu cev dužine 17cm, a u ruci omogućava izvrstan prihvat i balans iako mlađi strelci moraju da prođu izvestan period privikavanja, pošto je ovo sasvim druga kategorija u odnosu na uobičajene pištolje novije generacije. Pošto je deo prisutnih imao zadivno iskustvo sa gabaritnim revolverima namenjenim streljaštvu, oni su imali prednost prilikom ispaljivanja prvih hitaca. Brižljivo odmerenu količinu crnog baruta sipamo iz dozatora (mada se preporučuje da se iz popularne „kruške“ najpre sipa u mericu) sa usta cevi, te šipkom odmerenom snagom potisnemo kako bi barut spao naniže. Sledeći korak je stavljanje podmašćene krpice (uobičajeni naziv je peč) radi zaptivanja, a preko nje olovnu kuglu željenog promera. U kompletu dodatnog pribora nalazi se tipski alat nalik drvenom čekiću, kojim se kugla sa zaptivkom bez prekomerne sile utisne u cev, a onda na scenu nastupa šipka kojom se projektil gura sve dok ne nalegne do potrebne distance. Ove detalje ponovo detaljno opisujemo jer jedan deo čitalaca nema ispravnu predstavu kako treba pravilno napuniti oružje na crni barut, ne shvatajući kako svaka improvizacija i „odokativna“ metoda može rezultirati fatalnim posledicama. Vrlo je važno napomenuti da se opisane radnje vrše bez prethodnog umetanja perkusione kapisle na piston, kao i sa udaračem u bezbednom položaju.

Potom pripreme i punjenja, uobičajeno je da strelac zauzima tradicionalni jednoručni stav sa ispruženom rukom, a sa ovim italijanskim lepotanom je ta radnja posebni užitak. Prvi hitac je bio donekle začuđujući za učesnike, jer je trzaj i odskok manji nego kada se koriste kod nas najčešći revolveri na crni barut. Bitno je zadržati oružje u liniji nišanjenja i kada je zrno uveliko napustilo cev, a posebno ukazujemo da je kod perkusionog oružja generalno broj zastoja srazmerno veći nego kada se koristi neka od modernijih naprava na sjedinjeni metak. U svakom slučaju, ako je opaljenje izostalo – nikako nemojte okretati pištolj na stranu i pokušavati da nategnete udarač i promenite kapislu! Uputno je sačekati izvesno vreme po sopstvenoj proceni (oko pola minuta) sa oružjem okrenutim prema meti. Uostalom, nije u pitanju vatreni obračun i nema svrhe ni smisla da se isprobavaju revolveraški potezi. Ovo je naprava za sladokusce koji gustiraju svaki hitac. Uglavnom, prilikom našeg testa bilo je samo jednog „laganja“ kapisle, a ostatak pogodaka je bio grupisan u gabaritu od oko 12cm na meti udaljenoj dvadeset koraka. Vreme potrebno za ponovno punjenje je oko jednog minuta kada je u pitanju ne naročito uvežban korisnik, tako da je ovo izvrsno oružje za relaksaciono gađanje gde su omogućeni svi potrebni uslovi.

