Danski „limenko“

Automat, kompaktno oružje konstruisano oko pištoljske municije, tokom prošlog veka je, poput revolvera, više puta „prežaljeno“ kao prevaziđeno, i nedovoljno efikasno u savremenim uslovima. Iako je u Drugom svetskom ratu (i brojnim, kasnijim sukobima), konkretna i surova praktična upotreba, pokazala da ima mnoštvo situacija, u kojima su svojstva automata idealna za primenu.
Savremene jurišne puške i koncept malog samoodbrambenog oružja (poput FN90) su prevladale, ali i dalje se mora računati, da će u eventualnim budućim sukobima, jednostavni i malogabaritni automati biti masovno korišćeni. Upravo na osnovu tih pokazatelja, a i pomenutih efekata, praktično u svim svetskim fabrikama vatrenog oružja, kasnih 40-ih godina, timovi konstruktora osmišljavali su nove koncepte automata. Koristili si i iskustva iz konkretne primene poznatih modela na ratnim poprištima. Tehnički umovi poznate danske kompanije „Dansk Industrie Syndicat AS Madsen“, neposredno posle Drugog svetskog rata konstruisali su zanimljivo oružje 9×19 M/46. Jedno od poslednjih oružja tog tipa sa drvenim kundakom. Fabrika „Madsen“ je dobro poznato ime u oružarskom svetu, jer je od prvih godina 20. veka uspela da se umeša u „svet velikih“, svojim interesantnim rešenjima mitraljeza i puškomitraljeza, koji su u izvesnoj meri korišćeni i na našim prostorima. Već 1949, „Madsen“ primenjuje većinu tada modernih rešenja i svetlo dana je ugledao model M/49. Odlikovao se sandukom od „štampanog“ čeličnog lima, koji je obuhvatao i prijemnik okvira i pištoljski rukohvat. Risiver ovog laganog (masa 3 kilograma) oružja, sastojao se od dve „polovine“ koje su u zadnjem delu bile spojene „šarkom“, a sklapale su se u prednjem delu, kod „čepa“ za fiksiranje cevi.
Rasklapanje ovog neobičnog automata je bilo krajnje pojednostavljeno: najpre se odvrtao prednji „utvrdjivač“ cevi, a potom „otvarala“ leva strana sanduka. Unutar rukohvata smešten je „alat“ za lakše punjenje okvira, a kočnica je bila izuzetno jednostavno rešena – u vidu poluge iza kućišta prijemnika okvira. Madsen M/49 je imao interesantno svojstvo, po kom je tokom otvaranja vatre bilo potrebno relativno snažno prihvatiti „slabijom“ rukom okvir i polugu kočnice i držati ih, kako bi oružje bilo spremno za funkciju. Ovaj model je mogao da dejstvuje samo rafalima, a već naredne godine je tržištu ponuđena usavršena verzija M/50, koja je proizvedena u većem broju primeraka. Poslednji model u nizu bio je Madsen M/53, koji se od prethodnika razlikovao jedino po zakrivljenom „banana“ okviru i potpuno suvišnom dodatku na cevi, u vidu nosača bajoneta. „Madsen“ automati su prodavani u većem broju azijskim i južnoameričkim državama, i to najčešće Model 50, a u Brazilu je licencno proizvođen isti tip automata u kalibru .45 ACP.
„Novosti Kalibar“ je već podrobno pisao o problemima koje su 50-ih godina stvarale domaće konstrukcije M49 i M49/57, kao i o ideji za nabavku i licencnu proizvodnju „Madsen“ automata. Kako je JNA tih godina izrazila potrebu za većom količinom automata, a domaća industrija nije još uvek osvojila proizvodnju jurišnih pušaka, ovakvo rešenje je delovalo sasvim prihvatljivo. Ali, osim što je u našu zemlju stigla odredjena količina madsena na testiranje i što je napravljeno nekoliko domaćih prototipova na toj osnovi, od celog projekta se odustalo.
Koliko je Madsen M/50 bio dobro oružje u svoje vreme? Odgovor je krajnje jednostavan – onoliko koliko je bio obučen neposredni korisnik. To, ni u kom slučaju, nije bio automat kojim se za potrebe obuke može opremiti mirnodopski sastav bilo koje armije. Jer, reč je o oružju osetljivom na grubu manipulaciju, koja je sastavni deo obučavanja vojnika. Naravno, ovo nije bio loš automat, naprotiv. Korišten je u sukobima niskog intenziteta širom planete i oni koji su ga upotrebljavali, imali su samo reči hvale za njegove karakteristike.
