Hladnoratovski veteran

Multialati su jedna od onih stvari koji mnogi smatraju gedžetima. Uglavnom im na dušu stavljaju to što su kilavi i nisu u stanju da odrade „muški“ posao. Na primer, klešta su preslaba da odvrnu zarđalu maticu na točku kamiona. Ili su isuviše nejaka da preseku rebrastu armaturu „osmicu“ prilikom izlivanja temelja. A sečivo noža je tek posebna priča! Isuviše je slabašno da sa njime oborite stablo stogodišnjeg hrasta ili da jednim udarcem usmrtite mrkog medveda koji vas je napao…
Sa druge strane, imate i one ljude koji imaju nešto realističniji pristup stvarima u životu, te je za njih multialat jednostavno trenutna ispomoć u momentu kada nemaju kod sebe specijalizovani alat za dati posao. Ukoliko spadate u ovu drugu grupu, onda se može reći da imate pravu predstavu o ovim korisnim stvarčicama. Naravno, u pojedinim slučajevim i multialati mogu biti znatno ozbiljnija sredstva, ali za to se obično mora platiti odgovarajuća cena. I pri tome ne mislimo isključivo na onu novčanu.
Jedan od takvih ozbiljnih multialata je i stari poljski nož ili u originalu: „Nóż njieloczynnościonjy (saperski) wz. 1969 (Wz. 69)“. Pošto poljski spada u grupu slovenskih jezika, iz punog imena nije teško zaključiti da je u pitanju „Inžinjerijski (pionirski ili saperski) nož, Model 1969“. Ideja za nastanak ovog neobičnog i vrlo praktičnog vojničkog noža je nastala krajem 60-ih godina prošlog veka. Na osnovu potrebe da se određenim specijalnostima unutar pojedinih rodova pruži vrlo praktičan višenamenski alat rodila se ideja o junaku naše priče. Oni koji su služili JNA u rodu inžinjerije, sigurno se sećaju KMR-ova, odnosno Kompleta za Miniranje i Razminiranje, gde su dolazili stari dobri „švajcarci“ ili njihove kvalitetne kopije iz tadašnje Čehoslovačke. Kao takvi, uvek su bili „lako isparljiva roba“, te su rukovaoci koji su dužili komplete, uvek morali da dobro vode računa o njihovom brojnom stanju. Poljaci su imali jasnu viziju da je pioniru ili diverzantu koji se na terenu bavi miniranjem ili rušenjem, neophodno da ima nekoliko specijalizovanih alata kod sebe da bi obavio ovaj posao. Ali problem sa nošenjem svakog pojedinačnog alata je u tome što je to vrlo nepraktična rabota. Onaj ko se bavio ili i dalje radi ovaj posao, razumeće vrlo dobro o čemu je ovde reč. Zato su konstruktori Rišard Šidlovski i njegov kolega Henrik Adamčik iz Vojnog Instituta za Tehniku i Naoružanje (Wojskowy Instytut Techniczny Uzbrojenia, skraćeno WTU) iz Žielonke došli na ideju da naprave višefunkcionalni nož koji bi ispunio, ako ne sve, onda barem veći dio potrebnih zahteva. Zanimljivo je da je ovaj nož u Poljskoj zaštićen patentom (pod rednim brojem 25125, ako to nekoga interesuje), što nam govori o originalnosti ideje. Kao proizvođač je odabrana fabrika iz Lođa i to: „Kombinat Maszyn Włókienniczych WIFAMA“.


