Dugocevni Walther P38

Od svog pojavljivanja na svetskoj sceni, jedan od najuspešnijih vojnih pištolja svog vremena Walther P38 je tretiran kao pravi dragulj oružarstva, a nama vremešnijim ljubiteljima je naročito prirastao uz srce usled upotrebe u scenama igranih ostvarenja s tematikom Drugog svetskog rata. Svojom elegantnom siluetom, naprednim tehničkim rešenjima i nadasve opštim kvalitetom izrade (osim pojedinih primeraka iz ratne produkcije), predstavljao je iskorak napred u generaciji, pa nije čudo što je o osnovnoj i izvedenim verzijama objavljeno obilje materijala.
Ipak, periodično se pojavljuju na našim prostorima ređi i izuzetno značajni primerci koji predstavljaju raritet u svetskim okvirima, što je bio slučaj s varijantom HP isporučenom NDH o kojoj smo nedavno pisali, a sada ćemo pažnju posvetiti pištolju s dugom cevi kojim nam je ustupljen na analizu i testiranje. Na prvi pogled, opazili smo kako je reč o neuobičajenom modelu koji ima cev dužine 215mm, dok osnovna varijanta P38 ima standardnu od 125mm, koja je bila i na primercima posleratnih P1 proizvedenih za Bundesver s ramom od aluminijumske legure. Na levoj strani rama je utisnuta oznaka „byf“, što predstavlja kako je oružje proizvedeno u fabrici Mauzer iz Oberndorfa, a primetni su i natpisi nemačke vojne kontrole, na osnovu kojih se može utvrditi 1943. kao godina produkcije. Opšte stanje očuvanosti je izvrsno, kao i kvalitet primenjenog materijala, a primetan je znalački pristup izradi ove duge cevi nakon okončanja najvećeg svetskog ratnog sukoba svih vremena. Naime, bez dileme je ostatak pištolja od nekog od primeraka isporučenih Vermahtu ili SS, a posle rata je za komercijalne potrebe opremljen izmenjenom cevi drugih gabarita i svojstava. Vlasnik nije imao validne informacije po kojim okolnostima jer originalna cev zamenjena postojećom, jer ga je kupio u ovoj konfiguraciji bez propratne storije o poreklu.

Prethodno upućeni u varijacije P38 koje su imale duže ili kraće cevi, prionuli smo utvrđivanju gde i s kojom namerom je napravljena ova verzija, što je bila prava poslastica za više angažovanih poznavaoce materije i zaljubljenika u ovaj model. Najpre smo se podsetili malobrojnih primeraka koji su proizvedeni povodom jubileja stogodišnjice postojanja fabrike „Walther“ 1986. godine i takođe je deo njih imao duže cevi, ali pištolji iz te serije su imali uklonjene nacističke oznake i drugačije korice rukohvata, te oznaku „Made in Germany“ jer je većina bila predviđena za američko kolekcionarsko tržište. Osim toga, ti pištolji na bazi P38 i P1 s dužim cevima od uobičajenih su odreda imali njihove dimenzije 247 ili 195mm, što nije saobrazno ovom s modela koji nam je bio na raspolaganju.
Naredno polje istraživanja bili su pištolji koje je modifikovao američki oružar Džon Marc u drugoj polovini dvadesetog veka, premda je bio više zaokupljen prepravkama Luger modela. On je umešno iskoristio tadašnju potražnju za ređim varijantama nemačkih proslavljenih ratnih pištolja, tako da je prepravljao primerke P08 i P38 skraćivanjem rukohvata, okvira i cevi na format „Bebi“ koje su tamošnji kolekcionari priželjkivali i neretko s ponosom prikazivali među sebi sličnima. Osim ovih mališa s cevi od 50mm, bilo je i dugocevnih verzija, ali sve su imale njegove inicijale „JVM“ (John V. Mart) na čeličnim površinama i sasvim drugačiji finiš. Kalifornijski majstor iz Linkolna je te pištolje isporučivao na tržište od 1968. godine u više kalibara, ali svi su bili pomno polirani i luksuzno brunirani, dok je naš primerak očigledno nastao u nekoj drugoj puškarskoj radionici.

