Bacačke sprave
Posebne naprave koje su služile za izbacivanje projektila pre pronalaska vatrenog oružja. Umjesto baruta koristile su kao pogon elastičnost drveta, čelika, povezana s napinjanjem pomoću uvijenih konopaca ili životinjskih žila, ili centrifugalna sila.
Namena je bila raznolika, za rušenje zidova utvrđenja, izazivanje požara, uništavanje žive sile, brodova, i tako dalje. Neke sprave su korištene i u otvorenim bitkama, ili montirane na brodovima, dok su druge bile podesnije za opsade gradova. Poreklo nije sasvim jasno, ali neke se pominju već u 7. veku p. n. e. u Vaviloniji. U Peloponeskom ratu (431—404. p. n. e.) Grci koriste bacačke sprave koje koriste snagu uvrnutih konopaca (torzija). Grci imaju katapulte (položena putanja projektila, bacaju koplja, strele) i petrobole (litobole) (ubacna putanja, bacaju kamenje). Konstrukcija je slična, imaju dve ručice jednim krajem uvrnute u snop kose ili grive, dok su drugi krajevi ručica međusobno povezani konopcem. Povlačenjem konopca zapinje se sistem, i onda se postavlja projektil. Otpuštanje konopca dovodi do prenosa torzione sile na projektil, koji leti i do 400–500 m daleko. Polibije tvrdi da Filip II Makedonski ima pri opsadi Tebe 338. p. n. e. 150 katapulta i 25 balista.
Kod Rimljana petrobol se zove balista, a katapult je podešen i za bacanje kamenja. Zapaljivi projektil je bilo koplje s vrhom namotanim u krpu i zapaljivu smesu. U 3. veku pojavljuje se onager sa samo jednim konopcem, većeg dometa i nosivosti do 600 kg, koji potiskuje ostale sprave. Mala balista se naziva skorpion. Propašću Rimskog carstva u zapadnoj Evropi, bacačke sprave nestaju iz upotrebe sve do krstaških ratova. Tada dolazi do naglog razvoja bacačkih sprava pod raznim imenima u raznim jezicima. Tako je (grčki) katapult nazivan tarant, tarantel, torterela, rimski mangono, a onager se zove brikola, mange, mangonel. Posle početka krstaških ratova se pojavljuju i barobalističke b., koje rade na principu protivtega koji pri padu pokreće polugu koja izbacuje projektil. Poluga je bila na horizontalnoj osovini, i na kraćem kraju poluge je montiran uteg, težine i do 10 tona. Duži kraj poluge ima ležište za projektil. Baca se kamenje, olovni i gvozdeni projektili, neki punjeni zapaljivim materijama i kasnije barutom, balvani s klinovima, čak i leševi. Najteže sprave su bacale teret i preko jedne tone težine na daljinu od 120–500 m. Barobalističke bacačke sprave se dele na tri vrste po protivtegu: tribok (fra. trebuchet) sa krutim protivtegom, bifa, bufa, blida sa tegom koji se obrće oko horizontalne osovine pri kraju poluge, i frondibola, tripancijum – kombinacije prethodne dve vrste. Humski knez Miroslav Zavidović je koristi bacačke sprave pri napadu na Dubrovnik 1185. Srpski despot Stefan Lazarević 1420. dobija na poklon iz Dubrovnika konopce za baliste.