Kao što je i logično kod ovakvih alata, ono što gledamo na prvom mestu je nož. U pitanju je donekle neobično rešenje, pošto je u pitanju „skakavac“, sa sečivom koje izleće sa strane. Naravno, ovde je neobično to što je ovo nešto skuplji i osetljiviji način otvaranja nego potpuno ručno, ali u pomenutom slučaju je urađeno vrlo robusno, što se može i videti na slikama. Sečivo je izrađeno od nerđajućeg čelika 50 HSA ukupne dužine 11 cm. Pomenuta dužina je sasvim dovoljna za alat, a u škripcu sasvim sigurno može da posluži i kao efikasno oružje, iako mu to nije osnovna namena. Brušenje je izvedeno do polovine sečiva, dok je na drugoj, ravnoj polovini urezan žleb. Čelik koji je upotrebljen bi iz današnjeg ugla mogao da se smatra inferiornim, sudeći po svojoj sposobnosti da drži oštrinu. Ipak, lako se oštri čak i priručnim sredstvima što je uvek dobra osobina. Inače moramo da istaknemo da se ne zavaravate da je nož od ovakvog čelika neupotrebljiv na terenu. Na primer, sa najobičnijim preoštrenim nožem iz vojničke porcije, uz povremeno doterivanje pomoću masata, su oderane mnogobrojne ovce. A sigurno je da po kvalitetu nije ni približno dobar kao ovaj što dolazi iz Poljske. Samo sečivo se oslobađa pomoću dugmeta koje se nalazi na izbočenom delu drške, na suprotnoj strani od one na koju oštrica izlazi. Čak i posle nekih 45-50 godina od svog nastanka, na većini sačuvanih primeraka opruga nije pukla i zadržala je snagu što je prilično redak slučaj. U svakom slučaju govori o ozbiljnosti proizvođača i kvalitetu primenjenog materijala.


Drška je dvodelna, izrađena od bruniranog čeličnog lima prilične debljine. Da bi se sprečilo klizanje u ruci, sa spoljne strane je narezana u maniru turpije. Da li je ovo slučajno ili namerno rešenje, nije nam poznato. Ali ovo može odlično da posluži za brzinsko čišćenje električnih kontakata kada se koristi sistem električnog paljenja eksplozivnih punjenja. Osim toga, drška je izvedena tako da može da posluži i za presecanje tanjih električnih provodnika.
Ukoliko želimo pristup nekom od alata u unutrašnjosti, prva stvar koju moramo da uradimo je da odblokiramo pomenutu dvodelnu ručku. Na dnu jedne od njih, nazovimo je levom, je smeštena kočnica koja sprečava neželjeno otvaranje. Nešto slično postoji i na balisong noževima iako je tehničko rešenje drugačije. U toj istoj dršci je smešteno svrdlo prečnika 7 mm, što odgovara prečniku detonatorskih kapisli. Tu su i otvarač za konzerve (od neprocenjive važnosti na terenu!), ravni odvijač i neka vrsta šila, koje ujedno služi i za pravljenje otvora za detonatorsku kapislu u plastičnom eksplozivu.
Desna drška je sa vanjske strane potpuno zatvorena i pri dnu se nalazi utisnut serijski broj i alkica za provlačenje gajtana. Unutar nje se nalazi ostatak alata, odnosno testerica i turpija za metal kao i nešto sasvim jedinstveno. Naime, poljski konstruktori su ukomponovali nekada popularne „metalne šibice“ u ovaj neobični multialat. Oni koji uveliko gaze petu i šestu deceniju života će se sigurno setiti ovog neobičnog, ali praktičnog rešenja. Unutar metalnog kontejnera je smeštena čelična cevčica sa fitiljem natopljenim u benzin za upaljače. Izvlačenjem „šibice“ i prevlačenjem preko kresiva koje se nalazilo sa spoljašnje strane kontejnera, dobijao se plamen kojim se mogla pripaliti cigareta ili sporogoreći štapin. Sa obzirom na prirodu ovog multialata, možemo pretpostaviti šta je bila osnovna premisa konstruktora. Inače, sa spoljašnje strane metalnog kućišta je ugravirana centimetarska podela, što može biti vrlo zgodno kada želimo da odrežemo odgovarajuću dužinu sporogorećeg štapina a nemamo neki drugi praktičniji način da izvršimo merenje. Na žalost, kod većine preživelih primeraka multialata, prvi dio koji je stradao, ili bolje reći potrošio se, je pomenuto kresivo. Takođe, testerice za metal i turpije su vrlo često u jadnom stanju. Ali posle toliko godina terenske upotrebe, to nije ni čudo. A kakav bi to pionirski multialat bio ako sa njim ne bi mogli da stegnemo detonatorsku kapislu? Naravno, nikakav. E zbog toga su konstruktori sa unutrašnje strane obe drške napravili odgovarajuće ureze pomoću kojih je moguće odraditi ovu operaciju. Istina, da bi to izveli potrebno je imati izvađeno kućište metalne šibice, ali to je cena koja se mora platiti.
Uz nož je dolazio i gajtan sa karabinjerom kao i futrola od jakog ceradnog platna. Pomenuta futrola možda i nije neko posebno esteski primamljivo rešenje, ali je više nego adekvatna za posao za koja je namenjena. U njoj su smeštene dve rezervne testerice i jedna turpija za metal, što implicira da su konstruktori bili svesni da su to delovi koji se troše sa upotrebom i da će biti neophodna njihova zamena.