Sistemom eliminacije, prisetili smo da je prijatelj našeg lista pokojni majstor Ljuba Janković iz Jagodine duži niz godina vrlo uspešno vršio zamenu dotrajalih ili oštećenih cevi pištolja Valter P38 na našem području. Usled intenzivne upotrebe nemačke ratne municije kalibra 9x19mm tokom i nakon Drugog svetskog rata, gotovo svi ovdašnji primerci tog oružja odreda imaju prilično loše stanje unutrašnje trase cevi. Suprotno onom što aksiom nameću pojedini samozvani eksperti, to nije posledica ispaljivanja municije s Berdan korozivnom kapislom, već metka s čeličnom košuljicom zrna, a posebno je u tom smislu bila katastrofalna municija veće polazne brzine i probojnosti namenjena upotrebi automatima, a odlikovala se crnom bojom na vrhu zrna. Puškar Ljuba je ovladao tehnikom iskorištavanja osnove cevi u kojoj je smešten blok za bravljenje, dok bi cilindrični i unutra ožljebljeni umetak odbacio, zamenivši ga najčešće očuvanim cevima s automata tog kalibra. Naravno, ta cev je morala biti doterana do željenih dimenzija i adekvatnog oblika, a bili smo u prilici da kod njega kasnih devedesetih godina vidimo par dužih koje je ugrađivao u modele P38. Međutim, primetna je razlika jer je on na svoje tako dobijene cevi montirao prednji nišan s nosačem s odbačenog originala, a ova koja je predmet naše priče ima oblogu nosača dužu dva milimetra i zasigurno je posebno napravljena, te ne spada u fabričke.
Nekoliko manjih nemačkih puškarskih, praktično manufakturnih, radionica je takođe tokom sedamdesetih godina prepravkom ratnih modela pištolja pravilo verzije s dugim cevima, ali sve koje opisane u litetaturi su bile drugih dimenzija i dužina od 152 do 304mm, no – nijedna nije imala 215 milimetara. Nošeni željom da ipak saznamo nešto više, pokušali smo da odgonetnemo makar ko je proizvođač cevi koja je iskorištena. Uvidom u njenu unutrašnjost, razlučili smo da ima po šest polja i žljebova, ali sasvim drugačijih od nemačkog vojnog standarda za trase cevi oružja u tom kalibru. Upoređivanjem smo spoznali da su širina, te oblik polja i kanala identični kao kod italijanskih automata Bereta Model 1938, a od ranije je poznato kako su upravo te cevi uspešno modifikovane za upotrebu u slične svrhe na više modela pištolja tog kalibra. Ostaje jedino enigma koji stručni puškar je to ovde sproveo, ali zaslužuje sve moguće pohvale.

Preostalo je da sprovedemo ono što najviše volimo prilikom svakog susreta s ovakvim veteranima – test na vatrenoj liniji. Interesovalo nas je u kojoj meri cev promenjenih gabarita od standardnih može uticati na opštu funkcionalnost oružja, kao da li će dobijeni rezultati na meti biti bolji usled produžene nišanske linije. Raspolagali smo raznolikom municijom u smislu starosti, porekla proizvođača, polaznih brzina, oblika i mase zrna. Najstarija je bila ona iz pedesetih godina napravljena u SFRJ za službene i civilne potrebe, preko više serija komercijalne strane Geco, RWS, S&B i domaće užičkog „Prvog partizana“ novije produkcije. Kao što dolikuje jednoj u ratnim sukobima dokazanoj legendi, pištolj je ispaljivao apsolutno svaki metak bez jednog zastoja, jer primenjeno bravljenje blokom dozvoljava nesmetanu primenu cevi uvećane širine i mase, za razliku od većine onih gde se koristi Brauning ili SIG bravljenje. Takođe, veće rastojanje između nišana donekle doprinosi boljim ostvarenim grupama pogodaka, premda su i u uobičajenoj konfiguraciji nišani P38 izvrsni u odnosu na vreme nastanka. Balans je odličan, nema potrebe da strelac menja prihvat i tačku ravnoteže bez obzira na veće dimenzije oružja, tako da su rezultati na metama udaljenim 25 metara bili izvrsni, bez obzira da li je korišćen stojeći ili sedeći stav.
Generalni utisak je ostao nepromenjen, pošto i pored zuba vremena ovaj model još uvek predstavlja jedan od pištolja koji uvek i iznova volimo, mada to nije oružje za često korišćenje u streljanama i ispaljivanje enormne količine municije. Primerak koji smo isprobali nije pripadao nekoj znamenitoj ličnosti, ali zasigurno predstavlja vredan eksponat u zbirci i vredi znatno više od uobičajenih cena.
tekst i foto Milan Milanović