Istorija protkana legendom

 

Za poznavaoce starog vojnog naoružanja, istoričare i, na kraju, kolekcionare, ime Veterli nije nepoznato. Reč je o familiji vojnih pušaka i karabina specifičnog sistema repetiranja, koji je izumeo švajcarski konstruktor Johan-Fridrih Veterli (1822-1882), tehnički direktor firme SIG iz Nojhauzena. Sistem Veterli je, zapravo, bio jedna veomа neobična kombinacija Vinčesterovog tubularnog magacina i obrtnočepnog zatvarača, tipičnog za vojničke puške. Ovde valja napomenuti da se prezime Veterli na nemačkom čita Feterli, ali ćemo se držati izgovora kakav je kod nas odranije odomaćen i kao takav poznat ljubiteljima oružja.

Veterlijeve puške su bile prve višemetne repetirke koje su službeno usvojene u vojno naoružanje neke evropske zemlje i kao takve zauzimaju važno i počasno mesto u istoriji vatrenog oružja. Ali to nije sve. U toku svog 20-godišnjeg vojnog službovanja izrađivane su u bezbroj varijanti, tako da se računa da u familiji postoji najmanje 15 različitih tipova. Inače, Veterlijeve vojničke puške nije koristila samo švajcarska armija, već su se izvozile i u druge zemlje. U doba rusko-japanskog rata, recimo, finska armija je kupila 40.000 komada. Zanimljivo je da su se tamo zadržale u naoružanju sve do 1924. Posle odslužene vojničke karijere, probrani komadi su prodavani na američkom tržištu kao jeftini lovački karabini. Municija za njih proizvodila se sve do pred sam Prvi svetski rat. Italijanska armija je 1870. usvojila pušku Veterli, ali u drugom kalibru, 10,35×47 mm R i to kao jednometku. Zatim su 1887. modernizovali ovu pušku ugradnjom magacina Vitali koji je primao četiri metka. Ovako modifikovano oružje poznato je i kao Veterli-Vitali. I najzad, usled nedostatka pešadijskog naoružanja u Prvom svetskom ratu, Italijani su veliki broj svojih Veterli pušaka i karabina modifikovali na svoj kalibar 6,5×52 mm Karkano. Ipak, karabin (ili bolje rečeno „štuc“, kako su se ranije nazivale skraćene puške u tom delu Evrope) koji vidimo na fotografijama, izrađen u kalibru 10,4×38 R, po svemu sudeći, predstavlja jedinstven primerak. Bogato ukrašen i izrezbaren, za današnje pojmove deluje zbilja egzotično, naročito mlađim naraštajima ljubitelja oružja. Sistem je i dalje čistokrvni Veterli, sa svim tehničkim karakteristikama kao na vojničkim puškama. Oružje je, najverovatnije, bilo namenjeno kao poklon nekom velikodostojniku ili kao prestižni izložbeni primerak. Moguće je da je kao unikat naručen od nekog dobrostojećeg kupca i to, sudeći po motivima sa gravira, isključivo za lov.

Pojedini švajcarski stručnjaci za istoriju naoružanja veruju da je u pitanju, ipak, izložbeni komad (najverovatnije za svetsku izložbu), jer nigde nema posvete. Običaj je, kažu, u švajcarskoj industriji naoružanja bio da se prezentacioni primerci uvek urade s posvetom. Ako je oružje bilo namenjeno nekom caru, njegovo ime bi bilo izgravirano. Uz to, poznato je da su u švajcarskoj fabrici Nojhauzen (gde je izrađen ovaj štuc) nakon 1872. počeli s proizvodnjom civilnih, lovačkih karabina. To znači da je i primerak sa fotografija izrađen u razdoblju nakon toga. Sve su to, međutim, samo manje ili više logične pretpostavke koje sužavaju namenu i vreme proizvodnje ovog predivnog antikvitetnog oružja, a tačni podaci se neće, verovatno, nikada saznati. Ipak, kod kolekcionarskog oružja upravo misterioznost često dodatno intrigira zainteresovane strane i povećava vrednost određenog primerka. Tehnički gledano, štuc odgovara vojničkom „snajperskom“ (ako se to može reći za oružje iz onog doba) modelu Veterlija iz 1871, što se vidi po nekoliko detalja. Ima okidač sa ubrzicom, takozvanim šteherom, sistema Tiri i kvadrantski nišan s podeocima od 225 do 1.000 metara. I magacin za deset metaka, takođe, odgovara modelu 1871. Zadnji deo kundaka se, međutim, znatno razlikuje. Ovako račvast kundak nije postojao na vojničkim puškama. Bilo kako bilo, štuc je, zaista, predivno ukrašen, a na gravirama vidimo i lovca sa svojim psom i puškom kako svojoj dragoj prepričava dogodovštine. Na jednoj drugoj graviri vidimo legendarnog švajcarskog heroja Viljema Tela, poznatog kao izuzetnog strelca sa samostrelom, koji je, kako kaže predanje, zahvaljujući svojoj veštini spasao život svome sinu i sebi u teškim vremenima kada je Švajcarska bila okupirana od Austrijanaca. Dobio je težak zadatak: da strelom iz samostrela pogodi jabuku postavljenu na dečakovo teme. I kao što je poznato iz predanja, u tome je i uspeo. Ime Viljema Tela se i inače, ne samo u Švajcarskoj, često uzima kao sinonim za dobrog i preciznog strelca. Uostalom, da čujemo ukratko kako se, po ovoj poznatoj i zanimljivoj legendi, sve to odigralo…

