Kulevrina

Rane kulevrine pojavile su se u 15. veku kao ručni topovi, preteča musketa. Po obliku i mehanizmu opaljivanja, bile su minijaturna verzija primitivnog topa – bombarde, pričvršćena na drveni kundak koji se drži pod miškom, ili oslonjena na gvozdenu viljušku zabodenu u zemlju. Za razliku od ovih prvih, malokalibarskih kulevrina, koje su upotrebljavane do kraja 15. veka, kasnije kulevrine bile su teška artiljerijska oruđa, bronzani topovi veoma duge ceviŠaĆ, koji su korišćeni do kraja 17. veka.
Ručno vatreno oružje, koje se smatra pretečama pušaka, pojavilo se početkom 15. veka: arkebuze i kulevrine bile su tako teške i velikog kalibra (preko 20 mm), da su ih posluživala dva čoveka; zato se većinom i ne ubrajaju u puške, već u njihove preteče. Prve prave puške, muskete fitiljače, pojavile su se u 16. veku, a početkom 17. veka zamenjene su efikasnijim kremenjačama.

Kao malokalibarsko vatreno oružje kulevrina se pojavila početkom 15. veka u Francuskoj, a zatim u Engleskoj, italiji, Nemačkoj. Imala je cev od bronze, izlivenu izjedna, umesto od kovanog gvožđa i sastavljenu iz dva dela, kakvu je imala tadašnja arkebuza. Zato je bila tanja i znatno duža od arkebuze, pa je po tome i po boji bronze dobila ime: franc. couleuvre od lat. colubra, barska zmija. Cev je bila smeštena u drveni kundak dužine oko 1 m. U početku je kulevrina bila teška 11-12 kg, pa ju je nosio i njome rukovao jedan čovek. Kasnije su se pojavile kulevrine težine 55-60, pa i 100 kg, iz kojih se gađalo sa podupirača. Da bi se razlikovale, prve su dobile naziv ručne kulevrine (franc. couleuvrine à main). Postojala je još jedna vrsta, sa metalnom kukom ili zubom sa donje strane, kojim se oružje (franc. couleuvrine à croc/à crochet) za vreme gađanja zakačinjalo za neki čvrst predmet da bi se smanjio efekat trzanja. Izradom jevtinijih gvozdenih malokalibarskih cevi iz jednog komada, u drugoj polovini 15. veka, bronzane su potisnute iz upotrebe, a time se izgubio i naziv kulevrina za malokalibarsko oružje .

Naziv kulevrina za određenu vrstu artiljerijskog oruđa prestao se koristiti krajem 17. veka iz dva razloga. U to vreme gotovo je prestala izrada oruđa sa naročito dugačkim cevima, jer su upotrebom baruta veće brzine sagorevanja takve cevi postale više štetne nego korisne. U Francuskoj je već važilo pravilo da se ne izrađuju cevi duže od 3,25 m. Pored ovoga, uvedena je sve stroža tipizacija artiljerijskog materijala, pa je tako nestalo šarenila u pogledu kalibara i izgleda oruđa, a zajedno s tim njihovih najčešće metaforičkih naziva. Oruđa svrstavaju samo u jednu od sledećih triju klasa: topovi, haubice i merzeri. Oruđa slična kulevrinama ušla su u klasu topova.