Francuska kampanja

Borbe na zapadu u proleće 1940, kada su Nemci za vrlo kratko vreme uspeli da pokore Holandiju, Belgiju i Francusku i proteraju britanske snage iz Evrope, predstavljaju posebno, veoma bitno poglavlje Drugog svetskog rata. Budući da je Francuska bila glavni cilj i najkrupniji Hitlerov plen u ovim operacijama, često se nemačka ofanziva naziva „francuskom kampanjom“. To burno ratno proleće, nije za svakoga bilo isto. Za Nemce, ono je bilo vedro i pobedonosno, za Francuze, Holanđane i Belgijance – mračno i sumorno. Ali, tako je to uvek bilo u ratu… Konačni ishod ovih operacija doneo je dramatične promene na političkoj karti Evrope, a u njene narode uneo zebnju i nespokojstvo. Najveći sukob u istoriji čovečanstva, tek je počeo da pokazuje svoje pravo lice.
„Francuska kampanja“ trajala je od 10. maja do 25. juna 1940. i može da se podeli u dve faze: prvu, koja je trajala od 10. maja do 4. juna i drugu, od 5. do 25. juna. Ove operacije predstavljale su, zapravo, samo završni čin niza događaja i aktivnosti obe strane, počev od jeseni 1939, odnosno od napada Nemačke na Poljsku i objave rata Francuske i Velike Britanije Hitlerovom Trećem Rajhu. Hitler je planirao da odmah posle završene poljske kampanje, raščisti i sa zapadnim saveznicima, ali mu to nepovoljne vremenske prilike nisu dozvoljavale. Da jesu, do napada bi došlo još u jesen 1939. Naime, on je mudro procenio da mora što pre da iskoristi visok moral u vojsci posle pobede u Poljskoj, kao i premoć u ratnim sredstvima. Ovome bi trebalo dodati i ratno iskustvo nemačkih trupa, odnosno izvučene pouke iz poljske kampanje. Hitler je početkom oktobra ponudio Francuskoj i Britaniji mir, ali to je bio samo vešt manevar, da se dobije u vremenu. U isto vreme, izdao je direktivu da se pripremi plan za opsežnu ofanzivu na zapadu. Plan je dobio kodirani naziv „Fall Gelb“ (žuti plan).
S druge strane, kod Francuza je za sve to vreme vladala neopisiva indolentnost i neodlučnost. Početkom septembra, kada je Hitler udario na Poljsku, Francuska i Velika Britanija još nisu bile vojnički spremne za dejstva širih razmera. Tek na zahtev poljske vlade, francuska Vrhovna komanda je rešila da sa Drugom grupom armija preduzme ograničenu ofanzivu na Sarskom frontu, sa ciljem da izbije do Zigfridove linije i uz sebe veže što više protivničkih snaga. Čim je postalo očigledno da je slom Poljske neizbežan, Francuzi su brže-bolje obustavili sva ofanzivna dejstva i prešli u defanzivu. Nemci su već sredinom oktobra izvršili kontra-ofanzivu i odbacili francuske snage nazad preko granice, sve do Mažino linije.
