Henrijeva puška
Henry repeating rifle, jedna od najranijih pušaka repetirki, sa magacinom za 15 metaka, proizvedena u SAD i prvi put korišćena u Američkom građanskom ratu (1861-1865). Magacin u obliku cevi se nalazio ispod cevi puške. Usavršavanjem ove puške nastale su veoma popularne Vinčesterke.
Izum sjedinjenog metka u metalnoj čahuri sa ivičnim paljenjem, koji je patentirala 1857. godine američka kompanija Smit i Veson (za svoje revolvere), omogućio je puškarima da konstruišu prve puške sa magacinom za više metaka, sa mehanizmom za mehaničko ubacivanje metka u cev. Bendžamin Tajler Henri (1821-1898), američki inžinjer i puškar, koji je od 1857. radio kao glavni inžinjer za kompaniju Nju Hejven Oružje (preteču kompanije Vinčester), je 16. oktobra 1860. patentirao drugu pušku repetirku u SAD, šest meseci posle prve američke repetirke, puške Spenser. Uporedo sa razvojem nove puške, Henri je razvio efikasnu novu municiju u metalnoj čahuri sa ivičnim paljenjem, kalibra 0,44 inča (11,2 mm).
Henrijeva puška bila je ostraguša sa padajućim masivnim zatvaračem sa udarnom iglom, koji se obarao naniže obaranjem poluge ispod sanduka koja je ujedno služila kao štitnik obarača, i cevastim magacinom sa 15 metaka ispod cevi puške, koji se pružao celom dužinom cevi. Magacin je imao spiralnu oprugu za guranje metaka na prednjem kraju: prednji deo magacina mogao se pritiskom na oprugu (koja se mogla gurati napred polugom kroz žleb na donjoj strani magacina) rotirati u stranu oko cevi, otvarajući tako magacin za punjenje sa prednje strane. Povlačenje poluge zatvarača naniže izbacivalo je praznu čahuru i napinjalo oroz, a povlačenje naviše ubacivalo je novi metak u cev, čime je puška bila spremna za paljbu. Udarac oroza aktivirao je dvokraku udarnu iglu u zatvaraču. Ove puške koristile su metak kalibra 0,44 inča (11,2 mm) sa ivičnim paljenjem. Dodatni metak mogao se smestiti direktno u barutnu komoru, pa su puške Henri reklamirane kao puške sa 16 metaka. Pored pušaka, Henri je konstruisao i kraće karabine sa magacinom za 12 metaka.
Iako je bila nešto sporija (zbog ručnog natezanja oroza) i manjeg magacina (7 prema 15 metaka), Spenserova puška bila je znatno jednostavnija (Henrijeva puška imala je čak 46 pokretnih delova) i jeftinija za proizvodnju. Tako je po izbijanju Američkog građanskog rata 1861, vojska Unije odbila Henrijevu pušku za naoružanje vojnika kao suviše skupu (35—40 dolara u vreme kada vojnička plata nije prelazila 13-15 dolara mesečno) i komplikovanu, dok je Spenser dobio podršku samog predsednika Abrahama Linkolna. Iako je konzervativizam u Komisiji za naoružanje, koju je predvodio general Džems Volf Ripli, odbio nabavku novog oružja o državnom trošku, ipak su mnogi vojnici Unije kupili nove puške o svom trošku. Ripli je kao i većina viših oficira SAD smatrao puške kapislare (sprednjače) tipa Springfild poslednjom rečju vojne tehnike, mada je do Austrijsko-pruskog rata 1866. slično stanovište preovladavalo i u svim evropskim vojskama osim Pruske. Osnovne zamerke Henrijevoj pušci bile su potreba za specijalnom municijom (meci sa metalnom čahurom po ceni od 2,5 centa po komadu) umesto dotadašnjeg baruta i olova u fišecima, i velika potrošnja municije (20—50 metaka u minutu, u vreme kada su vojnici nosili svega 25-100 metaka u fišeklijama). Do kraja rata vojska Unije kupila je svega 1.731 Henrijevu pušku, i one nisu korišćene na bojištu do pred sam kraj rata.
