Hacijenda prkosa

Najslavniji čin u istoriji Legije odigrao se u Meksiku, jugozapadno od Vera Kruza, kao deo živopisne, ali neuspele i zlosrećne Meksičke avanture. Građanski rat u Meksiku, poznat kao Rat reformi, izbio je kada je liberalna vlada predsednika Benita Huareza uvela reforme koje su izazvale reakciju konzervativaca i katoličke crkve. Njegova vlada donela je novi Ustav kojim se rasprodaju veliki crkveni posedi i garantuje sloboda veroisposvesti.
Rat je završen tako što su konzervativci proterani iz svog uporišta u Meksiko Sitiju, ali je sukob izazvao veliku ekonomsku krizu u zemlji, pa je Huarezova vlada bila primorana da suspenduje otplatu stranih dugova. Kako u to vreme nisu postojale međunarodne posredničke organizacije, inostranim kreditorima je kao opcija preostala jedino prisila, odnosno vojna intervencija.
Španija, Britanija i Francuska krajem 1861. poslale su svoje snage da zauzmu meksičku luku Vera Kruz. Ali, ekspedicija se pokazala bezuspešnom i samo je dovela do još komplikovanije situacije u Meksiku. Britanija i Španija su se povukle, ali Francuska nije. Napoleon III je težio da proširi francusku imperiju. U Meksiku je video bogatu novu teritoriju, kao stvorenu za francusku koloniju. Istovremeno, sebe je video i kao predvodnika krstaškog pohoda u ime katoličke crkve. Želeo je da od Meksika stvori jaku katoličku zemlju, koja će biti bastion u odbrani od uticaja protestanata. Ostaci razbijene konzervativne struje u Meksiku jedva su čekali da se stave u službu Napoleonu, što je njemu krajnje pogodovalo. Francuski car je čak imao plan i za trenutno besposlenog austrijskog nadvojvodu Maksimilijana, brata austrijskog cara. Za njega i njegovu ženu, belgijsku princezu Šarlotu-Ameliju, predvideo je položaj marionetskog cara i carice Meksika, pri čemu bi, naravno, Francuska iz pozadine vukla glavne konce.
Kažu da je ideja da se stranci koriste kao topovsko meso u interesu Francuske potekla od vojnog ministra Sua. A to je čovek koji je pre toga već bio stekao enormnu reputaciju kao jedan od Napoleonovih vojskovođa. Osim toga, bio je i zakleti rojalista. Zakon o formiranju Legije odobren je 9. marta 1831. i već sledećeg dana ga je potpisao i sam Luj-Filip. Okosnicu su činili iskusni i prekaljeni švajcarski i nemački vojnici, a ostatak je popunjen ogorčenim mladim avanturistima. Regrutovani su ljudi u dobi između 18 i 40 godina i, iako su zvanično uzimani samo oni bez mrlje u prošlosti, niko nije bio dužan da se prijavi pod svojim pravim imenom.
Bataljoni su formacijski bili ustrojeni poput francuskih regularnih pešadijskih bataljona. Po pravilu, svaki bataljon se sastojao od osam četa, a svaka je brojala po 112 ljudi. Nipodaštavani od strane armije, legionari su dobili drugorazredne uniforme i opremu i poslati u Alžir. Jedan švajcarski pukovnik je, uz pomoć francuskih oficira, zaveo disciplinu i doterao šaroliku rulju legionara u red. Uskoro je Legija počela i borbeno da se kali u brojnim čarkama i sukobima s lokalnim pobunjenicima, trudeći se da održi francusku kolonijalnu vlast.