Posle kapitulacije Poljske, na zapadnom frontu je zavladalo čudno zatišje, koje su neki savremenici nazvali „lakrdijom od rata“. Sve se svodilo na patroliranje i povremene sitne artiljerijske čarke. Vojska na obe strane je tih meseci, praktično, „plandovala“. To se naročito odnosi na savezničke snage koje su se osećale sigurno iza, kako se verovalo, neprobojne Mažino linije. Sve je to loše uticalo na opšti moral i disciplinu trupa, pa i celokupne javnosti. Nemci su se, iako prividno neaktivni, užurbano pripremali za „Žuti plan“. Već sredinom oktobra, duž svoje zapadne granice prikupili su tri grupe armija sa ukupno 98 divizija. Prema Belgiji i Luksemburgu, raspoređena je grupa armija A pod komandom generala fon Rundšteta, prema Holandiji i severnoj Belgiji grupa armija B pod komandom gnerala fon Boka, a prema Francuskoj grupa armija C pod komandom generala fon Leba. Prvobitni ratni plan predviđao je da glavni udar izvrši fon Bokova grupa armija B pravcem Brisel-Gent-Briž. Rundštetova grupa armija A imala je zadatak da izvrši proboj preko reke Meze kod Dinana i zaštiti levi bok grupe armija B, dok bi fon Lebova grupa armija vezivala što jače protivničke snage oslanjanjem na Zigfridovu liniju. U toku priprema, plan je menjan nekoliko puta. Na kraju, početkom 1940, usvojen je predlog generala Manštajna da glavni udar izvede Rundštetova grupa armija i to preko Ardena, gde se neprijatelj najmanje nada. Prema toj zamisli, trebalo je brzim oklopnim klinovima prodreti duž reke Some, sve do mora. Time bi savezničke snage u severozapadnoj Francuskoj i južnoj Belgiji bile odsečene i sprečene da intervenišu prilikom nemačkog prodora preko belgijske granice. Zatim bi se, koncentričnim napadom grupa armija A i B uništile protivničke snage odsečene od glavnine u Francuskoj. Hitleru se Manštajnova ideja veoma dopala i on ju je zvanično odobrio 22. februara 1940, kao finalnu verziju operacije „Fal Gelb“.
Dok su Nemci kovali planove, zapadni saveznici nikako nisu mogli da se usklade. Holandija i Belgija, iako je bilo evidentno da će biti napadnute, uporno su odbijale sklapanje vojnog saveza sa Francuskom i Britanijom i sve su činile da uvere Nemačku u svoju neutralnost. Što se tiče Francuza i Britanaca, oni su bili ubeđeni da će Nemci napasti Belgiju i Holandiju, jedino nisu tačno znali na kom pravcu. O eventualnom proboju preko Ardena, nisu ni slutili. Francuzi su taj gusto pošumljeni teren smatrali isuviše neprohodnim, da bi ozbiljnije razmatrali plan odbrane. Zato i nije napravljen nikakav plan, za slučaj nemačkog prodora na tom pravcu. Bila je to, kako se pokazalo, kobna greška. General Gamlen, francuski komandant kopnene vojske i načelnik Štaba nacionalne odbrane, pretpostavljao je da će Nemci udariti preko centralnog dela Belgije. Na osnovu toga glavninu odbrane skoncentrisao je duž nemačko-francuske granice, s tim da u određenom trenutku priskoči u pomoć Belgijancima, kada to bude potrebno. Belgijska vrhovna komanda prihvatila je predlog saveznika, da njihove snage uđu u Belgiju u slučaju nemačkog napada. Belgijske snage imale su zadatak da pruže energičan otpor na Mezi i Albertovom kanalu, kako bi se dobilo u vremenu za savezničku intervenciju. Holanđani su dobili sličnu ponudu, s tim što su njihove snage bile nedovoljne za efikasniji otpor Nemcima. Zato su planirali da poplave područja na pravcu nemačkog nastupanja, posle evakuacije vojske iz severoistočnog dela zemlje.
Na frontu je i dalje vladalo neobično zatišje, skoro bez ikakvih vojnih akcija. Jedino su Nemci, u međuvremenu, putem avionskih letaka i ubačenih agenata, nastojali da što više podriju moral u francuskim redovima. I najzad, kada su vremenske prilike bile povoljne, Hitler je odlučio da napad počne 10. maja. Nemci su prikupili ukupno 137 divizija, od čega deset oklopnih, sedam motorizovanih i po jednu konjičku, padobransku i vazdušnodesantnu, dok su ostale snage činile, uglavnom, standardne pešadijske jedinice. Za podršku kopnenim snagama, određene su 2. i 3. vazdušna flota, sa ukupno 3.530 aviona. Druga vazdušna flota, kojom je komandovao general Keselring, bila je potčinjena komandantu grupe armija B, generalu fon Boku, dok je Treća vazdušna flota, pod komandom generala Šperlea, potčinjena komandantu grupe armija A – generalu fon Rundštetu.
