Dragulj nemačke oružarske škole

U užičkom kraju se odvajkada koristi šaljiva doskočica: “Žena može da bude i iz Murtenice, ali pištolj mora da je nemački!”. Polazna osnova za ovakav pristup nastala je pre više od stotinu godina kada se pojavio Mauzer C96, da bi se preko vojnih modela Luger P08 i Valter P38 kroz ratove i višedecenijski mirnodopski period na našem prostoru potvrdili svi kvaliteti nemačkog kratkocevnog oružja. Osim tih pištolja punog formata, konstrukcije manjih gabarita poput Valtera PP i PPK su takođe visoko cenjeni među ovdašnjom populacijom, dok je srazmerno manja prisutnost džepnih Mauzer HSc i Sauer 38H uslovila da oni ne ostvare ni deo slave pobrojanih modela.
Uz neskrivenu dozu subjektivnosti, ovom prilikom ćemo detaljnije opisati rafinirani Sauer 38H jer po nekim kriterijumima i prevazilazi proslavljene PP/PPK, a pojedina tehnička rešenja su značajna i u svetlu istorijske važnosti, odnosno uticaja na kasnije nastale pištolje. Našim čitaocima su verovatno poznatije kvalitetne lovačke puške proizvedene u fabrici “J. P. Sauer & Sohn“, osnovanoj daleke 1751. godine u nemačkom gradu Suhl (čita se Zul, a ne kod nas uobičajeno Šul), odlast Tiringija. Od 1811. godine, firma „Sauer“ je postala prva kompanija koja je proizvodila oružje na nemačku vojsku, pa je već 1858. godine imala preko dve stotine zaposlenih, a ratna zbivanja su doprinela da se fabrika istakne prilikom saradnje s „Mauzerom“ oko produkcije puške Model 71/84.

Određeno korisno iskustvo je stečeno i tokom proizvodnje „Rajhs revolvera“ u koprodukciji s „Henelom“, ali već u to doba je bilo jasno kojim smerom se razvija ručno kratkocevno oružje. Prvi pištolj ove firme bio je neobični model „Roth Sauer“, vrlo nalik kasnijem austrougarskom vojnom „Roth Steyr“ 1907. Dizajner Fric Zener je uoči Prvog svetskog rata osmislio napredniju konstrukciju Model 1913, koji je nekim rešenjima inspirisao dalji razvoj pištolja ovog proizvođača.
Kako bi manje verzirani čitaoci ispravno anticipirali tadašnje trendove razvoja kratkocevnog oružja, moramo istaći kako je u periodu između dva svetska rata na snazi bila potpuno drugačija percepcija od sadašnje. Svedoci smo da se u naše doba takozvanim civilnim korisnicima preporučuju modeli pištolja kalibra ne manjeg od 9x19mm i kapaciteta okvira od 15 metaka i više, iako su po svim relevantnim karakteristikama to oružja prikladna takmičenjima poput IPSC ili za nošenje na opasaču od strane uniformisanog personala vojnih i policijskih službi. U prvoj polovini prošlog veka vladala su neka druga pravila i rezoni. Dosta zemalja je usvojilo i koristilo pištolje manjeg gabarita (Bereta 34, Brauning 1922, Vz24…) za vojne potrebe, a dominantni policijski kalibar je bio 7,65x17mm. Agenti u civilu i kategorija „običnih građana“ su masovno koristili pištoljčiće u kalibru 6,35mm, barem u Evropi. Osim toga, gotovo revolucionarni „Walther“ PP je uzdrmao ondašnje tržište objedinjenim kvalitativnim svojstvima i tehničkim rešenjima, izdignuvši lestvicu za komparaciju na znatno viši nivo.

Upravo želeći da „ispariraju“ tržišnom uspehu PP i PPK koncepta, rukovodioci razvoja u „Saueru“ su unapredili svoj predratni džepni pištolj u Model 1930, kapaciteta 7 metaka 7,65x17mm i gotovo idealnih proporcija za skriveno nošenje. Konstrukcija se odlikovala fiksnom cevi oko koje se nalazila povratna opruga, mehanizmom zasnovanom na sistemu unutrašnjeg udarača bez eksternog oroza, a varijanta pod imenom „Behördenmodell“ je imala i tipični sigurnosni podokidač koji je mnogo kasnije primenio Gaston Glok kod svog genijalnog izuma G17. Model 1930 je korišten tokom Drugog svetskog rata najčešće od štabnog personala, ali se nalazio i u opremi policijskih formacija. Pominjemo ga pretežno kao prelazni oblik ka pištolju koji se pojavio doslovno u poslednji čas pred izbijanje najvećeg svetskog sukoba, a još uvek intrigira krugove poznavalaca te materije – „Sauer“ 38H.

