Genijalno jednostavan

Kontinuirani kontakt s ljubiteljima i poznavaocima tematike istorijski bitnog oružja sa čitavog Balkana rezultira obostranim osećajem zadovoljstva, kada propratimo impresivnu zbirku nekog kolekcionara. Pogotovo kada nam prerdstave značajan primerak pritom i dobro očuvan. Dokazani prijatelj našeg časopisa gospodin Frontimir Dobrašinović je nedavno došao u posed čehoslovačkog pištolja ČZ38 koji od nastanka izaziva oprečne reakcije i zaslužuje da o njemu objavimo više podataka.

Po odluci Ministarstva nacionalne odbrane Čehoslovačke u proleća 1938. godine odobrena je proizvodnja novog modela službenog pištolja, koji je trebalo da zameni prethodno uvedene Vz. 22 i Vz. 24, te je istog leta naručena tranša od 41.000 primeraka. Prema dostupnim podacima, odluka je bila jednim delom motivisana cenom od 270 kruna (oko polovine iznosa koji je trebalo izdvojiti za proizvodnju jednog Zbrojovka 24), a izabran je kalibar 9×17 mm koji je već koristio model Vz. 22. Tek početkom proleća naredne godine završena je serija za opitovanje, a snage Trećeg Rajha su okupirale zemlju i nijedan primerak nije stigao među čehoslovačka uniformisana lica. Do kraja jeseni 1939. godine proizvedeno je naručenih 41.000 pištolja, koji su pod oznakom “Pistole 39(t)” zajedno sa Vz. 22 i Vz. 24 Nemci prosledili svojim formacijama, ali u svojstvu oružja nižeg rejtinga. Zbog nedostatka propisanih Walther P08 i P38, ovi pištolji su se u Vermahtu uglavnom koristili kao zamenski modeli. Ovo naglašavamo jer uobičajeno je da se za doslovno svaki primerak pištolja iz Drugog svetskog rata tvrdi kako je pripadao oficiru višeg ranga ili bio statusni simbol SS, Gestapoa, pilota i padobranaca, iako je u stvarnosti sasvim drugačije. Na primer, svi primerci ovog modela oružja su u nemačkim oružanim snagama tokom rata bili deljeni neborbenim grupacijama kao što je bila Radna služba Rajha (Reichsarbeitsdienst) ili Organizacija Todt. Izvesna količina dodeljena je personalu administrativnog aparata na okupiranim područjima i neletačkom osoblju Luftwafea.

Na našim prostorima, najčešće su ČZ38 koristili pozadinci u nemačkim uniformama, iako je Bugarska kupila određenu količinu (koja nije manja od hiljadu primeraka), pa pištolj nije bio retka pojava. Ovdašnji korisnici ga nisu naročito cenili iz više razloga, ponajviše zbog DAO okidanja koje je nevičnom strelcu stvaralo privid nepreciznosti samog sistema. Većina ostalih pištolja kalibra 9×17 mm tog doba se odlikovalo masom od 600-700 grama i okidačem jednostruke akcije, dok je čehoslovački novitet imao zamašnih 910 grama (prazan), dug hod obarača i balans značajno pomeren unazad. Sve je iziskivalo podosta privikavanja i vežbe, što je luksuz u ratnim uslovima, a veština upotrebe kratkocevnog oružja ne predstavlja prioritet.
Kako bi postalo jasnije zašto se armija jedne tako napredne oružarske zemlje opredelila za krajnje neobičan koncept službenog pištolja, opisaćemo okolnosti pod kojim je nastao. Posle Prvog svetskog rata, nekadašnji uposlenik “Waffenfabrik Mauser” iz Oberndorfa Jozef Nikl (idejni tvorac pištolja Mauser Model 1914 o kome smo nedavno pisali), ponudio je novostvorenoj čehoslovačkoj vojsci svoj model pištolja kalibra 9×19 mm. Patent i licenca su otkupljeni, tako da je oružje zasnovano na kratkom trzaju i rotaciji cevi počelo da se proizvodi u zavodu “Češka Zbrojovka Strakonice” kao Model Mauser-Nickl, a zainteresovana je bila i Kraljevina od ranih dvadesetih godina. Ubrzo se ispoljilo više problema, te je umesto prvobitno favorizovanog modela kalibra 9×19 mm Parabellum prednost data onom razvijenom za blaži metak 9×17 mm Browning, koji je postao oficijalno oružje vojnih snaga Čehoslovačke pod nazivom Pistole vz. 22. Vojni vrh je uskoro osnovano postavio pitanje uvođenja u službenu upotrebu pištolja na gornjoj granici džepnog formata, u kalibru koji ne iziskuje bravljenje, po ceni koja je zbog složene mašinske obrade bila poprilična. Prelazno rešenje je bio pištolj Vz. 24 koji se ustalio u produkciji i opremi, iako ništa suštinski bitno nije promenjeno.

