Francuska puška RSC M1917
Francuska je u Prvi svetski rat ušla sa jedva adekvatnim streljačkim oružjem, izuzev sjajnih mitraljeza Hotchkiss, koji su predstavljali interesantnu i podjednako efikasnu alternativu čuvenom Maximu. Što se pušaka tiče, situacija je bila prilično loša: standardne puške Lebel M1886, iako su u trenutku kada su se pojavile i nekoliko godina kasnije, bile najsavremenije puške na svetu, ubrzo su postale zastarele zbog prevelikih dimenzija, lošeg balansa i korišćenja tubularnog magacina ispod cevi. Municija je, međutim, bila revolucionarna, jer je koristila bezdimni barut i zrno sa oštrim vrhom, ali je zbog ogromnog oboda bila nepodesna za korišćenje iz kutijastih okvira. Sledeći model bio je Lebel-Berthier M1892 sa magacinom sličnim kao kod austrijske puške Mannlicher, ali je sada problem bio u kapacitetu, koji je iznosio samo tri metka, što je bilo neprihvatljivo. Jer, M1886 imao je osam, konkurentski Mauser i Lee Enfield po pet, odnosno deset metaka. Sem toga, okolnosti vođenja rovovskog rata sa učestalim jurišima protivnika koje je trebalo suzbijati, favorizovale su oružje što veće vatrene moći, tj. brzine gađanja, gde se pokazalo da su mitraljezi od ključnog značaja.
Frontalni juriši protiv nemačkih mitraljeskih gnezda su se pokazali kao prilično samoubilački poduhvat, tako da se težilo promeni taktike. Naime, najperspektivniji predlog je bio da se oforme male grupe vojnika, koje bi se mogle uputiti u napad na mitraljesko gnezdo iz više pravaca, pokrivajući jedna drugu i skrećući pažnju posade mitraljeza na sebe, gde bi na kraju, kada se razdaljina dovoljno smanji, koristili ručne bombe. Za takav poduhvat bilo je potrebno radikalno drugačije oružje od postojećih pušaka. Dodatnu poteškoću činila je težnja da se zadrži prilično loša municija 8x50R Lebel, kako ne bi došlo do zastoja prilikom usvajanja drugog, savremenijeg kalibra, u momentu kada su zahtevi sa fronta u velikoj meri opteretili proizvodnju municije. U takvoj situaciji, Francuzi su se okrenuli poluautomatskoj pušci.
Oružje koje je bilo kao stvoreno da zadovolji zahteve sa fronta, zapravo je već postojalo. Poluautomatske puške su bile u razvoju još od samog početka 20. veka. U početku je njihova upotreba bila predviđena u okviru vazduhoplovstva u ulozi gađanja drugih aviona, gde je mala praktična brzina gađanja kod repetirki bila glavni hendikep, a vojnog oružja tog tipa 1914, nije bilo nigde u svetu. Međutim, Francuzi su se okrenuli komercijalnom, sportskom oružju, pa je nabavljena određena količina poluautomatskih pušaka Winchester M1907 i M1910, u kalibrima .351 i .401 (8,9 i 10,2 mm). Problem kod ovih pušaka bio je što nisu koristile standardnu municiju, a uopšte protiv masovne upotrebe poluautomatskih pušaka, pre svega s aspekta potrošnje municije, bili su vrlo moćni ljudi, iz samog vrha vojske. Ipak, više “tajnih” projekata bilo je započeto, između ostalih i poluautomatska puška Etienne Meuniera, pod oznakom M1916. Bilo je to oružje koje je radilo na principu trzaja cevi i zatvarača, pri čemu se cev u određenom momentu zaustavljala, a zatvarač nastavljao kretanje. Rotiranje zatvarača je omogućeno žlebovima u sanduku i zaustavljano je udaračem.
Od ovog oružja se posle oko 100 izrađenih primeraka (u pogonima Chatelleraut, Sent Etienne i Tulle), ipak odustalo, zbog upotrebe nestandardne municije. Naime, M1916 je ispaljivala kalibar 7×57 sa zrnom mase 9 g i početne brzine 853 m/s, iznenađujuće slično ruskoj 7,62x54R i američkoj .30-06, što je bilo sasvim “pristojno”, ali veoma različito od tipičnih performansi municije 8x50R: M zrno je imalo masu od čak 15 g i početnu brzinu 488 m/s, dok je D zrno imalo masu 12,8 g, a početnu brzinu 607 m/s. Kao posledica, karakteristike trzaja, kritične za oružje koje radi na tom principu, bile su u velikoj meri različite od 7×57 i prilagođavanje M1916 na standardnu municiju, bio je prilično nezahvalan “posao”. Sem toga, o pouzdanosti puške nema preciznih podataka, ali je sam princip trzaja na oružju koje ispaljuje snažnu klasičnu puščanu municiju prilično problematičan, tako da se na sledećoj pušci RSC M1917, primenio princip pozajmice gasova.