Sledeći model koji smo imali prilike da pobliže upoznamo stiže iz Španije. Reč je o produktu fabrike „Ardesa“ koja je planetarno poznata po svojim kvalitetnim varijacijama brojnih pušaka, revolvera i pištolja sa paljenjem crnog baruta na kremen ili kapislu. Naročito je atraktivno što se ovde radi o paru pištolja „blizanaca“, odnosno replici oružja za dvoboj. Ljubitelji filmskog serijala o Tajnom agentu 007 su zasigurno opazili kako u sceni hita „Skyfall“ imaginarni junak Džems Bond biva primoran da gađa čašu na glavi dražesne dame, a oružje predviđeno za tu priliku je upravo „Ardesa“ perkusioni pištolj iz luksuzne kutije koja sadrži dva primerka predviđena za dvoboj. U odnosu na prethodno opisani italijanski pištolj namenjen streljaštvu, ovo je već produkt sa naznakama umetničkog dela jer se dva pištolja u paru obično isporučuju sa ukrasnom kutijom, a sam osećaj prilikom inicijalnog manuelnog i vizuelnog upoznavanja je bitno drugačiji. Cevi ovih pištolja su takođe osmougaonog spoljnog profila, ali je dužina zamašnih 23,5cm. No, rukovanje njima je svojevrsni užitak usled dobre ergonomije drške i odabrane tačke balansa. Bočne ploče su sa ukusnom gravirane, a stilski je odbrano i „odmorište“ za prst ispod branika obarača. Kalibar je .45, a konstrukcija je klasična za perkusione pištolje iz sredine devetnestog veka – bočno izmešten oroz i piston za kapislu.
Iskoristićemo priliku da pojasnimo nekoliko detalja vezano za dvoboje vatrenim oružjem pre nego što su revolveri stupili na scenu i znatno izmenili istoriju ljudske civilizacije. Dueli jednometnim pištoljima su od samog začetka bili smatrani „džentlemenskim“ načinom rešavanja ličnih animoziteta, ustupivši mesto ranije korišćenim mačevima. Prilikom dvoboja se striktno vodilo računa da su učesnici ravnopravni u smislu korišćenja oružja, pa su sekundanti bilo obavezni da provere ispravnost i jednoobraznost pištolja. Kada je to bilo moguće, korišteni su ovakvi „blizanci“, što je iznedrilo rafiniranim primercima koji su u svoje doba koštali čitavo bogatstvo i bili prestižni statusni simbol. Ukoliko nisu bili raspoloživi, vodilo se računa da su pištolji što približniji opštih karakteristika u smislu dužine cevi i kalibra, a smatralo se nečasnim varanjem ako jedan učesnik ima oružje s žljebljenom cevi a drugi ne. U Irskoj je 1877. godine donet spisak 26 pravila za održavanje dvoboja nazvan „Code Duelo“, prema kojim su gospoda mogla da zadobiju povraćaj časti u civilizovanom maniru. Ovaj pravilnik se brzo proširio svetom u donekle izmenjenom obliku, sve dok dvoboji nisu potpuno zabranjeni. Doduše, sve do druge decenije dvadesetog veka se održala simulacija dvoboja ovakvim pištoljima, osim što je umesto olovnih kugli korišten projektil od voska. Čak je na Olimpijskim igrama 1908. godine u Londonu ova disciplina bila uvrštena u program, ali kao pokazna i bez dodele medalja.

U Irskoj je 1877. godine donet spisak 26 pravila za održavanje dvoboja nazvan Code Duelo, prema kojim su gospoda mogla da zadobiju povrat časti u civilizovanom maniru

U naše savremeno doba, svakako je zanimljivo nabaviti i posedovati ovakav luksuzni set pištolja, a umesto dvoboja se njima može održavati nadmetanje dvojice strelaca gađanjem papirnatih meta uz procenu kako bi ko „prošao„ da je stvarni duel u pitanju. Dakle, Ardesa 1871 model je izvrsni primerak perkusionog pištolja kojim se s uživanjem rukuje, a i rezultati na meti su primereni svrsi. Američki zaljubljenici preporučuju korišćenje kugli mase 128 grejna, barutno punjenje od 25 grejna, Remington broj11 kapisle i podmazani pamučni peč za ovaj model pištolja, ako se želi optimalan rezultat. S obzirom na našem tržištu, biće čitava sreća ako nađete bilo šta od neophodnih komponenti, ali to je već neka sasvim druga tema.
Naredni primerak koji nam je zaokupio pažnju i emocije nastao je u istoj oružarskoj firmi, ali sasvim drugačije inicijalne namene i svojstava. Ponovo je u pitanju replika oružja sa istorijskim pedigreom, tačnije španska verzija kompaktnog modela „Philadelphia Deringer“. Još u vreme dominacije oružja na kremen, bilo je pištolja manjih gabarita, ali je pravu revoluciju na tržištu sačinio oružar iz Filadelfije Henri Deringer 1852. godine sa perkusionim pištoljima malih dimenzija i u kalibrima od .33 do .50, vrhunskog kvaliteta izrade. Zasigurno ste opazili da se njegovo prezime piše sa jednim slovom „r“, a čita i izgovara kao Deringer. Pošto je prodaja tekla izvrsno, pojavile su se kopije čiji su tvorci pokušavali da izbegnu procese oko patentnih prava izmenom naziva u „Derringer“, pa se do današnjeg dana za skoro svaki džepni pištolj koji se ne puni okvirom (bez obzira na broj cevi i mehanizam) odomaćio naziv „Derindžer“.
Upravo jednim originalnim „Philadelphia Deringer“ pištoljem kalibra .45 je Džon Vilks But sproveo atentat na predsednika SAD Abrahama Linkolna u Ford Teatru 1865. godine. Detalji tog ubistva su uglavnom poznati, a odabir oružja je bio logičan jer je to bilo jedino tipsko oružje tog vremena kojim je atentator mogao da sprovede svoju zamisao u delo. Dovoljno malih dimenzija da se mogao nositi skriveno ispod odeće, a velikog kalibra kako bi se izvršilo željeno delo jednim hicem iz neposredne blizine – savršeno sredstvo za zadati cilj. Zaljubljenici u modele oružja koje inspiriše prepričavanje ovakvih važnih istorijskih događaja, žele da u svojoj kolekciji imaju primerak čak i u naše vreme apsolutne dominacije polimerskih pištolja velikog kapaciteta okvira. Upravo za njih je „Ardesa“ proizvela luksuznu repliku koja se kupcima isporučuje u elegantnoj kutiji od orahovine sa pratećim priborom. U pitanju je model sa cevi dužine tri cela i jedne osmine inča, u kalibru .45 i graviranim bočnim pločama.
S obzirom da izvorno nije namenjen preciznom gađanju, nismo sproveli opsežniji test kao sa prethodno opisanim primercima, već samo isprobali balans, komande i postupak punjenja. Naviknuti na kratkocevna oružja savremenije koncepcije, bilo nam je potrebno nešto više vremena da razlučimo koji stav i prihvat su najadekvatniji pošto sva prethodno naučena pravila i iskustva ovde ne važe. Iako je prednji nišan prilično velikih dimenzija, gotovo da nema svrhe pokušavati da se formira nišanska linija kao prilikom upotrebe ostalih pištolja i revolvera, već je uputnije primeniti ciljanje niz cev kao kod sačmarice. Sa druge strane, u cevi ove dužine jednostavno ne dolazi do potpunog sagorevanja barutnog punjenja, tako da se i ne mogu očekivati impresivni rezultati kakve smo dobijali korišćenjem prethodno opisanih modela. Ipak, ovaj „Španac“ je vrlo atraktivan u drugom kontekstu i garantuje dobru zabavu na improvizovanom strelištu otvorenog tipa.

