Dofarski rat (1963-1976)
Poznatiji i kao Omanski građanski rat, bio je vojni sukob tokom 1960-ih i 1970-ih između Omanskih vlasti i njihovih saveznika protiv pobunjenih islamista i komunista koji su se u prvoj fazi rata borili protiv konzervativnog sultana, a posle toga i protiv novog Kabusa ibn Saida el Saida koji je započeo ubrzanu modernizaciju zemlje. Novi sultan je 1970. godine promenio ime države u ,,Sultanat Oman“.
Godine 1962. nezadovoljni plemenski vođa Musalim bin Nafl, osnovao je ,,Dofarski oslobodilački front“ (DLF) i dobio podršku Kraljevine Saudijske Arabije koja je u to vreme bila u sukobu sa Omanom zbog kontrole nad oazom Buraimi. Saudijci su pre toga već podržali dve neuspešne pobune u Džebel Ahdaru, u unutrašnjosti Omana tokom 1957-59. Pobunjenici su takođe dobili podršku i proteranog imama Galiba bin Alija koji je predvodio prethodne pobune.
Bin Nafl je zajedno sa svojim ljudima na gotovo epski način prošao Praznu četvrt kako bi došao do Dofara. Tokom decembra 1962. bin Nafl je sa svojim gerilcima izvršio diverzantski napad na britanski vojni aerodrom u gradu Salala, a takođe je napadao vozila i postrojenja naftne industrije ali su se pobunjenici brzo povukli i od strane Saudijaca su bili poslati u Irak kako bi prošli dodatnu gerilsku obuku.
Od 1964. pobunjenici su se koristili taktikom „udari i beži“ pa su na taj način napadali posede naftnih kompanija pa čak i državne pošte. Mnogi od pobunjenika „Dofarskog oslobodilačkog fronta“ su bili bivši pripadnici sultanove vojske i paravojnih izviđača koji su inspirisani islamizmom odlučili da se odmetnu.
Sultan se oslanjao na „Dofarske snage“ koje su brojale svega 60 ljudi regrutovanih od lokalnog stanovništva, a čiji zadatak je bio da održavaju red u toj oblasti. Aprila 1966. članovi ove grupe su pokušali da ubiju sultana Saida bin Tajmura. Ovaj atentat je promenio prirodu konflikta, a sultan se povukao u svoju palatu u gradu Salala nakon čega više nikad nije viđen u javnosti. Ova odluka je doprinela pobunjenicima koji su u narodu razglasili priču kako njihovom zemljom vladaju Britanci preko „nevidljivog sultana“. Sultan je takođe pokrenuo veliku ofanzivu protiv pobunjenika, suprotno od savetovanja britanskih vojnih savetnika. Vojska se služila taktikom „traži i uništi“ pa su tako mnoga sela u Dofaru bila spaljena, a bunari zatrpani ili uništeni kako bi pobunjenicima bili uskraćeni svi izvori namirnica i vode. Oktobra 1975 monarhisti su pokrenuli poslednju ofanzivu. Napad iz Simbe, zamišljen da bude diverzija je ipak bio vrlo uspešan i monarhisti su zauzeli klance i visove na nadmorskim visinama od 900m i izbili na obale kod Dalkuta i konačno odsekli pobunjenike od granice sa južnim Jemenom. Dok su Iranci napredovali prema glavnom štabu i Šeršiti pećinama, još jedan Omanski bataljon je napredova iz Defa preteći da opkoli preostale komuniste u Džabal Kamaru. Hoker hanter avioni Omanskog kraljevskog vazduhoplovstva su izveli vazdušni napad na pozicije artiljerije u južnom Jemenu. U narednih nekoliko meseci, preostali komunisti su se predali ili su ubijeni. Monarhisti su pobedu proglasili januara 1976 ali su se manji incidenti nastavili i kasnije sve do 1979 kada je ubijen i poslednji odmetnik.