U odnosu na prethodnika, primenjeno je pregršt tehničkih unapređenja i novotarija. Okidanje SA/DA sistema se nametnulo kao obavezno jer su Valter PP/PPK i Mauzer HSc u sličnom formatu nudili bezbedno nošenje oružja s metkom u cevi i nenapetim mehanizmom, što je bilo i ostalo izuzetno važno svojstvo za policiju, a „Sauer“ je itekako ciljao upravo tu grupaciju svojim novitetom. Dalje, u odnosu na Model 1930 navlaka nije imala anahroni „čep“ za zadnje strane, a rasklapanje je pojednostavljeno do krajnjih granica. Upravo sistem rastavljanja oružja izaziva divljenje i pun respekt nemačkoj oružarskoj školi tog doba, jer se započinje bez imalo primene sile pomeranjem tipske poluge locirane nešto ispred korena obarača. Za razliku od „Walther“ PP koncepta i brojnih kopija, nije potrebno pomeriti branik obarača, već samo povući navlaku unazad i nagore, kako bi se nastavio proces rasklapanja. Zavisno od ugla posmatranja, ovo se može tretirati kao doprinos većoj čvrstini konstrukcije, mada pretežno ne utiče u meri vrednoj pažnje.

Mehanička kočnica se nalazi na navlaci s leve strane, a ima drugačiji raspored u odnosu na tadašnje konkurente, jer blokira okidanje kada je u gornjem položaju (kao na kasnijem sovjetskom pištolju Makarov). Tokom ratne produkcije, na određenom broju primeraka je ova kočnica izostavljena kao nepotrebna jer je Model 38H imao dodatnu komandu koja je učinila mehaničko kočenje izlišnim. Naime, na ovom pištolju je prvi put primenjeno rešenje zasebne poluge dekokera, kojom se vrši bezbedno otpuštanje ili napinjanje oroza smeštenog unutar sklopa oružja. Ovo je bio prvenac među serijski proizvođenim pištoljima namenjenim službenoj upotrebi, a da je ugrađena komanda koja obavlja opisane funkcije. Kasnije je dekoker postao obavezan detalj mehanizma SA/DA pištolja novije generacije, ali je izostavljena opcija manuelnog napinjanja spuštenog oroza u zadnji položaj. Jedini moderniji pištolj koji je imao identičnu funkciju bio je nama tako dragi „Heckler und Koch“ Model P9 u kalibru 9x19mm.

Šta su konstruktori želeli da ostvare tako složenim i kompleksnim sistemom u jednom pištolju manjih dimenzija? Pojedine američke kolege iz tamošnjih stručnih časopisa šaljivo komentarišu kako korisnik pištolja „Sauer“ 38H treba da uvek pri ruci ima tehničko uputstvo kako bi se u datom momentu mogao da podseti za šta služi koja poluga i proveri da li je oružje bezbedno, odnosno spremno za paljbu. To je daleko od istine i realnosti, jer je ovo pištolj koncipiran za upotrebu od osobe koja je ovladala svojstvima i specifikumom oružja tako domišljatih karakteristika i rešenja. Poštujući uobičajena pravila o rukovanju vatrenim oružjem, Model 38H je pružao zaista funkcionalan i bezbedan način korišćenja. Ubacivanjem napunjenog okvira u ležište rukohvata, povlačenje i otpuštanje navlake rezultira ubacivanjem metka u cev, što se može vizuelno i dodirom proveriti preko indikatora sa zadnje strane navlake. Korisnik može da izabere klasično obezbeđivanje od nehotičnog opaljenja aktiviranjem manuelne kočnice, ali poluga dekokera nudi kvalitativnu opciju više jer njenim povlačenjem u donji položaj dolazi do bezbednog spuštanja eksternog oroza i vraćanja obarača u DA mod. Dakle, primenjeno je sve što inače krasi savremene pištolje tog doba, a mogućnost brzog i ne fizički zahtevnog napinjanja mehanizma u SA režim okidanja je vrhunska prednost za strelca koji ume da to koristi na pravi način.

U konkretnoj praksi, ovo je značilo da u futroli ili džepu korisnik ima napunjen i spreman pištolj vrsne mehanike i odlične preciznosti za taj kalibar, pouzdanog sistema funkcionisanja i bez štrčećih spoljnih komandi koje mogu da zapnu prilikom potezanja. Uvežbani strelac nakon neophodnog „upoznavanja“ s oružjem stiče refleksnu radnju da prilikom dovođenja oružja u nišansku liniju jednovremeno i spušta polugu dekokera napinjući oroz za prvi hitac u SA modu, što je izuzetno koristan detalj, a DA opaljenje prvog metka je ostavljeno za potencijalne „stani-pani“ situacije kada nema vremena za bilo kakvo dodatno manipulisanje komandama.
Mlađi ljubitelji pištolja verovatno s nepoverenjem gledaju na samo 8 metaka kalibra 7,65mm u okviru, ali višedecenijsko iskustvo i podaci iz konkretne upotrebe dokazuju kako je upravo ovakav tip vatrenog oružja primereniji u mnogim neželjenim situacijama koje povremeno snalaze neuniformisane službenike bezbedonosnih organa, a i samoodbrani civilnih lica. Inicijalno pojavljivanje ovog modela neposredno pred početak Drugog svetskog rata doprinelo je da se u količini od oko 250.000 primeraka nađe u službenoj upotrebi raznorodnih pripadnika ondašnjih nemačkih oružanih snaga. Iako je vrlo mali broj pištolja 38H izrađen i u kalibrima 9mm(k), odnosno 6,35mm, te sa ramom od aluminijumske legure, gotovo svi ostali su bili upravo u kalibru 7,65mm i dodeljivani su delu starešina višeg ranga, policajcima, pripadnicima vazduhoplovstva (uključujući padobranske jedinice) i oklopnih jedinica, ali i političkim zvaničnicima Rajha.

