Kukavička likvidacija

Očevidac Patrik MekGini ovako je opisao smrt Hardina u salunu „Akme“ u El Pasu, 19. avgusta 1895: „… bila je apsolutna tišina, jedino se čulo prevrtanje kockica po šanku. Hardin je u jednom trenutku rekao: trebaće ti četiri šestice. Na to je Selman, bez ikakvog upozorenja, potegao revolver i opalio. Hardin se zateturao i pao. Zatim je Selman ispalio još tri metka. S moje stolice lepo sam video kako iz Hardinovih rana lipti krv i curi po podu“.
Nije Holivud prvi otkrio revolveraše s Divljeg zapada. Znatno pre postojao je Džon Vesli Hardin (1853-1895), po mnogima najopasniji od svih revolveraša iz tog legendarnog doba. Njegova revolveraška karijera bila je posuta leševima. Po nekima ih je bilo 27, po drugima čak 44, sve zavisi od izvora. Hardin je napisao i autobiografiju (izdata posle njegove smrti), ali i pored toga ne mogu se tačno utvrditi svi obračuni u kojima je učestvovao. Čovek koji je toliko drugovao sa oružjem, od njega je i nastradao. Bila je to neminovna sudbina svakog revolveraša. Na kraju krajeva i sam Selman, čovek koji je ubio Hardina, stradao je u obračunu samo godinu dana kasnije. Što bi rekla naša narodna izreka: ko se puške lati, od puške i pogine. Bez obzira na sve, Hardin je ušao u legendu za sva vremena. Bezbroj istoričara, psihologa i sociologa bavilo se njegovim životom, a jedan od njih, Leon Kler Mec, objavio je i obimnu Hardinovu biografiju pre dvadesetak godina.
O čuvenom revolverašu napisan je čak i roman „Pistolero“, čiji je autor Džejms Karlos Blejk. A slavni folk muzičar Bob Dilan posvetio je Hardinu album. Na velikom i malom ekranu njegov lik su tumačili mnogi poznati glumci, kao što su Džon Dener, Rok Hadson i Rendi Kvejd. Kad smo već kod filmova, evo još jedne zanimljivosti. U svom poslednjem filmu u karijeri, „The Shootist“ („Revolveraš“), legendarni Džon Vejn, tada već ozbiljno oboleo, igrao je lik Džona Bernarda Buksa. Film je baziran na istoimenom romanu Glendona Svorthauta, koji je lik svog junaka, uglavnom, bazirao na Hardinu. Kako god, on je na neki način deo američkog folklora, što ume da bude i vrlo profitabilno. Tako je 100 godina posle smrti izbio neobičan sudski spor. Hardinovi potomci podneli su zahtev da posmrtne ostatke, koji su pokopani na groblju u El Pasu, prenesu u mesto Nikson zajedno sa ostacima njegove prve žene, Džejn Bouen Hardin. To se upravi groblja, naravno, nije dopalo, jer je grob poznata turistička atrakcija. Posle natezanja na sudu, međusobnih optužbi i mahanja papirima, nadležni sud je, ipak, odlučio da Hardinovi ostaci ostanu u El Pasu. A pozadina spora je, zapravo, unosan profit od brojnih turista.


Nije ni čudo, jer je reč o čoveku koji je vodio zaista buran i nesvakidašnji život. Hardin je prvi put ubio čoveka, izvesnog Mejdžora Holshauzena, kad je imao samo 15 godina. Narednih devet proveo je u bekstvu, progonu, čestim pucnjavama i ubistvima. Bavio se svim i svačim, samo da bi preživeo i izmakao ruci zakona. Najzad je uhapšen na Floridi 1877. i osuđen na robiju. Iza rešetaka je bio do 1894, kada je oslobođen. U međuvremenu je u nekoliko navrata pokušavao da pobegne, nakon čega je uvek drakonski kažnjavan. Posle puštanja, izvesno vreme je radio kao advokat, ali ne zadugo, jer su ga stare navike ponovo uvukle u zlo. Ali, ovog puta bio je loše sreće. Posle samo godinu i po dana boravka na slobodi, podlegao je hicima u jednom obračunu.
