Iglenice su promenile sve
Kontinuirani napori na planu unapređenja karakteristika pešadijskog oružja širom sveta rezultiraju interesantnim rešenjima, premda se već decenijama u oblasti vojničkih pušaka ne dešava nešto revolucionarno. Osim razmatranja promene kalibra, najčešće su u pitanju samo manje-više “kozmetičke” promene na bazičnim konfiguracijama koje su se potvrdili u praktičnoj upotrebi.
Međutim, u prošlosti je neuporedivo veći značaj pridavan karakteristikama streljačkog naoružanja, jer je ono proporcionalno više uticalo na ishod određenih ratnih sukoba. Devetnaesti vek je generalno bio period vrtoglavog napretka na tom planu uz obilje pronalazaka, počev od žljebljenja cevi, preko promene sistema punjenja oružja, otkrića sjedinjenog metka, bezdimnog baruta, pa sve to sistema poluautomatskog i automatskog režima paljbe. Ovom prilikom ćemo se osvrnuti na puške dvaju velikih evropskih sila i momenat koji je na određeni način deplasirao neka shvatanja.
Za početak, pozabavićemo se oružjem koje je Johan Nikolaus fon Drajze predstavio 1836. godine, a u naoružanju Pruske se nalazila pod nazivom “Zundnadelgewehr” u periodu od 1841. do 1873. godine. Reč je o vojničkoj pušci s mogućnošću repetiranja u kalibru 13,5 mm, koja je bila prva uspešna “iglenica” s obrtnočepnim zatvaračem i veliki kvalitativni iskorak u odnosu na ranije perkusione sprednjače. Konstruktor je objedinio punjenje u papirni fišek koji je u zadnjem delu sadržao 74 grejna crnog baruta, a u prednjem delu se nalazilo olovno zrno, iza kog je bila pozicionirana perkusiona kapisla. Pritiskom na okidač, duga i tanka udarna igla je prodirala kroz barut i aktivirala kapislu, izazivajući paljenje barutnog punjenja i potiskivanje zrna kroz cev ka cilju. Ovaj sistem se odlikovao strukturalnim nedostacima iz sadašnje vizure, jer se sagorevanje baruta u početnoj fazi odigravalo oko same igle i izlagalo je temperaturnim uticajima. Prilikom narednog prepunjavanja strelac je morao da očisti područje ležišta ovog primitivnog metka, kako bi umetnuo novo punjenje.
U odnosu na ranije kremenjače i kapislare, ovo je bio revolucionarni pomak koji je omogućavao neuporedivo veću brzinu paljbe, kao i korisni domet. To se potvrdilo tokom Austrijsko-Pruskog rata 1866. godine, kada su probrani strelci ostvarivali četiri do pet puta veći intenzitet paljbe u odnosu na austrijske i danske protivnike naoružanje tada uobičajenim sprednjačama. Ipak, nakon oko dve stotine opaljenja je kao po nekom pravilu dolazilo do lomljenja igle, koja se srećom relativno lako mogla zameniti. Neuporedivo kompleksniji problem bilo je potencijalno oštećenje ležišta, koje se nije naročito često dešavalo iako su mnogi vojnici u strahu pretežno opaljivali “s kuka” plašeći se povreda lica. Osim toga, masa puške od preko pet kilograma je otežavala nišanjenje bez oslonca i konkurenti su uveliko razmatrali kako da unaprede ovu pionirsku konstrukciju.
U Velikoj Britaniji je sredinom pedesetih godina tog veka nastala interesantna adaptacija ovakve ideje, kada je Vilijem Teri iz birmingemske oružarnice “Calisher & Terry” osmislio pušku kalibra 26 ili .568, sa zatvaračem te objedinjenim punjenjem s barutom i zrnom u fišeku od hartije, ali je zadržan sistem pripale separatnom kapislom. Premda je nekoliko stotina ovih pušaka prosleđeno 18. Husarskoj regimenti, povratna reakcija nije bila pozitivna pa je koncept odbačen i pored promena u načinu žljebljenja cevi, zaptivanja sklopa zatvarača i sanduka, te smanjenja kalibra. Modifikovana karabinska varijanta je doživela službenu upotrebu od snaga reda u Australiji i Novom Zelandu, a konstrukciono veoma slična puška je nastala u Sjedinjenim Američkim Državama pod nazivom “Greene Breechloading Rifle”.
Ovo oružje je istorijski značajno za nas, jer je to bila puška Vojske Kneževine Srbije u ratovima protiv Turaka sedamdesetih godina devetnaestog veka. Istina, u pitanju je bio konverzioni sistem za preradu sprednjača sistema Lorenc na takozvani polusjedinjeni metak, ali pomenućemo je kao prvo značajno vojničko oružje s zatvaračem na našim prostorima.
Pravi odgovor na “Dreyse Zundnadelgewehr” stigao je iz tabora najvećeg potencijalnog germanskog neprijatelja, jer je francuski oružar Antoan Alfons Šaspo osmislio vojničku pušku koja je pod oficijelnim nazivom “Fusil modele 1866” u kalibru 11mm po hitnom postupku usvojena u naoružanje. Manje mase i vrlo dopadljive vitke siluete, “Chassepot MLE. 1866” je bila tehnološki modernije rešenje pošto je kapisla bila smeštena na zadnjem kraju navoštenog fišeka pa igla nije bila u toj meri izložena negativnim uticajima kao kod Drajzeove puške. Ovo punjenje je nalikovalo kasnijoj municiji s sjedinjenom metalnom čaurom, a omogućavalo je veću polaznu brzinu zrna i daljine efikasnog dejstva.