Pošto su Habsburgovci okupirali Švajcarsku, za gospodara Altdorfa postavljen je austrijski vojvoda Gesler, surov i arogantan čovek. On je na na glavnom trgu u Altdorfu okačio na jednu lipu svoj šešir kome su svi seljani, njegovi podanici, morali da se klanjaju kada prolaze. A onda je jednog dana, kažu da je to bio 18. novembar 1307, u Altdorf došao Viljem Tel sa svojim sinom Robertom. Oni su prošli pored lipe sa šeširom, ali je Tel javno odbio da se pokloni. Gesleru je bila povređena sujeta, pa je pobesneo. Najpre je poželeo da ih odmah kazni smrtnom kaznom. Ali, pošto je već čuo za Telovu veštinu u gađanju iz samostrela, zli vojvoda je smislio svirepu igru. Rekao je Telu da će poštedeti život i njemu i sinu ako strelom pogodi jabuku na dečakovoj glavi. Imao je pravo na gađanje samo jednom strelom. Dečak je morao da stane uz drvo i na njegovo teme je postavljena jabuka. Viljem Tel je nanišanio, odapeo strelu i raspolutio jabuku. Okupljeni seljani na trgu bili su oduševljeni. Vojvoda je bio zaprepašćen, ali pošto je javno obećao da će Telovima poštedeti život, morao je da ih pusti. Međutim, primetio je da je Tel pre gađanja izvadio iz tobolca dve umesto jednu strelu. Pitao ga je zašto je to uradio. Viljem se najpre snebivao da mu odgovori, ali kada je Gesler ponovo javno obećao da će ga osloboditi, rekao mu je da je druga bila namenjenu njemu, Gesleru. Naime, da je kojim slučajem promašio i ubio sina, drugom strelom bi odmah zatim ubio i vojvodu. Kad je to čuo, Gesler je podivljao od besa. Naredio je da se Tel okuje u lance i baci u tamnicu, gde će čamiti do kraja života.

Vojnici su strpali Tela u čamac i zaveslali preko jezera Lucern prema zamku Kisnaht, gde je Viljema čekala tamnica. Ali, na jezeru je iznenada izbila oluja i vojnici su se uplašili da će čamac potonuti. Zamolili su Geslera da Telu skinu lance kako bi kao iskusan krmanoš mogao da ih izbavi i doveze čamac do obale. Međutim, Tel je to iskoristio i u pogodnom trenutku iskočio na kamenitu obalu, koja se i danas zove Telova ploča. Kad se uspentrao uz obalu, pohitao je ka zamku Kisnaht da napravi zasedu i ubije Geslera kada bude stigao. Sačekao ga je u jednom sokačiću izdubenom u stenju, između Imenzea i Kisnahta, i ubio jednom jedinom strelom. Taj prosek i danas postoji i zove se Izdubeni sokak. Ubistvo Geslera raspalilo je iskru narodnog ustanka i pobune protiv austrijske vlasti, a Viljem Tel je bio jedan od vođa ustanika. Ustanak je, konačno, doveo do stvaranja takozvane Stare švajcarske konfederacije. Tako je ova legendarna ličnost, ujedno, i švajcarski nacionalni heroj i simbol dostojanstva i borbe za slobodu. Zato nije nimalo slučajno što se našao i na graviri lovačkog štuca Veterli. Kada čovek pogleda ovo egzotično lovačko oružje, tako strpljivo i s puno ljubavi ukrašeno, neminovno mora da zavidi (u pozitivnom smislu) lovcu koji ga je nosio i s njim lovio. Tim pre što je i lov u ta vremena, kao i mnogo toga drugog, bio, sigurno, i plemenitiji i romantičniji nego danas. Pa onda još i ta legendarna priča s Viljemom Telom… Mora da je vlasnik ovog retkog štuca bio veoma ponosan na njega.

B. LJ.

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još