Da bismo bolje shvatili uzroke i motive takvog života, treba da znamo u kakvom miljeu je Hardin odrastao. Bila su to teška i surova vremena, zahvaćena građanskim ratom i periodom „rekonstrukcije“ posle njega, vremena puna netrpeljivosti, iskušenja i nasilja. Ne može se reći da nije pokušao da živi normalnim građanskim životom. Oženio se i dobio troje dece. Uostalom, mati mu je bila obrazovana i brižna žena, a otac smerni i pobožni propovednik. On mu je i dao ime Džon Vesli, po osnivaču metodističke crkve. Kasnije, na robiji, Hardin je učio teologiju i prava, što se i vidi iz njegovih pisama. To nisu rečenice neukog i nepismenog čoveka, već nekog ko ume lepo da se izražava. Sušta suprotnost uobičajenoj predstavi o revolverašima, koje obično zamišljamo samo kao primitivne i grube nasilnike. Kao ni ostali revolveraši, tako ni Hardin nije ostavio nikakve detaljnije opise naoružanja koje je koristio. Na osnovu vremena u kome je živeo mogu se izvući neki zaključci. Karijera mu se protezala od ere perkusionog oružja krajem 1860. do 1895, što znači da je bio zagazio i u eru metalnih čaura. Postoje solidni dokumentovani dokazi o oružju koje je nosio ili koristio, više nego bilo ko drugi njegovog soja. U tome mnogo pomaže i autobiografija, u kojoj prilično precizno navodi vreme i mesto pojedinih događaja. Čak i ako se ne navodi tačno koje je oružje u pitanju, sistemom pretpostavki može se ustanoviti šta je mogao da nosi. Pritom se uzimaju u obzir i podaci iz industrije oružja, kao i dostupnosti u određenim okolnostima. Da se razumemo, on nije bio nikakav kolekcionar oružja, nikakav „ljubitelj“ u današnjem smislu te reči. Ipak, koristio je čitav dijapazon različitih modela i tipova koji su se mogli nabaviti u to vreme.
Hardin je svoje oružje gledao, pre svega, kao alat. Alat kojim je izuzetno vešto rukovao i rado koristio. Kažu da ne samo što ga je izuzetno brzo potezao, već je bio i đavolski precizan. Baratanje revolverima ličilo je na akrobatsku veštinu. Povodom toga postoji i anegdota. Kada su ga teksaški rendžeri nakon hapšenja sprovodili u sudnicu, jedan od njih, izvesni Džejms Gilet, predložio je ostalima da Hardinu skinu lance kako bi im demonstrirao veštinu, naravno s praznim revolverima. I bili su, kaže, zapanjeni onim što su videli. Pred njihovim očima žonglirao je s parom Coltova „brzinom i veštinom jednog šibicara“, kako je kasnije rekao jedan od njih. A neki starac iz Smajlija, u Teksasu, pričao je da je bio očevidac kad je Hardin progalopirao na konju pored drveta i usput ispraznio čitav doboš revolvera u jedan isti čvor na stablu. Jedan drugi svedok je, opet, pričao kako je Hardin uspevao da „potegne revolver brže nego što jedna žaba uspe da ščepa muvu“.
I poslednjih meseci života provedenih u El Pasu bio je i dalje vrlo vešt, iako ne onako kao nekad, jer dugo nije baratao oružjem. Jedan svedok ga je video 1895. u akciji. „Bio sam s njim jedne večeri u Meksiku, kada je policajac hteo da uhapsi Hardina zbog nošenja oružja. Hteo je da mu oduzme revolver, ali nije stigao, jer ga je Hardin udario pesnicom u lice i skoro istovremeno potegao oružje. Rekao mu je ko je i naredio da se izgubi iz grada. Meksikanac se nikad više nije pojavio, a kladim se da od onda nije prestao da beži od straha.“ Hardin je u El Pasu, ipak, shvatio da je ostario i da više nije brz kao nekada. I pored toga, vežbao je svakodnevno pred ogledalom u iznajmljenoj sobi. Nosio je prsluk od teleće kože sa „ugrađenim“ futrolama za svoje Coltove u kalibru .41. Naravno, ni ovaj, kao ni jedan drugi prsluk, koji je, navodno, bio neprobojan, nisu nikad izronili u javnost. Ukoliko ih je neko i sačuvao i dalje se negde ljubomorno čuvaju i kriju.
