Minhen 1972.

U ranu zoru 5. septembra 1972, osam palestinskih terorista iz organizacije „Crni septembar“, obučeni u trenerke i civilna odela, naoružani „kalašnjikovima“ i bombama, ubacili su se u Olimpijsko selo u Minhenu. Brzo su pronašli blok 31 u ulici Konoli, gde su smešteni izraelski sportisti, provalili u njihove sobe, odmah ubili dvojicu, devetoricu zarobili, a jedanaestorica su uspeli da pobegnu kroz prozore. Policija je brzo blokirala celu zonu i uspostavila prve kontakte sa otmičarima, koji su odmah istakli zahteve: oslobodiće taoce pod uslovom da Izrael pusti 234 Palestinca iz svojih zatvora, ali i da nemačke vlasti oslobode lidere „Frakcije crvene armije“ (RAF) – Andreasa Badera i Urlike Majnhof. RAF je nemačka levičarska teroristička organizacija, koja je blisko sarađivala sa palestinskim grupama. Treći zahtev terorista bio je da im se obezbedi avion, za odlazak u neku od arapskih zemalja. Rok za ispunjenje zahteva bio je tri časa. Ako ne bude pozitivno odgovoreno, zaprećeno je ubijanjem po dvojice talaca na svakih 30 minuta. Teroriste je predvodio Latif Afif (35-godišnjak), koji se predstavljao kao Isa. Njegova tri brata takođe su bili članovi „Crnog septembra“, a dvojica od njih su se nalazila u izraelskom zatvoru. Nemačke vlasti formirale su Krizni štab koji je rukovodio pregovorima i pripremama za operaciju spašavanja talaca, a činili su ga: Manfred Šrojber, šef minhenske policije, koji je bio i glavni operativac i praktično jedini taktičar u štabu, Bruno Merk, ministar unutrašnjih poslova Bavarske i Hans Ditrih Genšer, savezni ministar unutrašnjih poslova SR Nemačke. Dakle, dva političara i jedan profesionalni policajac, ali bez iskustva u borbi protiv terorizma.


Izraelska Vlada je odlučno odbila bilo kakvu mogućnost da pregovara sa teroristima i ispuni njihove zahteve. Smatrali su da bi to još više ohrabrilo teroriste da nastave sa novim akcijama i uzimanjem talaca. Takođe, ni nemačka Vlada, na čelu sa premijerom Vilijem Brantom, iz istih razloga nije htela da udovolji zahtevima terorista i nastojala da pokaže, da je sposobna da se obračuna i sa ovako velikim pretnjama. Na nesreću, Nemci uopšte nisu bili pripremljeni, u svakom pogledu, da se nose sa novonastalom situacijom, niti su raspolagali specijalnim antiterorističkim jedinicama, koje bi mogli da upotrebe za rešavanje talačke situacije. Za vreme pregovora, teroristi su dozvolili dvojici pregovarača da dođu u prostorije u koje su se zabarikadirali i provere u kakvom su stanju taoci. Tada je napravljena jedna od ključnih grešaka, koja će se kasnije pokazati kao presudna za neuspeh akcije oslobađanja talaca. Pregovarači su izbrojali ukupno petoricu terorista, trojicu skrivenih nisu videli i to su kasnije preneli policiji, koja je tu informaciju prihvatila i sve vreme verovala da ima pet terorista. Na tome je zasnivala i plan oslobađanja talaca. To je bila prva, velika greška. Na ovom detalju se još jednom vidi značaj obaveštajne pripreme i raspolaganja pouzdanim informacijama za izradu plana, pre nego što se krene u akciju. Pogotovo kada se radi o otmici talaca, koju su izveli naoružani teroristi.
Kako je rok za ispunjenje zahteva isticao, predloženo je teroristima da budu prebačeni na minhenski vojni aerodrom „Firstenfeldbruk“, a odatle putničkim avionom Boing 727 u Egipat. Otmičari su ovaj predlog prihvatili, iako nisu znali da su Izraelci odbili da ispune njihove zahteve. Posle toga, rok za ispunjenje pretnji ponovo je produžen za dva sata. Međutim, plan policije sadržao je prevaru. U avionu koji je trebalo da odveze teroriste u Egipat bila je zaseda, jer su posadu činili preobučeni policajci, sa zadatkom da napadnu teroriste kada uđu da provere avion. Po ostalim teroristima pored helikoptera, trebalo je da dejstvuju skriveni snajperisti. Zbog toga su petorica snajperista prebačeni iz Olimpijskog sela, na aerodrom „Firstenfeldbruk“.
To je predviđao plan policijske akcije, ali stvari su se odvijale u suprotnom pravcu, koji je doveo do strahovitih posledica.
Na vojnom aerodromu, trojica snajperista raspoređeni su na kontrolni toranj, a dvojica na pisti preko puta tornja. Prvi je bio sakriven iza niskog zida na kraju piste, a drugi je zauzeo poziciju iza vojnog kamiona. Trebalo je da oni odigraju važnu ulogu, jer su se nalazili iza leđa teroristima i imali su ih „na dlanu“. Prvi snajperista iza zidića, bio je udaljen samo 50 m od mesta gde je bilo planirano da se prizemlje helikopteri.
U dva helikoptera Bell 205 Bundesvera, oko 22,30 h 5. septembra 1972, otmičari i taoci su prebačeni na aerodrom „Firstenfeldbruk“. Zbog smanjene vidljivosti, snajperistima policije su bili potrebni uređaji za noćno gađanje, koje nisu imali. Vojska im je ponudila svoje, međutim, odbijeni su, jer policajci sa njima nisu vežbali. Zvuči neverovatno, ali puške kojima su bili naoružani snajperisti HK G3 imale su samo mehaničke nišane! To je bila druga, velika greška. Osim toga, ni broj snajperista nije bio pravilno određen, jer je na osam terorista (a ne na pet koliko je policija pretpostavljala), pucalo samo pet snajperista, iako je i tada bilo poznato da je potrebno na jednog otmičara, da pucaju najmanje dvojica snajperista. To je bila treća, velika greška. I na kraju, snajperisti nisu prošli specijalističku obuku i poseban trening, već se radilo o običnim policajcima-patroldžijama, bez ikakvog iskustva u ovakvim situacijama. Profesionalni snajperisti vojske, koji su bili bolje uvežbani, nisu mogli da se koriste u ovoj operaciji, jer je po tadašnjem zakonu, vojsci u SR Nemačkoj bilo zabranjeno da se meša u unutrašnje sukobe.
Kako su helikopteri sleteli na aerodrom, plan akcije spašavanja talaca počeo je da propada. Naoružani i prerušeni policajci u „boingu“, žustro su raspravljali kolike su im šanse da likvidiraju Isu i njegovog zamenika, kada dođu da provere avion. Smatrajući da su im šanse male i da ih oprezni teroristi mogu sve dići u vazduh, ako predosete zasedu i bace bombu u avion, izglasavaju da odustanu od operacije i napuštaju avion! To je bila peta, velika greška. Praktično, njihova odluka, sa ove distance neshvatljiva i zaprepašćujuća, dovodi do propasti plana spašavanja talaca.
Uspeh je sada zavisio od petorice snajperista na aerodromu, ali i oni bivaju onemogućeni jednom kritičnom greškom. U pripremi operacije, pilotima helikoptera je naloženo da slete sa desne strane (zapadne) kontrolnog tornja, kako bi snajperisti imali jasan pregled kad teroristi otvore bočna vrata helikoptera. Međutim, oba pilota sleću direktno ispred kontrolnog tornja! Nije jasno zašto su piloti ovako pogrešili (strah, neiskustvo, neuvežbanost ili su ih na to primorali teroristi), ali time je ugrožen ceo spasilački plan. Snajperisti na kontrolnom tornju nisu mogli jasno da nanišane teroriste, a dvojica snajperista na pisti našla su se u liniji njihove vatre.


