FP-45 Liberator

Kada se govori o tajnim operacijama obaveštajnih službi i oružju koje se tada koristi, uglavnom se pomisli na nekakvo specijalno i vrlo efikasno oružje, verovatno maskirano u nekakav predmet koji ne izaziva nikakvu sumnju. Dovoljno je setiti se najspecijalnijeg od svih specijalnih agenata, Džemsa Bonda i njegove opreme. Iako zaista postoji čitav niz prefinjenog specijalnog oružja, pojedini primerci izgledaju kao da su ih izrađivali osmoškolci na časovima tehničkog obrazovanja. Odličan primer za to je jednometni pištolj FP-45 Liberator o kom je već pisano u Kalibru. Pištolj je većim delom izrađen od presovanog lima koji je spajan tačkastim varenjem. Bez obzira na impresivan broj napravljenih primeraka, nije korišćen onako kako je to predviđeno. Naime, ideja je bila da se sa Liberatorom naoružaju pripadnici pokreta otpora koji bi onda vojnike sila Osovine „pacifikovali“ metkom u leđa ili potiljak. Potom bi ih onda detaljno oslobodili oružja i ostalog vojnog materijala. Jednometni pištolj bi tada mogao da se preda nekom narednom kolegi da i on uradi istu stvar u cilju naoružavanja. Ipak, rat se odvijao na sasvim drugi način, te su ogromni stokovi Liberatora dočekali kraj rata neisporučeni, da bi posle bili masovno uništavani. Ipak, jedan vrlo mali deo je nekako preživeo (često krađom sa stokova) i danas se prodaju po basnoslovnim cenama.

Početkom ’60-ih godina, počelo je angažovanje američkih savetnika raznih profila u Vijetnamu. Još uvijek nije bilo naznaka da bi SAD mogle da uđu u otvoreni sukob, a pogotovo ne u obimu koji je usledio. CIA je bila zainteresovana da zarad ostvarivanja svojih ciljeva na terenu naoruža lokalno stanovništvo koje bi se borilo na njihovoj strani. Kao ciljnu grupu su izabrali planinska plemena koja su najpoznatija po svom francuskom nazivu Montanjari. Da bi se dotični mogli boriti bilo im je potrebno naoružanje. Neko se u CIA-i setio starog FP-45 i njegove prvobitne namene. Ali kako su sve zalihe Liberatora uništene još 1946/47. godine, bilo je potrebno osmisliti novo oružje koje bi se moglo proizvesti u velikim količinama, za male pare i da bude dovoljno jednostavno i smrtonosno. Osim toga, kako je naoružavanje trebalo da bude tajno bilo je neophodno da oružje bude „sterilno“. Pod ovim terminom se podrazumevaju tajna proizvodnja, oružje kome nije moguće ući u trag jer su uklonjene oznake ili nikada nisu nanešene i slično.
CIA je 1962. godine kontaktirala Rasela Mora, glavnog inžinjera specijalnog odjeljenja American Machine & Foundry (AMF) zaduženog za vatreno naoružanje. AMF je proizvođač koji se u Americi poistovjećuje sa biciklima, mašinama za postavljanje čunjeva u kuglanju, snoumobilima i još koje čime, ali teško i sa oružjem. Ipak, kompanija je i prije imala posla sa CIA-om, jer je za njih izrađivala prigušivače i neka od specijalnih oružja. Sam Mor je bio talentovan konstruktor koji je imao udela u konstruisanju mitraljeza sa rotirajućim cevima, poluautomatskog minobacača za Ratnu Mornaricu i konverzione jedinice za pušku Garand u kalibru .308 Winchester.