U dnevnim novinama „El Paso Daily Times“ izašao je 23. avgusta 1895. (tek četiri dana nakon njegove smrti), članak u kome je gazdarica kod koje je stanovao ispričala koliko je Hardin bio brz. „Da, gospodin Hardin je bio, zaista, vrlo brz sa svojim revolverima. Videla sam ga kako hoda po sobi sa dva zataknuta prazna revolvera, a zatim se naglo baca u stranu i istovremeno okreće. Istog sekunda u rukama je već imao izvađene revolvere, kojima je ubrzano kliktao. To kliktanje praznih revolvera bilo je toliko brzo da je zvučalo kao čegrtaljka.“ Hardin je poslednje godine života demonstrirao veštinu bušeći rupe u faro kartama. Zatim ih je potpisivao i delio kao suvenire. Najzad, najbolji dokaz koliko je bio brz je i činjenica da ga je policajac Selman, koji je i sam bio iskusan revolveraš, ubio s leđa. Nije imao petlju da se suoči s Hardinom oči u oči, jer bi ga ovaj, s obzirom na to da je bio brži, verovatno ubio. U periodu između 1868. i 1877. koristio je uglavnom, perkusione revolvere koji su se punili spreda, jer je oružje za municiju s metalnim čaurama tada bilo novo i retko. U autobiografiji je često pominjao „Coltove revolvere“, pri čemu je, verovatno, mislio na armijski model 1860 Army u kalibru .44 ili mornarički, 1851 Navy i 1861 Navy u kalibru .36, možda čak i takozvane „konvertovane“ modele, prepravljene za punjenje otpozadi.
Sudeći prema svedocima, nosio je barem jedan mornarički Colt M 1851 Navy. U jednoj privatnoj kolekciji postoji dobro dokumentovani primerak tog Colta, koji je na osnovu serijskog broja, identifikovan preko jednog pisma Hardinovog rođaka Džoa Klementsa. On je napisao kako mu je ovaj dao taj revolver kada se zavadio s nekim, da bi imao čime da se brani. I još je naveo kako je Hardin već bio nabavio noviji model. Klements je, takođe, napisao da je Hardin prvu žrtvu ubio iz Colta .44. Po svemu sudeći, to je bio armijski Colt M1860 Army. Najverovatnije ga je nosio i kad ga je sustigla tročlana vojna potera, koja je htela da ga uhapsi. Mladi begunac se sklonio u jarugu potoka, kuda su gonioci morali da projašu. Dočekao ih je u zasedi i ubio. Kažu da je „prvo otvorio vatru iz dvocevke sačmarice, a zatim ih dokusurio iz šestometnog perkusionog revolvera“. Hardin je 23. jula 1877. uhapšen u Pensakoli, na Floridi. I tada je nosio Colt Army revolver. Nije mogao da ga izvuče, jer mu se zakačio za tregere pantalona.
Pri opisu brojnih pucnjava u kojima je učestvovao, Hardin nije precizno naveo koji je revolver kada upotrebio. Kao i mnogi njegovi savremenici, koristio je izraz „šestometni kapislar“ (što znači perkusioni revolver) ili bi jednostavno rekao „moj pištolj“ (da ne bi bilo zabune, valja napomenuti da su se revolveri u svakodnevnom govoru toga doba obično nazivali „pištoljima“). Nekadašnji teksaški neprijatelj broj jedan, opisao je i da je na nekog čoveka pucao iz derindžera. I opet nije naveo o kom modelu je reč. Danas je teško reći koji bi mogao biti, jer je tih džepnih pištolja bilo na pretek. Jedan od najpoznatijih prvih revolvera na metalnu čauru bio je takozvani Ruski model Smith & Wessona u kalibru .44 Russian. Verovatno je iz njega ubio zamenika šerifa iz Komančija, Čarlsa Veba, 26. maja 1874. To je i jedini na metalnu čauru koji je Hardin, sigurno, koristio u periodu pre odlaska na robiju. Hardin je koristio i sačmarice. Pored pomenutog slučaja kada je pobio trojicu vojnika, zna se da je iz iste ubio i šerifa Džeka Helma u julu 1873. Jednom prilikom, Hardina i njegovog drugara Džima Tejlora progonila je potera teksaških rendžera, na čelu s kapetanom Džonom Volerom. Poterali su konje u galop, ali Voler ih je pratio u stopu. Hardin je opisao šta je iza toga usledilo: „okrenuo sam se, zaustavio konja i zapeo oroze dvocevke. Bradavice kapisli sam uvek pokrivao maramicom da bi mi kapisle ostale suve. I taman kad sam povukao obarač, dunuo je vetar i oroz pao preko maramice. To je Voleru spasilo život. Kad je to video, zauzdao je konja i u galopu pobegao nazad svojim ljudima.“ Tu i tamo, koristio je i puške, odnosno karabine. Prema njegovim rečima iz autobiografije, jednom je pucao na poteru iz puške „iglašice“ (needle gun), što je bio uobičajen naziv za Springfieldove karabine na punjenje spreda, koji su prepravljeni za punjenje otpozadi municijom kalibra .50-70 Government. A jednom drugom prilikom, 1871, dočekao je poteru u zasedi u žbunju i pripucao iz Winchesterove puške. Iako se ne navode detalji, sudeći po datumu, to je mogla biti jedino Winchester Model 1866.