Kapetan Danžu, koga je sudbina odredila da postane najslavniji sin Legije, rođen je u Šalabru, u južnoj Francuskoj, 15. aprila 1828. Prema nekim izvorima, Danžu je levu ruku izgubio u bitkama na Krimu, a zapravo je ostao bez nje nekoliko godina ranije nesrećnim slučajem prilikom punjenja signalnog pištolja, kada je patrona prevremeno eksplodirala. Osakaćenu ruku su mu uspešno amputirali i rana je zarasla. Ne zna se tačno ko mu je napravio drvenu protezu, ali na slikama je evidentno da je na toj ruci nosio dugačku belu rukavicu. Izgleda da gubitak ruke nije previše umanjio Danžuove vojničke sposobnosti. Mogao je da uzjaše konja, a na Krimu je čak i odlikovan za hrabrost.
U štab Legije u Čikihuiteu 29. aprila 1863. stigla je vest da se prema severu kreće karavan sa tri miliona franaka u zlatu, kao i hranom i opremom za francuske trupe u Puebli. Pukovnik Žaningros, komandant Legije u Meksiku, smatrao je da bi bilo pametno da konvoj prati i jedna četa legionara. Za ovaj zadatak odabrana je 3. četa 1. bataljona, jačine 62 ljudi. Ali, svi njeni oficiri bili su bolesni. Na njihovo mesto uskočili su kapetan Danžu, ađutant u glavnom štabu, i još dvojica štabnih oficira, potporučnici Mode i Vilen. Dobili su zadatak da najpre osmotre ima li u okolini huarista, a zatim da se pridruže karavanu od 60 zaprežnih kola.
Četa je krenula na zadatak 30. aprila ujutru. Izgledalo je da će to biti rutinska dužnost. Jedan usputni odred ponudio je Danžuu pojačanje, koje je on odbio ne želeći da ga oslabi. Kretanje karavana trebalo je da bude najstroža tajna, ali Meksikanci su nekako doznali za to. Danžuovu četu pratio je na odstojanju jedan odred huarista jačine oko 2.000 ljudi, pod komandom pukovnika Fransiska de Paule Milana. Milan je smatrao da će lako likvidirati ovako malu četu legionara, a zatim moći bez smetnji da pripremi zasedu za karavan.
Danžuovi ljudi su taman napravili pauzu za doručak, kad su u daljini ugledali huarističke konjanike. Odmah su počeli da se povlače ka jednoj razrušenoj hacijendi u seocetu Kameron. U metežu borbe, jedna grupa od 16 ljudi ostala je odsečena od čete, dok su se mazge natovarene dragocenim zalihama razbežale. Začuvši zvuke bitke, karavan je stao i počeo da se vraća natrag. Legionari su na brzinu napravili barikade u dvorištu hacijende, najbolje što su mogli. Huaristi su poslali pregovarača sa zastavom obećavši bezbednost svim legionarima ukoliko se predaju, ali Danžu je hladnokrvno odbio ponudu. Meksikanci su sjahali s konja i krenuli u prvi napad. Danžu je bio smrtno ranjen, pogođen kuršumom u leđa. Pre nego što je izdahnuo, tražio je od svojih ljudi zakletvu da će se boriti do smrti. Odlučna grupica legionara je ubrzo morala da otvori vatru, jer je neprijatelj ponovo krenuo u napad. U 11.00 legionari su i dalje pružali otpor, koji je trajao već tri sata. Ostali su s vrlo malo municije i skoro potpuno bez vode, a napuštena hacijenda se polako pretvarala u užarenu peć. Začuvši doboše u daljini, legionari su pomislili da im dolazi pomoć. Ali, to su bila sveža pojačanja neprijatelja. Meksikanci su im ponudili još jednu priliku za predaju. Umesto odgovora, čuli su samo psovku. Pojedini Meksikanci su uspeli da se popnu na krov hacijende i ospu vatru na legionare u dvorištu. Poginuo je i potporučnik Vilen.
