Državni udar u Iraku (1941)

Državni udar u Iraku, izvršen 1. aprila 1941, bio je organizovan od nacističke Nemačke sa ciljem da se Irak oslobodi od britanske hegemonije, što bi oslabilo britanski vojni položaj na Bliskom istoku i omelo snabdevanje naftom britanskih snaga u severnoj Africi. Vojni puč je okončan britanskom vojnom intervencijom već 1. juna 1941.
Teritorija današnjeg Iraka, naseljena većinom Arapima, bila je deo Osmanskog Carstva od 1534. do 1918. Pošto su Irak tokom Prvog svetskog rata zauzele britansko-indijske trupe,[a] Velika Britanija je na konferenciji Društva naroda 28. aprila 1920. dobila mandat nad Irakom, u kome su bila otkrivena velika nalazišta nafte, iako su Arapski komitet u Bagdadu (osnovan 1918) i predstavnici lokalnog arapskog stanovništva tražili formiranje nezavisne iračke države. Ustanak Iračana u leto 1920. Britanci su surovo ugušili, a zatim su na vlast postavili emira Fejsala I, koga su podržavali krupni zemljoposednici, i proglasili Irak za ustavnu monarhiju (11. jula 1921);[b] Velika Britanija zadržala je kontrolu nad spoljnim poslovima, finansijama i vojskom Iraka, i imala je pravo držanja svojih trupa u zemlji. Ugovorom od 30. juna 1930. Velika Britanija je Iraku formalno priznala nezavisnost, ali je zadržala za sebe mnoga suverena prava: držanje vazduhoplovnih baza i jedinica britanske vojske na teritoriji Iraka za narednih 5 godina, a posle toga nesmetan prolaz sa svim postojećim sredstvima preko iračke teritorije. U tom periodu u Iraku Britanci su izgradili železničke pruge i puteve strategijskog značaja, kao i veše vojnih aerodroma. Irak je primljen u Društvo naroda 3. oktobra 1932, čime je prestao mandat Velike Britanije, ali je na čelu Iraka ostala pro-britanska marionetska vlada, na čelu sa predsednikom vlade Nuri al-Saidom (engl. Nuri Pasha al-Said) i regentom Abdulahom (engl. ‘Abd al-Ilah of Hejaz), koji su upravljali u ime maloletnog kralja Fejsala II. Izbijanjem Drugog svetskog rata, iračka vlada je u septembru 1939. prekinula diplomatske odnose sa Nemačkom.


Težnju arapskih naroda da se oslobode britanske prevlasti, u Drugom svetskom ratu iskoristila je nacistička Nemačka. Obećavajući Iračanima nezavisnost i pomoć u borbi protiv britanskog kolonijalizma, nacistički agenti zavrbovali su neke iračke vojne i plemenske vođe na čelu sa ministrom Rašid Ali al Gajlanijem (engl. Rashid Ali al-Gaylani). Državni udar od 1. aprila 1941, kojim je Rašid Ali došao na vlast, prerastao je u ustanak protiv Britanaca koji je dobio široku podršku naroda. Regent Abdulah i premijer Nuri al-Said sklonili su se na britanski ratni brod. Rašid Alijeva vlada je proglasila neutralnost i odmah otkazala ugovor sa Velikom Britanijom iz 1930. o stacioniranju britanskih trupa u Iraku.[1]
Državni udar trebalo je da omogući upad Nemaca u Irak, ali oni nisu bili dovoljno spremni da iskoriste situaciju: uputili su samo nekoliko aviona sa ostrva Rodosa preko Sirije u Mosul. Dotle su Britanci brzo i oštro intervenisali: u Basru je 18. aprila stigao prvi konvoj indijskih trupa, i došlo je do oštrih borbi (Anglo-irački rat). Iračka vojska opkolila je najveći britanski aerodrom u Habaniji, 70 km zapadno od Bagdada, presekla naftovod koji izvodi u luke Sredozemnog mora i pristupila uništavanju instalacija nafte u Mosulu. Međutim, Britanci su s pristiglim pojačanjima 31. maja zauzeli Bagdad, a Rašid Ali je s ostalim pro-nemačkim vođama pobegao iz Iraka u Berlin. Borbe su završene 1. juna 1941, a regent Abdulah i Nuri al-Said, vraćeni u Bagdad sa britanskom vojskom, surovo su se obračunali sa ustanicima. Vlada Iraka je već 19. juna 1941. prekinula diplomatske odnose s Italijaom, a januara 1943. Irak je objavio rat silama Osovine, ali u njemu nije uzeo aktivno učešće.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još