Što se tiče naoružanja koje je Hardin koristio kasnije, ono je dobro dokumentovano zahvaljujući sudskom zapisniku prilikom jednog hapšenja, kao i nakon njegovog ubistva. U svim tim izveštajima pominju se samo revolveri. Među njima i jedan niklovani Colt Lightning M 1877 u kalibru .38 Colt, koji je imao cev od 2,5 inča (bez izbijača) i drške od sedefa. Taj revolver je dobio od rođaka Džejmsa Milera, zvanog „Kiler“, koga je kao advokat zastupao na jednom suđenju. Miler mu je tada poklonio i Elginov izgravirani i pozlaćeni džepni sat s lančićem. Hardin je posedovao i dva Colta Thunderer M 1877 u kalibru .41 Long Colt. Jedan je imao cev od 4,5 inča sa izbijačem i drške od slonovače. Drugi cev od 5 inča i drške od sedefa, a pritom je bio i predivno izgraviran. I jedan i drugi su bili niklovani. Verovatno da je za demonstraciju veštine u bušenju karata koristio ova dva Coltova revolvera. Do tog zaključka se došlo pažljivim merenjem rupa u izbušenim kartama, koje se i dan-danas mogu naći. Cena im je na kolekcionarskom tržištu basnoslovna, baš kao i za bilo koji komad Hardinovog oružja. Pored navedenih Coltova, imao je i Smith & Weson Double Action Frontier u kalibru .44-40 Winchester, ali on nije imao ukrasne drške od sedefa ili slonovače, već obične, od tvrde crne gume. Taj revolver je nađen kod njega one noći kad je ubijen. I najzad, kako je to i priličilo jednom revolverašu iz Teksasa, Hardin je imao i Colt M1873 Single Action Army u kalibru .45 Colt, čuven pod nazivom Peacemaker. Revolver je imao cev od 4 inča, a bio je niklovan i imao drške od slonovače. I njemu je na cevi nedostajao izbijač za čaure. Najverovatnije ga je sam uklonio da bi mogao lakše i brže da poteže. Danas dva Hardinova revolvera, Peacemaker i Colt M 1877 u kalibru .41, leže u Muzeju američkog Zapada u Otrijevom nacionalnom centru u Los Anđelesu, Kalifornija.
Avgusta 1895. Hardin se zakačio s policajcem „čika Džonom“ Selmanom i njegovim sinom zbog hapšenja njegove prijateljice Helen MekRouz. Nekoliko dana kasnije, ušao je tata Selman u salun „Akme“, u kome je Hardin pijuckao i igrao kockice s trgovcem Henrijem Braunom. Selman je bez upozorenja pucao Hardinu u potiljak iz svog Colta .45. Poginuo je na licu mesta. Selman se posle pravdao da ga je Hardin, navodno, video u ogledalu i da se mašio za revolver. U to skoro niko nije poverovao. Da je Selman imao hrabrosti da se s Hardinom suoči licem u lice, ishod bi, verovatno, bio drugačiji. U „poštenom“ dvoboju, sigurno je da bi izvukao deblji kraj. Ovako, tehnički gledano, bilo je to čisto ubistvo, izvedeno na podmukao i kukavički način.
A to što su pojedini primerci Hardinovog oružja preživeli i ostali sačuvani, treba zahvaliti samo njegovim rođacima i velikim entuzijastima, kolekcionarima poput pokojnog Roberta Mek Elisa iz El Pasa. Neumorno je tragao za ličnim Hardinovim stvarčicama, naročito za oružjem. Zahvaljujući njemu, možemo danas da znamo i vidimo kakav je „alat“ koristio ovaj slavni revolveraš tokom svoje legendarne karijere.
B. LJUBINKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još