Dugocevni Walther P38

Od pojavljivanja na svetskoj sceni, jedan od najuspešnijih vojnih pištolja svog vremena, Walther P38, tretiran je kao pravi dragulj oružarstva, a nama, vremešnijim ljubiteljima je naročito prirastao uz srce zbog upotrebe u scenama igranih ostvarenja s tematikom Drugog svetskog rata. Elegantnom siluetom, naprednim tehničkim rešenjima i nadasve opštim kvalitetom izrade (osim pojedinih primeraka iz ratne produkcije), predstavljao je iskorak u generaciji, tako da nije čudo što je o osnovnoj i izvedenim verzijama objavljeno obilje materijala. Na našim prostorima se periodično pojavljuju retki i izuzetno značajni primerci koji predstavljaju raritet u svetskim okvirima, što je bio slučaj s varijantom HP isporučenom NDH, o kojoj smo nedavno pisali, a sada ćemo pažnju posvetiti pištolju s dugom cevi koji nam je ustupljen na analizu i testiranje. Na prvi pogled, opazili smo da se radi o neuobičajenom modelu koji ima cev dužine 215 mm. Osnovna varijanta P38 ima standardnu cev od 125 mm, kao i na primercima posleratnih P1 proizvedenih za Bundesver, s ramom od aluminijumske legure. Na levoj strani rama je utisnuta oznaka „byf“, što znači da je oružje proizvedeno u fabrici „Mauser“ iz Oberndorfa, a primetni su i natpisi nemačke vojne kontrole, na osnovu kojih se može utvrditi 1943. kao godina produkcije. Opšte stanje očuvanosti je izvrsno, kao i kvalitet primenjenog materijala, a primetan je znalački pristup izradi ove duge cevi nakon okončanja najvećeg svetskog ratnog sukoba svih vremena. Ostatak pištolja je (bez dileme) od nekog od primeraka isporučenih Vermahtu ili SS, a posle rata je, za komercijalne potrebe, opremljen izmenjenom cevi drugih gabarita i svojstava. Vlasnik nije imao validne informacije pod kojim okolnostima je originalna cev zamenjena postojećom, jer ga je kupio u ovoj konfiguraciji bez propratne storije o poreklu. Prethodno upućeni u varijacije P38 koje su imale duže ili kraće cevi, prionuli smo istraživanju gde i s kojom namerom je napravljena ova verzija, što je bila prava poslastica za više angažovanih poznavaocа materije i zaljubljenika u ovaj model. Najpre smo se podsetili malobrojnih primeraka proizvedenih povodom jubileja – stogodišnjice postojanja fabrike „Walther“, 1986. godine, kada je deo njih takođe urađen sa dužim cevima. Međutim, pištolji iz te serije su imali uklonjene nacističke oznake i drugačije korice rukohvata, te oznaku „Made in Germany“, jer je većina bila predviđena za američko kolekcionarsko tržište. Osim toga, dimenzije tih pištolja na bazi P38 i P1 s dužim cevima od uobičajenih, bile su 247 ili 195 mm, što nije saobrazno s modelom koji nam je bio na raspolaganju. Naredno polje istraživanja bili su pištolji koje je modifikovao američki oružar Džon Marc u drugoj polovini dvadesetog veka, iako je više bio zaokupljen prepravkama Lugera. On je umešno iskoristio tadašnju potražnju za ređim varijantama proslavljenih nemačkih ratnih pištolja, tako da je prepravljao primerke P08 i P38 skraćivanjem rukohvata, okvira i cevi na format „Baby“, koje su tamošnji kolekcionari priželjkivali i neretko s ponosom prikazivali među sebi sličnima. Osim ovih mališa s cevi od 50 mm, bilo je i dugocevnih verzija, ali sve su imale njegove inicijale „JVM“ (John V. Mart), na čeličnim površinama i sasvim drugačiji finiš. Kalifornijski majstor iz Linkolna je te pištolje isporučivao na tržište od 1968. godine u više kalibara, ali svi su bili pomno polirani i luksuzno brunirani, dok je naš primerak očigledno nastao u nekoj drugoj puškarskoj radionici.