Ljudi iz Agencije su od Mora prvenstveno insistirali na krajnjoj jednostavnosti u rukovanju, dok su cena i brzina izrade bili sekundarni zahtevi. Procenjeno je da krajnji korisnik nije neko kome odgovara komplikovano oružje, pa je zato akcenat na jednostavnosti potpuno razumljiv.
Mor je očigledno bio i vrlo sposoban u ubeđivanju nalogodavaca jer je navodno napisao biranim rečima čitav traktat o jednom od najjednostavnijih ručnih vatrenih oružja ikada napravljenim.
Inače, oružje o kome ovde govorimo je oko 55 godina bilo poznato pod pogrešnim imenom… Naime, bukvalno svi autori su u svojim knjigama i člancima navodili naziv „Deer gun“ (Oružje za jelene). Tako su nastale i brojne teorije poput one da je u pitanju kodni naziv koji je dala CIA ili čak da je to bio naziv koji je AMF koristila u svojoj unutrašnjoj korespondenciji. Celu zabunu je izazvalo to što se reč „deer“ (jelen) i „dear“ (dragi) izgovaraju identično, ali očigledno drugačije pišu u engleskom jeziku. Ipak reč „dear“ je u ovom slučaju bila skraćenica od „DEnial ARea“ (DEAR), što bi se moglo prevesti kao „zabranjeno područje“ (za Vijet Kong). Upravo je za ovu namenu oružje, na neki način i trebalo da posluži. Tek nedavno je David Trubby, jedan od najpoznatijih autora knjiga o prigušenom oružju dobio informaciju od Agencijinog čoveka za kontakte sa javnošću objašnjenje o pravom imenu pištolja, njegovom značenju i poreklu. Tako ispada da čak i najveći autoriteti mogu biti rasadnici pogrešnih informacija.

Bez obzira na pomalo bombastično ime oružja o kome govorimo, to je bio običan jednometni pištolj. Projektovana cena koštanja pojedinačnog primerka kada jednom otpočne proizvodnja je trebala da bude 3,95$. Već po samoj ceni je jasno da je cela konstrukcija morala da bude izuzetno jednostavna. Verovali ili ne, pištolj se sastojao od čitavih 13 delova, u šta su ubrojane opruge i osovine zapinjača i okidača.
Ovako mali broj delova je postignut na nekoliko načina. Prvo, telo pištolja je urađeno od aluminijumskog odlivka. Izrada pojedinačnog komada nije jeftina, ali kada se jednom kalupi naprave, kroz masovnost proizvodnje dolazi do obaranja cene. Drugo, rekli smo da je u pitanju jednometni pištolj. To znači da nema poluautomatskog rada i komplikovane konstrukcije. I treće, okidački sistem je imao samo okidač, zapinjač, oprugu i dve osovine izrađene od lima. Jednostavnije od ovoga ne može da bude.
Cev ovog neobičnog pištolja je čelična i duga je 48 mm. Spolja je brunirana, a izrađivana je u dve varijante, neožlebljenoj i ožlebljenoj. Kvalitet izrade unutrašnje trase kod ove druge varijante je bio vrlo slab. U principu, za oružje koje je namenjeno da se iz njega ispali samo jedan metak u potiljak neprijatelja, ovo je nepotreban detalj. Takođe, zrno ispaljeno iz glatke cevi ima tendenciju tumbanja u vazduhu i u stanju je da nanese daleko teže rane nego ono koje je žirostabilisano. Ležište je urađeno za metak 9 mm Para i predstavlja solidan izbor po pitanju terminalne balistike. Takođe, u Vijetnamu je metak 9 mm Para bio daleko zastupljeniji od .45 ACP zahvaljujući Francuzima i njihovom naoružanju.
Na zadnjem delu cevi je urađen vanjski kvadratni navoj preko kojeg se cev spaja sa ramom.
Kao što smo naveli, ram je jednodelni i izrađen je od livenog aluminijuma. Svojim izgledom podseća najviše na nekakav dodatak koji ide na baštensko crevo ili možda na pištolj od kompresora. Sa prednje strane, je odgovarajući unutrašnji navoj za uvrtanje cevi. Na onome što bi kod klasično konstruisanog oružja bilo čelo zatvarača nalazi se otvor za prolaz vrha udarača. Osnovna uloga ovog dela je da spreči ispadanje metka 9 mm Para iz svog ležišta kad je napunjena cev uvrnuta u ram. Udarač je čelični, sa udarnom oprugom koja se nalazi u njemu. Na kraju udarača je, čivijom pričvršćen konusni profil koji služi za lakše držanje prilikom zapinjanja. Inače, da bi se udarna opruga mogla zapeti, napravljeni su odgovarajući aksijalni prorezi na udaraču a kroz ram je provučena posebna čelična čivija.
Rukohvat je sa spoljne strane čekiran a sa unutrašnje je šupljina u koju je predviđeno da se smeste tri rezervna metka. Zato je napravljen i plastični poklopac sa plastičnom šipkom koja je trebala da služi kao izbijač ispaljenih čahura.