Najpre je isprobana protiv snaga Đuzepea Garibaldija u Mentani 1867. godine tokom sukoba prilikom pokušaja ujedinjenja Italije, gde je oduševila korisnike i traumirala protivnike naoružane perkusionim sprednjačama. Naime, uvežbani strelci su uspevali da u minutu ispale najviše do tri hica u minuti koristeći puške koje su se punile s usta cevi, dok je puškama “Šaspo” to uvećano do deset ispaljenih metaka. Kasniji direktor arsenala “Manufacture d’Armes de Chatellerault”, domišljati konstruktor Antoine Alphonse Chassepot je zatvarač svoje puške opremio dodatnim zaptivnim prstenom od otporne gume s metalnim insertom ispred i na taj način je povećan stepen iskorišćenosti barutnih gasova. Udarna igla je bila kraća, takozvani odziv mehanizma takođe i broj operacija prilikom prepunjavanja je smanjen na četiri pokreta u odnosu na šest kod puške Drajze.
Priliku da se dve “iglenice” neposredno suoče dobile su tokom Francusko-pruskog rata 1870-71. godine, a vojska Napoleona III je po parametrima kvaliteta pušaka trebalo da ima izrazitu prednost. Francuska “Modele 1866” je imala manji kalibar, veći domet, pouzdaniji mehanizam i manje zamarala korisnika u odnosu na težu i sporiju “Dreyse” M1841. Prusko zrno kalibra 15,4mm se obično destabilisalo nakon oko pet stotina metara putanje, dok su francuski vojnici mogli da svojim Šaspo puškama sasređenom paljbom više strelaca dejstvuju protiv grupisanih ciljeva udaljenih čak i do jednog kilometra!
Na drugoj strani pruska vojska je raspolagala neuporedivo boljim artiljerijskim sistemima i sama upotreba pešadijskih jedinica je odnela prevagu na bojištu usled mudrog strateškog pristupa. Brojčano manje i pokretljive formacije su nadvladale francuski šablonizirani pristup, pa se ovaj sukob pretvorio u pravu katastrofu za potomke Gala. Objektivnosti radi, pruski vojni vrh je analizirao gubitke nastale streljačkom paljbom i posle rata je sprovedena modernizacija u sklopu koje je usvojen novi metak s sjedinjenom metalnom čaurom 11x60mm, kao i izvanredna puška Mauser M1871. Iako je u momentu nastanka bila najsavršenije moguće rešenje, nepunih pet godina nakon uvođenja u službenu upotrebu se puška “Chassepot” našla u statusu totalnog anahronizma. Identična situacija se desila i sa našom “Kokinkom”, koja je bila pravi hit samo u momentu nastanka.
Francuzi su takođe uveli novu pušku “Fusil Gras Modele 1874” na sjedinjeni metak, pomno prateći šta se dešava “u komšiluku”, a njihova trka u naoružanju se nastavljala i kasnije preko brzometki i municije na bezdimni barut.
Ipak, obe “iglenjače” nisu otpisane pa je kompletan kontigent sačuvanih pušaka Šaspo u Francuskoj konvertovan na novi službeni kalibar 11×59 mmR, a ujedinjena Nemačka je takođe prepravila puške “Modele 1866” iz plena na svoj metak 11×60 mmR. Oglašene za potpuno zastarele tek par godina nakon što su se i pojavile, puške “Drajze” su se neočekivano dugo održale u po vojnim skladištima, pa je izvesna količina dočekala upotrebu čak i u smiraj Drugog svetskog rata. Očuvani primerci oba modela (kako u originalnim kalibrima, tako i konvertovane verzije) su izuzetno cenjene među kolekcionarima i obično besprekorno funkcionišu prilikom upotrebe savremenih varijacija njihove municije.
Osim što nam je bila želja da manje verzirani čitaoci steknu saznanja o jednom izuzetno važnom i plodotvornom periodu razvoja pešadijskog naoružanja, prisećanje na obe puške i Francusko-pruski rat je povod da ukažemo na jednu dilemu i zabludu našeg doba. Senzacionalističke najave o uvođenju novog službenog kalibra za jurišne puške i puškomitraljeze naše vojske, bile su propraćene konstatacijama kako bi u tom slučaju svaki naš vojnik pojedinačno imao nekakvu taktičku prednost u odnosu na protivnika opremljenog uobičajenim automatskim puškama u standardnim kalibrima današnjice. Kao što u opisanom ratu pre sto i pedeset godina prevagu nisu odnele savremenije puške Šaspo, iluzorno je i pomišljati kako se u naše doba pored sve moguće ratne inovativne tehnologije i sredstava može pridavati toliko značaja minornom unapređenju spoljne balistike streljačkog metka. Uostalom, setimo se u kojoj meri su japanske puške “Arisaka” kalibra 6,5mm bile inferiorne po svim kriterijumima u odnosu na britanske SMLE ili američke Model 1903 i M1 Garand, a tokom prvih sukoba početkom Drugog svetskog rata su Japanci naprosto zbrisali neprijateljsku vojsku. Upotno je povremeno se prisetiti prastarog pravila kako amateri raspravljaju o tehničkim svojstvima, a profesionalci o logistici.
tekst i foto Milan MILANOVIĆ