Upravo iz navedenih razloga, talentovanom domaćem konstrukturu Františeku Miški je upućen izazov da osmisli koncept dvostruko jeftinijeg pištolja istog kalibra, koji bi umesto bravljenja rotacijom cevi imao slobodni zatvarač. Miška se opredelio za rešenje koje je oličenje jednostavnosti jer je ČZ38 bez ikakve mehaničke kočnice, DAO mehanizam je najprostiji mogući, cev se spaja s ramom preko šarke na prednjem delu, a okvir se u usadniku bravi u donjoj zoni drške, tako da je opšta funkcionalnost bila na zavidnom nivou. Primenjen je materijal vrhunskog kvaliteta, a izrada čeličnih delova glodanjem takođe služi na čast Čehoslovacima, tako da se može konstatovati kako je u pitanju bilo tipsko oružje koje zadovoljava projektovane zahteve. Masa od devetsto grama, kapacitet okvira od devet metaka i opcija nošenja još jednog u cevi, uz dužinu cevi od skoro dvanaest centimetara, činili su pištolj više nego efikasnim u situacijama neposredne odbrane na distancama od desetak metara, što i jeste zadatak vojnog kratkocevnog oružja. Ni po kom relevantnom osnovu on nije bio inferioran u odnosu na Walther PP, Berettu Model 34 ili Browning 1922, koji su bili najčešći pištolji istog kalibra i srodnih karakteristika tog vremena. Sasvim je druga priča vizuelna dopadljivost (sofisticiranost konstrukcije u estetskom smislu), te je Vz.38 bio poput Glocka 17 onog vremena.

Interesantno je kako su Finci za potrebe svog Zimskog rata sa SSSR kupili 1.700 ovih pištolja od Nemačke, te hvalili mogućnost da se dejstvuje šakama koje na sebi imaju debele rukavice. Posebni bonus je bila karakteristika sklopa bez sitnih delova koji se mogu izgubiti prilikom rasklapanja. Tek osamdesetih godina su ti finski primerci pod oznakom M/39 povučeni iz vojnih magacina i prodati na komercijalnom tržištu. Budući da ne predstavlja raritet niti je značajan kao model koji je doprineo razvoju novih konstrukcija, nikada nije bio naročito skup niti cenjen u kolekcionarskim krugovima, iako ga znalci rado poseduju.
Pištolj u zbirci gospodina Dobrašinovića uprkos starosti ne pokazuje bilo kakve znake istrošenosti, šmehanička celina je intaktna, pa je sasvim bezbedan za povremenu rekreativnu upotrebu, u šta smo se uverili svi koji smo imali priliku da ga isprobamo. Dvoručnim stavom uz ujednačeno povlačenje obarača prilikom okidanja (i pored anahrono sitnih nišana), sve do udaljenosti do 15 metara dobija se grupisanje pogodaka koje zadovoljava prohteve strelca. Za razliku od nekih modela iste generacije i kalibra, cev ima prilično debele zidove i čak ni posle više desetina uzastopno ispaljenih hitaca ne dolazi do njenog zagrevanja niti promene grupe pogodaka. Trend unapređenja karakteristika pištolja je posle Drugog svetskog rata krenuo sasvim drugim smerom, ali ČZ38 predstavlja primer kako se pojednostavljenjem konstrukcije još pre više od osam i po decenija moglo napraviti krajnje funkcionalno oružje, mnogo pre sadašnjih polimerskih pištolja s unutrašnjim udaračem i DAO mehanizmom.
tekst i foto Milan Milanović