Očajnička bitka nastavila se sve do večeri, kada je preostalo još samo 12 legionara. U ogorčenoj borbi prsa u prsa, taj broj je spao na petoricu, ali se i dalje nisu predavali. Užagrenih očiju, okupani znojem i garavi od baruta, njih petorica su rešili da svoju kožu prodaju što skuplje. Potporučnik Mode naredio je vojnicima da ispale svoje poslednje metke i poveo ih u juriš bajonetima na neprijatelja koji ih je okruživao. Huaristi su ih dočekali salvom kuršuma. Mode je poginuo, a vojnik koji se bacio da ga zaštiti bio je izrešetan sa 19 metaka. Što je najčudnije, preostala trojica su i dalje stajali u okrvavljenom dvorištu hacijende.
Taj trenutak mora da je bio nestvaran, kao scena iz nekog špageti vesterna. Načas je zavladala neobična tišina, dok su legionari i njihovi protivnici zurili jedni u druge kroz barutni dim, kao da ne znaju šta sad treba da rade. Verovatno bi u sledećem trenutku borba bila nastavljena i legionari pali pokošeni, ali tada je meksički pukovnik povikao da stanu i jedni i drugi. Ponudio je legionarima poslednju priliku da se predaju, a oni su pristali, ali uz njihove uslove. Tražili su da zadrže svoje oružje, a Meksikanci su obećali da će zbrinuti ranjenike i izdati potvrdu da je Legija toga dana u potpunosti izvršila svoju dužnost. „Kako da odbijem nešto ljudima kao što ste vi“, rekao im je meksički pukovnik. Još veće priznanje su dobili od pukovnika Milana koji je komandovao napadom na Kameron. Rukovao se s njima i sav ushićen povikao: „Ovo nisu ljudi već demoni“.
Borba kod Kamerona je još više učvrstila mit o požrtvovanosti legionara. Često se može čuti kako je Danžuova drvena ruka pronađena posle bitke u ruševinama hacijende. Navodno su je našli legionari koji su kasnije došli u pomoć. Ali, to je romantična bajka. Proteza je završila u vlasništvu meksičkog rančera francuskog porekla. Dve godine kasnije, jedan oficir Legije otkupio ju je od tog rančera za šaku novčića. Nedostajao je samo vrh srednjeg prsta, verovatno slomljen još tokom borbe.
I pored svega, bitka kod Kamerona, nazvana Dan Kamerona, nije proslavljana sve do 20. veka. Tek je 1906. jedan mladi oficir iz legionarske baze u Tonkinu organizovao paradu u čast hrabrih branilaca Kamerona. Ideja je prihvaćena i od tada svake godine, 30. aprila, iz kripte muzeja glavnog štaba Legije u Obanju, u južnoj Francuskoj, izvadi se Danžuova drvena ruka, smeštena u ukrašeni stakleni kovčežić. Ruka se nosi na čelu paradne povorke, na svečanosti kojoj prisustvuju ne samo legionari već i članovi njihovih porodica i brojni gosti i ugledne ličnosti. Tom prilikom se uvek pročita i dramatični opis čuvene bitke, kao sastavni deo ceremonijala.
Za legionare to nije samo svečani čin već i svojevrstan praznik, tako su nazdravljali čak i 1954, pod najžešćom vatrom tokom čuvene bitke kod Dijen Bijen Fua, koja je označila kraj francuskih kolonijalnih ambicija u Vijetnamu. I pored toga što se francuska Legija stranaca oduvek glorifikovala u Britaniji, u samoj bici kod Kamerona, koliko se zna, nije učestvovao nijedan legionar britanskog porekla. U trećoj četi prvog bataljona bilo je Belgijanaca, Prusa, Švajcaraca, Italijana, Španaca i Poljaka.
U svojoj podužoj istoriji, u kojoj je od gomile avanturista nastala elitna i moderna borbena jedinica, Legija stranaca je vremenom prikupila mnogo znamenja, ali nijedno nije toliko slikovito i simbolično kao što je to drvena ruka kapetana Danžua iz tog tragičnog, ali i slavnog dana na jednoj napuštenoj meksičkoj hacijendi.
B. LJUBINKOVIĆ

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još