U našim rukama, prvi vizuelni kontakt sa ovim oružjem nije bio baš impresivan. „Liči na konzervu!“, prokomentarisao je jedan od prisutnih, inače strelac sa dugogodišnjim iskustvom u korišćenju H&K MP5. Zaista, M/50 odaje utisak čvrste konstrukcije. Ali, kada smo ga „otvorili“ i ponovo sklopili, impresije su se izmenile: snažan i masivan zatvarač nalik ranim Tompsonima, okidačka grupa je najpribližnija rešenjima britanskog Stena, a cev se u oružje fiksira kao sovjetski PPŠ. Okvir kapaciteta 32 metka 9 mm Para se prilično teško puni bez tipskog alata, ali napunjeno oružje sa rasklopljenim kundakom jako dobro „leži“ u rukama, i moguće ga je izuzetno brzo dovesti u položaj za otvaranje vatre. Kako „sa kuka“, tako i „iz ramena“. Preklopni metalni kundak je uradjen prilično grubo i bez anatomskog prilagođavanja strelcu, ali za oružje ovog tipa i namene to nije značajniji nedostatak. Nišani su tipski za ovakvo oružje, zadnji diopter i mušica u obliku stubića, podešeni za daljine od 50 do 100 metara. U Latinskoj Americi je bio prilično popularan, jer se jednostavno mogao prigušiti, a i ukupni gabariti su bili prijemčivi, konstituciji ondašnjih boraca.
Naravno, ovaj automat dejstvuje iz otvorenog položaja zatvarača, kao i većina „savremenika“, a na vatrenoj liniji je opravdao komplimente koje su mu svojevremeno upućivali korisnici iz dalekih, „trusnih“ zemalja. Koristeći HP i PPU municiju 9×19 sa zrnima FMJ, pri jedinačnoj vatri na 50 metara, gađajući iz sedećeg stava i osloncem kundaka na rame, bila je prava „dečja igra“ pogađati svakim hicem „glavu“ siluetne mete. Ipak, prvenstveno nas je interesovalo kako se ovo oružje „ponaša“ u režimu rafalne paljbe, preciznije – u simulaciji susretne borbe u urbanim uslovima, kada se automat nameće kao najbolji izbor za okršaj u skučenom prostoru. Automat vas svojim karakteristikama naprosto „tera“ da u takvim situacijama samo čvrsto prihvatite rukohvat i okvir, usmerite oružje ka cilju i ispalite rafal. Upravo tako smo i oprobali madsena na razdaljinama od oko 20-25 metara, i zahvaljujući kadenci od oko 500 metaka u minutu, grupe pogodaka kratkim rafalima od 4-5 metaka bile su sasvim prihvatljive.
Naravno, kada je od 70-ih godina tržištem suvereno zavladala nemačka H&K MP5 konstrukcija, mesta za ovakve automate praktično više nije bilo. Dugo godina su se „junački držali“ Uzi i Ingram, a svi ostali automati, koji su dejstvovali iz otvorenog zatvarača i bili predviđeni da se „slabijom“ rukom pri paljbi prihvataju za okvir – proglašeni su zastarelim i prevaziđenim.
Moderna vremena će, sigurno, trasirati put novom kompaktnom oružju, namenjenom starešinskom sastavu i drugim, specifičnim korisnicima, kojima dimenzije standardnih jurišnih pušaka samo predstavljaju opterećenje. Nama, konzervativnijim ljubiteljima vojnog oružja sa aromom prošlosti, ovakvi automati uvek probude emocije, sećajući na davna vremena kada su literarni i filmski junaci naše mladosti po pravilu nosili MP40 i slična oružja, o kojima smo i sami maštali. Novim generacijama asocira samo zaključak o anahronizmu, kao nekada kremenjače.
M, MILANOVIĆ

Tehnički podaci:
Kalibar: 9×19 Luger/Para
Masa: 3,17 kg prazan
Dužina (preklopljen/izvučen kundak): 530/800 mm
Dužina cevi: 200 mm
Kadenca: 500-550 metaka u minuti
Kapacitet okvira: 32 metka
Upotrebna daljina: 100 metara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još