Po sletanju helikoptera, vođa terorista Isa je sa jednim pomoćnikom istrčao prvi na pistu aerodroma i potrčao u cik-cak liniji, sa ciljem da lično proveri „boing“ koji im je stavljen na raspolaganje. Ali, kada su se popeli, zatekli su prazan avion! Odmah su potrčali nazad do helikoptera, vičući ostalima da je u pitanju zamka. Jedan od snajperista na tornju, čekao je naređenje da puca u Isu. Bez ikakvog optičkog nišana na pušci i sa lošim osvetljenjem na pisti, skoncentrisao se da vidi metu.
U jednom trenutku, odlučio se na hitac, ali je pogodio Isinog zamenika u butinu. Isa se sklanja na sigurno i naređuje svojima da pucaju na zgradu aerodroma i kontrolni toranj. Nastala je žestoka pucnjava. Snajperisti su shvatili da ima osam terorista. Prvi i drugi snajperista, skriveni na pisti, prikovani su vatrom snajperista sa tornja i ne mogu da učestvuju u okršaju. To znači da na osmoricu terorista pucaju samo trojica snajperista i to sa vrlo nepovoljnog položaja.
Do 23,00 snajperisti su ubili dvojicu terorista, ali ih Palestinci naoružani „kalašnjikovima“ oružano nadjačavaju. Zato policajci prestaju da pucaju i čekaju pojačanje. U jedan posle ponoći i zakašnjenja od sat vremena, do piste stižu četiri blindirana vozila. Ovaj manevar izaziva paniku kod terorista. Jedan od njih puca na četiri taoca u prvom helikopteru, a zatim u kabinu ubacuje ručnu bombu, koja pretvara helikopter u plamenu buktinju. Snajperisti pucaju i ubijaju Isu. Terorista u drugom helikopteru puca u pet preostalih talaca i sve ih ubija.
U 3,00 pucnjava prestaje. Bilans strahovito loše izvedene akcije spašavanja je: svih devet izraelskih talaca je ubijeno, petorica terorista i nemački policajac su mrtvi, a trojica preživelih terorista su uhapšeni.  Cilj minhenskog masakra je bio da se svetska pažnja usmeri na probleme Palestinaca i posluži kao očajnički akt publiciteta, koji bi naveo svetske lidere da izvrše pritisak na Izrael i nateraju ga na popuštanje i pregovore. To se nije dogodilo, već se rat jevrejske države i palestinskih terorista, još više zaoštrio.
D. DŽ.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još