Bio je visoko cenjen od strane onih koji su ga dobili radi oficijelne upotrebe, a među najpoznatije korisnike spada oberst-grupenfirer Jozef „Sep“ Ditrih, veteran NSDAP i komandant elitnih SS tenkovskih formacija. Njegov lični primerak pištolja „Sauer“ 38H je na jednoj aukciji u SAD prodat kolekcionaru za preko 40.000 dolara, a Holandski nacionalni vojni muzej je u svoju postavku uvrstio i primerak koji je posedovao Artur Zajs Inkvart, Rajhskomesar Holandije i istaknuti nacistički funkcioner. Naročito su atraktivni primerci koje je Hajnrih Himler počasno dodeljivao snajperistima koji bi na frontu imali 100 i više potvrđenih pogodaka. Alternativa ukrašenom pištolju „Sauer“ 38H bili su kvalitetni dvogled ili lovačka puška, zavisno od ličnog senzibiliteta. Oni sa ostvarenih 50 bi kao nagradu dobijali prekomandu iz borbene zone i skupoceni časovnik, dok je za najbolje strelce sa 150 i više „priznatih“ pogodaka predviđena nagrada od učestvovanja u lovu sa Himlerom lično. Ova mala serija pištolja je prepoznatljiva po natpisu „Dem Scarfschutzen“ i signaturom „H. Himmler“, u pojednim zbirkama se mogu naći i pomalo kitnjasto ukrašeni primerci s obiljem nacističkih simbola ugraviranih na čelične površine. Sovjetski maršal Ivan Konjev je jedan primerak brižljivo finiširanog pištolja ove vrste poklonio šefu Vojne misije NOVJ Velimiru Terziću u kasnoj fazi Drugog svetskog rata, što takođe govori o ekskluzivnosti modela 38H i koliko je bio cenjen u svoje doba.
Međutim, nakon okončanja borbenih dejstava matična fabrika se našla „s pogrešne strane gvozdene zavese“ i dalja proizvodnja ovog izvrsnog pištolja je obustavljena pod okupacijom Sovjeta. Mnogo godina kasnije, kompanija „SIG Sauer“ je delimično iskoristila opšti format i neka tehnička rešenja za svoj malogabaritni pištolj Model 230, koji se i dalje može smatrati najboljim konceptom džepnog oružja tog tipa svih vremena.

Podsticaj da napišemo tekst o ovom istorijski vrednom pištolju, osnažen je prilikom da testiramo jedan od dobro očuvanih primeraka koji se zatekao na našem prostoru usled ratnog vihora. Osim delimično skinute površinske zaštite, svi ostali bitni delovi sklopa su u savršenom stanju. Cev ima očuvane trase i sija poput ogledala, mehanizam funkcioniše doslovno bez greške, zazori su minimalni, a pri manuelnom kontaktu se registruje najviši mogući kriterijum odabranog materijala, mehaničke obrade, preciznosti uklapanja i pouzdanosti mehanizma. Sve na ovom pištolju je u pravom smislu te reči savršeno, ukoliko ste pobornik „stare škole“ oružarstva. Estetski prikladne linije, ergonomija u dlanu prosečne i manje šake, sasvim jasni pregledni nišani, jasno i definisano okidanje, izvrstan položaj i funkcija komandi – pravi pruski pristup koji i obrađenom komadu čelika uspeva da dodeli aristokratsku notu…
Istini za volju, nismo verovali da će doći sadašnji trenutak u kom se slični pištolji gotovo nigde u svetu više i ne proizvode. Restriktivne izmene propisa, drugačije poimanje nove generacije korisnika i nametnuti standardi „adekvatnosti“ kratkocevnog oružja su doprineli da u ovakvim lepotanima uživa samo manjinski deo zaljubljenika. Kao jedan od najistaknutijih primeraka tevtonske inventivnosti, uživaće poštovanje poznavalaca ove materije, iako mu okolnosti nisu dozvolile da u jednom momentu iskaže sve kvalitete. Ne sporimo činjenicu da ima veću masu od Gloka 19, uz dvostruko manji kapacitet i slabiji kalibar. Ali, Sauer 38H je pravi relikt jednog doba i ambijenta koji predstavlja civilizacijsku zaostavštinu.
tekst i foto Milan Milanović