Prisetili smo se i da je prijatelj našeg lista, pokojni majstor Ljuba Janković iz Jagodine, duži niz godina u Srbiji vrlo uspešno radio zamenu dotrajalih ili oštećenih cevi pištolja Walther P38. Usled intenzivne upotrebe nemačke ratne municije kalibra 9×19 mm tokom i posle Drugog svetskog rata, skoro svi ovdašnji primerci tog oružja imali su prilično loše stanje unutrašnje trase cevi. Suprotno onom što kao aksiom nameću pojedini samozvani eksperti, to nije posledica ispaljivanja municije s Berdan korozivnom kapislom, već metka sa čeličnom košuljicom zrna. Naročito je bila katastrofalna municija veće polazne brzine i probojnosti, namenjena upotrebi u automatima, a odlikovala se crnom bojom na vrhu zrna. Puškar Ljuba je ovladao tehnikom iskorišćavanja osnove cevi u kojoj je smešten blok za bravljenje, dok bi cilindrični i unutra ožlebljeni umetak odbacio, zamenivši ga, najčešće, očuvanim cevima s automata tog kalibra. Naravno, ta cev je morala biti doterana do željenih dimenzija i adekvatnog oblika, a bili smo u prilici da kod njega kasnih devedesetih godina prošlog veka vidimo i par dužih, koje je ugrađivao u modele P38. Međutim, primetna je razlika jer je on na svoje tako dobijene cevi montirao prednji nišan s nosačem sa odbačenog originala, a ova koja je predmet naše priče ima oblogu nosača dužu dva milimetra, tako da je sigurno posebno napravljena, te ne spada u fabričke. Nekoliko manjih nemačkih puškarskih, praktično manufakturnih, radionica je takođe tokom sedamdesetih godina 20. veka prepravkom ratnih modela pištolja pravilo verzije s dugim cevima, ali sve koje su opisane u litetaturi bile su drugih dimenzija (dužina od 152 do 304 mm), no – nijedna nije imala 215 milimetara. Nošeni željom da ipak saznamo nešto više, pokušali smo da barem odgonetnemo ko je proizvođač cevi koja je ugrađena u „naš“ primerak Walthera. Uvidom u njenu unutrašnjost, videli smo da ima po šest polja i žlebova, ali sasvim drugačijih od nemačkog vojnog standarda za trase cevi oružja u tom kalibru. Upoređivanjem smo saznali da su širina, oblik polja i kanala identični onima na italijanskim automatima Beretta Model 1938, a od ranije je poznato kako su upravo te cevi uspešno modifikovane za upotrebu u slične svrhe na više modela pištolja tog kalibra. Ostaje jedino enigma koji stručni puškar je to ovde uradio, ali zaslužuje sve moguće pohvale.

Preostalo je da pristupimo onome što najviše volimo prilikom svakog susreta s ovakvim veteranima – testu na vatrenoj liniji. Interesovalo nas je u kojoj meri cev promenjenih gabarita (u odnosu na standardnu) može uticati na opštu funkcionalnost oružja, kao i da li će dobijeni rezultati na meti biti bolji usled produžene nišanske linije. Raspolagali smo municijom različite starosti, porekla proizvođača, polaznih brzina, oblika i mase zrna. Najstarija je bila ona iz pedesetih godina 20. veka, napravljena u SFRJ za službene i civilne potrebe, potom više serija strane komercijalne: Geco, RWS, S&B, ali i domaće užičkog „Prvog partizana“ novije produkcije. Kao što dolikuje jednoj u ratnim sukobima dokazanoj legendi, pištolj je ispaljivao svaki metak bez ijednog zastoja, jer primenjeno bravljenje blokom dozvoljava nesmetanu primenu cevi uvećane širine i mase, za razliku od većine onih gde se koristi Browning ili SIG bravljenje. Takođe, veće rastojanje između nišana donekle doprinosi boljim ostvarenim grupama pogodaka, iako su i u uobičajenoj konfiguraciji nišani P38 izvrsni u odnosu na vreme nastanka. Balans je odličan, nema potrebe da strelac menja prihvat i tačku ravnoteže, bez obzira na veće dimenzije oružja, tako da su rezultati na metama udaljenim 25 metara bili izvrsni, bez obzira da li je korišćen stojeći ili sedeći stav. Generalni utisak je ostao nepromenjen, jer i pored zuba vremena, ovaj model još uvek predstavlja jedan od pištolja koji uvek i iznova volimo, mada to nije oružje za često korišćenje u streljanama i ispaljivanje enormne količine municije. Primerak koji smo isprobali nije pripadao nekoj znamenitoj ličnosti, ali sigurno predstavlja vredan eksponat u zbirci i vredi znatno više od uobičajenih cena.

R. K.