Bitka na Mohaču 1526.
Mohačka bitka je vođena između ugarske vojske predvođene Lajošem II i turske vojske predvođene Sulejmanom Veličanstvenim 29. avgusta 1526. godine. Osmanlije su odnele pobedu. Mađari su se dugo suprotstavljali osmanskom širenju u jugoistočnoj Evropi. Ženidba Lajoša II sa Marijom od Austrije 1522. je privuklo kraljevstvo bliže Habzburzima i Turci su videli potrebu da razbiju ovaj savez. Nakon što je Lajoš odbio ponudu za mir, Turci su odlučili da koriste vojnu moć. Juna 1526, osmanska ekspedicija je krenula u napad preko Dunava. Ugarska vojska je bila podeljena na tri manje grupe: transilvanijsku vojsku pod komandom Janoša Zapolje sa zadatkom da brani prolaz u Transilvanijskim Alpima, glavnu grupu koju je predvodio sam kralj Lajoš i još jednu manju grupu pod komadnom grofa Kristofa Frankopana. Zapoljina i Frankopanova vojska nisu stigle na vreme. Neke teorije govore da Zapoljina armija prosto nije mogla da stigne na vreme, a druge kažu da je imao udela u kraljevom porazu. Ugarske snage su izabrale mesto za bitku, otvorenu ali neravnu poljanu koja vodi do Dunava, uz nekoliko močvarnih delova.
Turcima je bilo dozvoljeno da napreduju skoro bez otpora. Dok je Lajoš čekao u Budimu, Turci su opkolili nekoliko gradova i prešli Savu i Dravu. Lajoš je skupio oko 26.000, a osmanska vojska je brojala oko 50.000 do 65.000 vojnika. Ugarska vojska se postrojila kako bi iskoristila prednost terena i nadala se da će slomiti osmansku vojsku na delove. Sama bitka je trajala nešto više od dva sata. Kako je prva Sulejmanova grupa, rumelijanska vojska, stigla na bojište, napale su je i opkolile ugarske trupe predvođene Palom Tomorijem. Ali kada su stigle glavne osmanske snage, stanje se brzo promenilo. U jednom trenutku je i sam Sulejman bio u opasnosti od ugarskih strela koje su pogodile njegov oklop. Zbog sporosti da se ojača uspeh na desnom krilu, ugarsko napredovanje je postalo izloženo napadima. Oni koji nisu pobegli opkoljeni su i ubijeni, ili zarobljeni. Lajoš je napustio bojište, ali je zbačen sa konja u reku i udavio se. Presudan faktor u bici je bila turska artiljerija, koja je pokosila hiljade Mađara. Više od 14.000 ugarskih vojnika je poginulo na početku bitke. Turski gubici bili su slični. Više od hiljadu pripadnika ugarskog plemstva je poginulo.
Plan osmanskih vojskovođa bio je da deo Osmanske vojske napadne i posle nekog vremena se povuče. Kada se turska vojska povukla za njom, zanesena pobedom, je krenula i ugarska vojska. Iza brda ih je dočekao veliki broj topova koji su uništili veći deo ugarske vojske. Jedna od prvih bitaka u kojima su topovi odigrali bitnu ulogu. Ostatak ugarske vojske je krenuo u povlačenje, ali osmanska vojska im je ostavila slobodan prolaz samo prema reci, pa su se ugarski vojnici udavili u vodi. Zapad je bio zaprepašćen da su Turci uspeli da iskoriste relativno velike topove u otvorenoj bici, obično su korišćeni za opsade. Smatra se da je ova taktika bila ideja Ibrahim-paše, tadašnjeg velikog vezira sultana Sulejmana Veličanstvenog. Pobeda nije dala Turcima sigurnost koju su želeli. Bitka je označila kraj kraljevine Ugarske, ali su se turske snage povukle u septembru i za teritoriju se borio Habzburg Ferdinand I, nadvojvoda Austrije, Lajošev šurak i naslednik prema sporazumu sa kraljem Ladislavom. Dok je Austrija dominirala u severnoj trećini zemlje i delovima današnje Hrvatske, Turci su dobili jugozapadnu Ugarsku i vrhovnu vlast nad vazalnom Transilvanijom. Ove teritorije koristili su da napadaju nezavisne ugarske plemiće na istoku i austrijske posede na severozapadu, započinjući opsadu Beča. Pobeda nije dala Turcima sigurnost koju su želeli. Bitka se ponekad poredi sa bitkama kod Nikopolja i Kresija u 14. veku, gde su spori vitezovi u teškim oklopima pretrpeli poraz od ruku slabije oklopljenih protivnika opremljenih dalekometnim oružjem. Za Mađare je poraz kod Mohača doživljen kao kod Srba boj na Kosovu. Posle bitke, grupa mađarskih parlamentaraca je išla da potpiše mir sa Turcima. Kao parlamentarci bili su kulturno primljeni u glavnom turskom šatoru. Naravno, uslovi koje su kao pobeđena strana morali da prihvate, bili su ponižavajući. Na kraju su bili posluženi i crnom kafom. Mađari, koji dotle nisu nikada videli, ni probali crnu kafu, smatrali su to dodatnim poniženjem, pa su po povratku u svoj logor rekli „… i na kraju kao vrhunac poniženja smo morali da popijemo crnu čorbu!“ I danas u mađarskom jeziku „popiti crnu čorbu“ je simbol najvećeg poniženja