Kako to obično biva u vojsci, noževi su pakovani u sanduke i onda su isporučivani krajnjem korisniku. U svaki sanduk je išlo po dvadeset primeraka sa kompletnim pratećim aksesoarom. Sama bruto masa pakovanja od 15 kilograma jasno govori o tome koliko je Wz. 69 u stvari masivan.
Idejno je zamišljeno da ovaj nož-multialat bude podeljen pripadnicima pionirske inžinjerije, padobrancima i diverzantima-izviđačima. Ili drugačije rečeno, svima onima koji bi bi mogli imati potrebu za jednim ovakvim specifičnim sredstvom. Međutim, viđan je i kod Građanske Milicije (Milicja Obynjatelska), tačnije njihovih elitnih protivterorističkih jedinica. Zanimljivo je da ni današnji pripadnici poljske vojske ne beže od ovog starog alata već ga rado koriste, a slično se može reći i za pojedine civilne profile, iako mu masa od 400 grama nije baš beznačajna. Naravno, ovo kažemo iz ugla savremenog korisnika koji preferira daleko laganije opcije, ali na žalost verovatno i kilavije.
Iako internetom kruži cifra od svega 3.000 zvanično napravljenih komada, to nije ni približno tačan podatak. Naime, ova cifra potiče od Zbignjeva Gvožđa, autora knjige „Noževi poljske vojske“. Mada netačan, kao i mnogi drugi javno objavljeni podaci, počinje da se citira te postaje svojevrsna istina. Ali, bivši poljski vojnici, koji su malo bolje upoznati sa celom pričom, spominju najmanje 21.000 izrađenih primeraka. Naime, serije su obeležavane slovnim i brojnim oznakama. Pored početnog slova A sledilo je i neko drugo slovo poljske abecede i to po rastućem redu. Svako drugo slovo je ujedno označavalo i novu seriju od 999 noževa. Poslednji poznati primerak je imao prefiks AP. Verovatno je urađeno još nekoliko serija, ali taj podatak nije poznat. Da zbrka bude veća, ranije pomenuti autor je izneo špekulaciju da su primerci bez serijskog broja koji se povremeno mogu naći, u stvari komadi urađeni „na divlje“. Odnosno, navodno su ih sklapali radnici u fabrici za lične potrebe od viškova ili čak škartiranih delova. I opet, pomenuti bivši vojnici demantuju ovu informaciju jer su se u njihovim rukama povremeno nalazili ovakvi noževi i to službeno izdavani iz vojnih magacina. Drugim rečima, pisac se poslužio ili bujnom maštom ili neproverenim informacijama prilikom pisanja knjige. Navodno u poljskim vojnim magacinima se još uvijek može naći najmanje 2.000 komada koji do sada nisu izdavani već stoje uredno stokirani i tako čekaju svojih pet minuta.
Zanimljivo je kako su vreme, praktičnost kao i određena fama, koja kruži među zaljubljenicima u noževe po celom svetu učinili svoje. Tako je moguće da u Poljskoj, dobro očuvani primerci dostignu cenu od celih 350 američkih dolara, što je stvarno preterano bez obzira na sve dobre strane. Naravno, lošije očuvani primerci su znatno jeftiniji pa se kreću u rasponu od 70 do 100 dolara.
Bilo bi zaista lepo kada bi se neki od svetskih proizvođača odlučio da napravi, bilo potpunu kopiju ili modifikovanu verziju Wz. 69. Još ako bi upotrebio savremene, kvalitetne materijale, verujemo da bi to naišlo na odličan prijem kod specijalizovanih vojnih jedinica, bez obzira što postoje i savremenija rešenja. Ali sumnjamo da ima mnogo onih koji su po robusnosti u rangu ovog hladnoratovskog veterana.

N. Trifunović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još