Francuzi su duž fronta imali raspoređenih 115 divizija, od čega najviše na Severoistočnom frontu, pod komandom generala Žorža. S druge strane, britanske ekspedicione snage imale su 13 pešadijskih divizija i jednu oklopnu brigadu, plus 416 aviona. Francusko vazduhoplovstvo raspolagalo je sa oko 1500 aviona, od toga oko 1.300 modernih aparata. Valja dodati da su i Belgijanci neposredno pred napad raspolagali sa 22 divizije. Savezničke snage bile su, potpuno ravnopravne, ako ne i nadmoćnije po brojnosti, ali loše raspoređene. Raspored je bio kordonski, sa akcentom na Mažino liniji, dok su prema Belgiji, gde je izveden glavni udar, bile nedovoljne i slabe. Sem toga, njihove oklopne snage nisu bile valjano grupisane, pa tako ni kadre da izvedu ozbiljniji protivudar. Sve u svemu, saveznički stratezi nisu nimalo uzeli u obzir iskustva iz rata u Poljskoj, u kome su Nemci demonstrirali potpuno novi, moderni pristup ratnim dejstvima. Konzervativni saveznički komandanti i dalje su se slepo držali prevaziđenih, zastarelih šablona još iz vremena Prvog svetskog rata, što je, pokazalo se, imalo veoma skupu cenu.
Nemački napad počeo je tačno kako je i predviđeno, u rano jutro 10. maja 1940. Prvi na udaru Luftvafe bili su saveznički aerodromi u Holandiji, Belgiji i severnoj i istočnoj Francuskoj, čime je već u startu paralisan svaki ozbiljniji otpor savezničkog vazduhoplovstva. Postojala je opasnost da holandske i belgijske snage poruše važne mostove na Donjoj Rajni, Valu, Mezi i Albertovom kanalu. Da bi ih u tome sprečili, Nemci su angažovali 7. padobransku i 22. vazdušnodesantnu diviziju, koje su spuštene padobranima, odnosno jedrilicama, u tačno određene zone. Ovo je bila prva upotreba tog tipa jedinica u modernom ratovanju. Desant je potpuno uspeo, naročito kada je reč o belgijskoj tvrđavi Eben Emael i mostovima na Albertovom kanalu, koji su zauzeti na prepad. U međuvremenu su kopnene snage prešle granice Holandije, Belgije i Luksemburga. Holandija i Belgija odbile su nemački zahtev da bez borbe propuste njihove trupe. Umesto toga, pozvale su saveznike u pomoć, koji su istog dana odlučili da pošalju trupe u Belgiju. Nemačke grupe armija A i B, sa oklopnim snagama na čelu, nastupale su na frontu širine 300 km, dok je prema predviđenom planu, grupa armija C vezivala francuske snage duž Zigfridove linije. Istovremeno su i savezničke mehanizovane i konjičke jedinice, kao istureni delovi, hitale u pomoć Belgiji. Međutim, Nemci su nastupali neverovatno brzo – već prvog dana njihova 6. armija zauzela je Mastriht. Naročito je energično nastupala Oklopna grupa Klajst, koja je preko Ardena nazadrživo prodirala na zapad. Od ključne važnosti, u ovoj fazi bila je podrška avijacije i ovog puta se pokazalo, koliko sadejstvo kopnenih i vazdušnih snaga može da bude presudno, pogotovo ako su u pitanju brze, mehanizovane i oklopne jedinice. U stvari, Nemci su odlučujuće rezultate ostvarili već u prva tri dana. Oklopna grupa Klajst sa pet oklopnih divizija, 12. maja prodrla je kroz Ardene, razbivši francuske konjičke jedinice iz 2. i 9. armije sa svojim isturenim delovima, prešla belgijsko-francusku granicu i izbila pred Sedan.
I pored svega, francuska komanda je smatrala da će glavni nemački udar uslediti prema Briselu, pa je odlučeno da se u tom pravcu upute jake snage: francuska 1. armija i Britanski ekspedicioni korpus – ukupno 16 divizija. Bila je to samo još jedna u nizu kobnih zabluda. Kobnih i skupih…
B. LJUBINKOVIĆ