Radeći na tekstu koji upravo čitate, autor je kontaktirao našeg prijatelja i saradnika art fotografa Olega Volka, čije su slike godinama unazad krasile stranice „Kalibra“. Saznavši kojom tematikom se bavimo u ovom članku, on je kroz razgovor napomenuo kako u Americi postoji kult jednometnog oružja perkusionog sistema paljenja, replike se odlično prodaju, a originalni sačuvani primerci dostižu vrednost koja je za naše prilike nezamisliva. Kao kolekcionar od formata, Oleg lično u posedu ima primerak spredapunećeg jednometnog pištolja Model 1842 koji je bio korišćen od tamošnje konjice. Renomirana fabrika „Springfield Armory“ je 1842. godine predstavila perkusioni model koji je usvojen kao službeni pištolj za vojne namene umesto ranijih oružja sa paljenjem na kremen. Odlikovao se cevi od osam i po inča koja je bila glatke unutrašnjosti i moćnim kalibrom .54, mada je sve do 1845. godine potrajala skepsa prema novitetu. Međutim, tada je Prvi konjički puk (po zapisanim sećanjima poručnika Karltona) koristio nekoliko pištolja u lovu na bufala, ali očigledno je bila reč o primercima nabavljenim u „sopstvenoj režiji“. Sasvim je izvesno da je prva oficijelna nabavka usledila tokom Meksičkog rata kada je Vlada SAD naručila više od 8.500 komada.

Interesantno, ovo oružje je bilo izuzetno popularno među vojnicima čak i kada su revolveri preuzeti primat, jer je snažni kalibar ulivao poverenje iako je bila reč o jednometnom sistemu. Arheološka istraživanja poprišta kasnijih borbi sa pobunjenim indijanskim plemenima su pokazala da su godinama pripadnici Američke konjice nosili pištolje Model 1842 iako su im bili dodeljeni i revolveri „Colt Dragoon“. Već od početka Građanskog rata situacija se promenila i službeno nisu izdavani trupama, ali su itekako obilato korišteni u sukobima jer su mnogi poneli svoje lično oružje kao dopunu zaduženog.
Primerak koji Volk poseduje je gotovo neverovatne opšte očuvanosti, premda je njime u prošlosti dosta pucano. Zahvaljući brizi prethodnih korisnika, bez problema bi mogao da se koristi i sada iako je to svojevrsni greh jer uvek postoji opasnost od oštećenja. Za te namene imamo pobrojane savremene replike, a ove veterane treba čuvati kao istorijsko nasleđe.
Milan Milanović