Ovaj neobični pištolj je imao takođe i neobično rešen bezbednosni mehanizam. Naime, kada je udarač zapet, na njega se mogla postaviti plastična „štipaljka“ koja je sprečavala njegovo kretanje prema napred kada je okidač povučen. Kada dođe vreme za dejstvo, ova neobična kočnica bi se skinula sa udarača i navukla na prednji deo cevi i tada bi dobila ulogu prednjeg nišana. Kao zadnji nišan je služio breg sa usekom u sredini smešten na gornjem delu rama. Kako je oružje predviđeno za dejstvo iz prislona ili neposredne blizine, nišani su krajnje nepotrebni. Ali eto, i oni su predviđeni.
DEAR pištolj je dolazio upakovan u jednostavnu kutiju od stiropora, sa tri metka i uputstvom za rukovanje. Uputstvo je bilo slično onom za FP-45 Liberator. U pitanju je neka vrsta stripa koji je objašnjavao namenu (kako i zašto upucati zlog komunistu) i kako se rukuje sa ovim čudom.
Kako je u pitanju oružje namenjeno za tajne operacije, bilo je potrebno obezbediti i odgovarajuću municiju. Naime, džaba sterilno oružje kada uz njega dođe municija koja nedvosmisleno upućuje na Ameriku. Zato je između ostalog i odabran meta 9 mm Para kojeg američke oružane snage nisu koristile u to vreme. Municija je specijalno rađena sa oznakama „9 MM 42“ na dancetu što je trebalo da asocira na trofejnu municiju iz 2.Svetskog rata, iako je bila napravljena 1962. godine. Navodno je rađena u Kanadi, jer su oni imali identične oznake na svojoj ratnoj municiji, ali je ovo teško proveriti. Uostalom, do nedavno nije bilo poznato ni pravo ime oružja.

Pištolj je izrađen u svega 1.000 primeraka iako je predviđen za masovnu proizvodnju. Naime, CIA je za razvoj i izadu alata AMF-u uplatila 300.000 dolara. Kako je do 1964. godine i momenta izrade oružja postalo jasno da angažman Amerike neće više biti tajna prestala je i potreba za novim količinama. Tako ispada da je umesto 4 svaki pištolj koštao 300 dolara. Proizvodnja je otkazana a oko 150-200 primeraka je dostavljeno DIA (Defence Inteligence Agency) na evaluaciju u terenskim uslovima. Dio je raspoređen kojekakvim specijalcima i postoji usmena izjava o upotrebi barem jednog primerka za likvidaciju zarobljenika koji je odbio da bude vezan.
Osim ovoga, jedan primerak je 1975. godine pronađen kod osumnjeničenog za pljačku u Njujorku.
Smrt Kenedija i odluka državnog vrha su naterale CIA-u da ukloni svo sterilno oružje za tajne operacije iz svog arsenala. Tako su i svi pištolji DEAR koji su bili na inventarnoj listi uništeni. Procenjuje se da je preživelo 20-ak primeraka. A kolika im je cena na tržištu, najbolje govore sledeći podaci. Pištolj u očajnom stanju, sav olupan, nefunkcionalan, bez osigurača/nišana, sa zarđalom cevi koja se ne može uvrnuti do kraja, bez plastičnog poklopca i kutije je prodan na aukciji po ceni od 4.613 dolara! Drugi primerak, u savršenom stanju i svim pripadajućim delovima kompleta je 2011. godine prodan na aukciji za 25.875 dolara!
Koncept DEAR pištolja je toliko specifičan da praktično ne postoji bilo koja druga smislena upotreba sem one za koju je nekada napravljen. Danas više ne postoje tako jednostavni koncepti oružja namenjeni za masovno naoružavanje, iako se u zadnje vreme sve više pominje 3D printing. Vrlo moguće da budućnost izrade naoružanja leži upravo u ovoj tehnici. Ali to je već tema za neki drugi članak.

Ninoslav Trifunović