Puška M1917 ušla je u proizvodnju 1. aprila 1917. Oznaka RSC predstavlja početna slova prezimena tri konstruktora: Ribeyrolle, Sutter i Chauchat. Konstruktori su se, poučeni ranijim iskustvima, odlučili da iskoriste sve što se može. Želeli su da nova puška predstavlja samo modifikaciju postojećih zastarelih repetirki Lebel M1886-93, ali sve se završilo na zadržavanju postojećeg kundaka, odnosno cevi, kao i standardne municije 8x50R Lebel. Proizvodnja je, kao i kod prethodne puške, preduzeta u tri velike fabrike, gde je izrada podeljena na sledeći način: “Chaterellaut” je proizvodio sistem za okidanje, “St. Etienne” zatvarač, nosač zatvarača, gasni klip i cilindar, kundak i cev, dok je “Manufacture d’Armes de Paris” proizvodio ručicu za repetiranje i magacin. Sklapanje je bilo u “St. Etiennu”, osim prvih stotinak primeraka koje je sklopio “Chatelleraut”. Kako nove puške nisu bile jeftine, ni jednostavne za proizvodnju, proizveden je u odnosu na standardne repetirke ograničen broj, gde je svaka četa dobila po 16 pušaka RSC M1917. Njih su dužili komandiri vodova i precizni strelci, koji su dejstvovali kao snajperisti. Korisnici su morali da završe posebnu obuku u rukovanju i održavanju ovog, ipak složenijeg oružja, nego što su bile repetirke.
Kao što je već rečeno, puške M1917 su funkcionisale na principu pozajmice gasa, tada prilično popularnim u Francuskoj, jer je dokazana visoka pouzdanost u slučaju upotrebe kod mitraljeza Hotchkiss. Klip i cilindar su se nalazili ispod cevi, sa odvođenjem barutnih gasova na 140 mm od usta cevi. Zatvarač je bio rotacioni, sa dve grupe od po tri ispusta sa svake strane i uglom okretanja 90 stepeni oko svoje ose, pri čemu se prazna čaura izvlačila i izbacivala. Ovaj sistem se danas može smatrati klasičnim, jer se sa određenim varijacijama koristi na većini poluautomatskih i automatskih pušaka, između ostalog i na najslavnijim, kao što je M1 Garand i “kalašnjikov” AK-47. Cev je bila standardna, velike dužine od 798 mm, sa četiri žleba sa desnim smerom uvijanja i korakom 240 mm. To je davalo oružje velike dužine od čak 1332 mm i masom prazne od 5,25 kg, dakle značajno više od standardne puške Lebel sa 4,18 kg. Magacin je bio jednoredi kapaciteta 5 metaka.
Kako su dimenzije i masa bile znatne, puške M1917 nisu bile baš najpogodnije za lako pokretljive grupe, za uništavanje mitraljeskih gnezda. Iz tog razloga, proizvedeno je nekoliko skraćenih modela. Tako je u eksperimentalne svrhe konstruisana kratka puška M1917 kao prototip i musketa M1917. Musketa je imala uvećan potkundak i cev skraćenu na 450 mm, opremljenu jednokomornom gasnom kočnicom. Ispod cevi, a ispred gasnog cilindra, nalazio se ispust za utvrđivanje bajoneta, koji je bio nešto duži od same cevi, što je jasan znak prepoznavanja. I konačno, poslednja varijanta bila je puška M1918, koja je pored cevi skraćene na 580 mm, imala standardni magacin pušaka Lebel-Berthier povećanog kapaciteta pet metaka. Skraćenje cevi se pozitivno odrazilo na ukupnu dužinu oružja, koja je skraćena na 1100 mm i masu od još uvek značajnih 4,8 kg. M1918 se pojavila neposredno posle kraja rata.
Ukupno je proizvedeno oko 80.000 RSC M1917 i 10.000 M1918. Ovo su prve poluautomatske puške proizvedene i operativno korišćene u većem broju, od strane neke svetske sile, iako je njihov broj sve vreme angažovanja, bio neuporedivo manji nego repetirki Lebel i Lebel-Berthier. Tokom krize tridesetih godina prošlog veka, većina preostalih pušaka M1917 i M1918 su jednostavnim blokiranjem otvora za pozajmicu gasa, prepravljane u repetirke sa ravnim povlačenjem. Nije poznat razlog, ali može da se pretpostavi da je ovo bila mera štednje, jer se sve vreme strahovalo od prekomerne potrošnje municije. Primer ovih strahova predstavlja i puška MAS 36 iz 1936, koja je bila klasična repetirka, a pojavila se u doba kada je poluautomatski sistem bio dobro poznat i napušten, tj. kada je već izvedena intervencija na M1917 i M1918. Poluautomatski sistem je ponovo iskorišćen tek na posleratnoj MAS 49. Bez obzira na to, francuskoj vojsci i puškama M1917 i M1918 treba odati priznanje, jer se radi o pionirskom poduhvatu, u vreme kada su druge vojske bile naoružane isključivo repetirkama. Trebalo bi izostaviti automatske puške Fjodorova i rusku, odnosno sovjetsku vojsku, iz koje su pomenute puške povučene Takođe i nemačku, koja istina nije imala sopstveno oružje tog tipa, već je koristila vrlo male količine meksičkih pušaka Mondragon, namenjene kako za dejstva u vazduhu, tako i na zemlji.
S. BALOŠ