Operacija – Fantomski bes

Posle tri dana priprema, oko 3.500 američkih vojnika je 5. aprila 2004, krenulo u operaciju „Oprezno rešenje“ (Vigilant Resolve), poznate i kao Prva bitka za Faludžu, čišćenja glavnog uporišta islamskih pobunjenika i terorista u Iraku. Koalicione snage su u napad krenule iz nekoliko pravaca istovremeno, glavninu su činili marinci iz sastava kombinovane Prve marinske ekspedicione grupe – 1st MEF (Marine Expeditionary Force), kojom je komandovao general Džejms Konve (James Conway). Glavnu borbenu formaciju su činili marinci iz 1. bataljona 5. puka (1/5) i 2. bataljona iz 1. puka marinaca (2/1), ojačani sa četama iz 3, 4, 7. i 24. marinskog puka, svi iz sastava Prve divizije marinaca (1st Marine Division). Snage ojačanja su činili takođe jedinice iz Prve marinske: jedan oklopni bataljon sa tenkovima M1A1 Abrams, tri lakooklopljena motorizovana izviđačka bataljona, dva inžinjerijska bataljona, jedan jurišni amfibijski bataljon, četa vojne policije, zatim delovi 5. grupe specijalnih snaga zelene beretke (5th Special Forces Group), delovi specijalnog antiterorističkog odreda Delta Force, delovi Sedmog vazduhoplovnog vinga (Carrier Air Wing Seven) sa nosača aviona „Džordž Vašington“ (CVN-73), kao i Iračani iz Brigade za specijalne operacije (iračke vojske) i bataljona komandosa iračke policije.

Nasuprot njima, nalazilo se između 3.500 i 4.000 pobunjenika, utvrđenih u gradu, sakupljenih iz nekoliko grupacija: pristalica Sadamove Baat partije, terorista Al Kaide u Iraku (AQI) predvođenih Abu Musabom al-Zarkavijem i boraca Islamske armije Iraka. Prvog dana marinci su uspeli su da osvoje industrijski deo, što je oko 25 % površine gradske teritorije. Kako dublje ulaze u grad, otkrivaju da se pobunjenici ne kriju samo po kućama i zgradama, već su zauzeli i javne objekte iz kojih otvaraju vatru – bolnice, škole i džamije. Namera im je da kada marinci uzvrate vatru, bude što više civilnih žrtava i tako bitku prikažu kao još jedan zločinački napad SAD. Snimici nastradalih građana i dece, koje su napravili reporteri TV Al Džazira su bili veliki problem za Irački nacionalni savet, koga su formirali Amerikanci, jer suniti iz saveta misle da je napad na Faludžu neproporcionalan, odnosno da se koristi mnogo veća sila nego što je potrebno i zato prete ostavkama ukoliko se operacija ne prekine.
To je zabrinulo američkog ambasadora Pola Bremera, koji se nadao da će za tri meseca preneti vlast i upravljanje Irakom na domaće strukture vlasti, pa je tvrdio da će dalja borbena dejstva u Faludži i stradanje civila ugroziti političku stabilnost zemlje, koja je jedva nekako uspostavljena. Ali, marinci su smatrali suprotno. Otvoreno su negodovali kod Bremera i generala Abizaida, tražeći da se izjasne šta stvarno žele: prvo su ih na silu primorali da krenu u ofanzivu, iako su ih upozoravali da to nije dobar potez, a sada kada je mašinerija pokrenuta – hoće da ih zaustave!
Dok su trajala natezanja sa političarima i vojnim vrhom, borbe u gradu su dobijale na intezitetu. Petog dana operacije „Oprezno rešenje“, 9. aprila 2004. marinci su imali 24 poginula vojnika i kontrolisali su samo četvtinu grada! Međutim, ambasador Bremer nije više mogao da čeka da se posao završi do kraja, kako je bilo planirano od strane komande marinaca. Uz odobrenje predsednika Buša, proglašava primirje u Faludži, što je bila greška sa vojne tačke gledišta i to su mu generali Konvej i Tulan otvoreno rekli: „Kad uđete u borbe u velikom gradu, morate biti spremni da to izgurate do kraja ili – ne ulazite uopšte u tu bitku!“
Kao što se i očekivalo, borbe su nastavljene uprkos primirju i marinci su nailazili na sve snažniji otpor, koji se sada proširio na čitavu provinciju Anbar u kojoj su počele borbe. Da bi nekako sprečili dalje stradanje ljudi (vojnika i civila), marinci se sastaju sa bivšim oficirima Sadamove armije i pregovaraju o formiranju mešovite jedinice sastavljene od bivših iračkih vojnika, koji će nakon povlačenja marinaca, patrolirati gradom i održavati primirje. Iako se i među pobunjenicima nalazi mnogo bivših vojnika, generali marinaca veruju da će Brigada Faludža“ moći da okonča nasilje u gradu, jer se nadaju da će pobunjenici poslušati svoje zemljake – bivše Sadamove oficire.
Ali, još jednom se situacija na terenu naglo promenila i upropastila planove na papiru. Dan posle povlačenja marinaca, 10. maja ustanici su izašli na ulice i proglasili pobedu, dok je Brigada Faludža sve to mirno posmatrala. Neki njeni pripadnici su se priključili slavlju, pokazavši tako da nemaju nameru da se bore protiv svoje braće. Rezultati operacije „Oprezno rešenje“ bili su deprimirajući po marince: ukupno je poginuo 51 američki vojnik, dok je ranjeno 476. Gubici pobunjenika su se kretali između 200 i 250 ubijenih, a ovoj brojci treba dodati i nekoliko stotina poginulih civila.
Povlačenje marinaca je bio signal da još terorista i pobunjenika dođe u Faludžu. Među njima je čelnu poziciju zauzimao Abu Musab al-Zarkavi, Jordanac poreklom, lider Al Kaide u Iraku, koji je u gradu smestio svoj štab, odakle je komandovao snagama i planirao napade. Zarkavi 11. maja objavljuje stravičan snimak odsecanja glave zarobljenom američkom biznismenu Nikolasu Bergu i od tada postaje „meta br. 1“ američkih specijalnih službi, na čelu sa CIA. Marinci tada shvataju da se mesec dana od njihovog povlačenja u gradu nalazi još više naoružanih pobunjenika i da je Brigada Faludža bila velika greška. Takođe, shvataju da će ipak sami morati da okončaju nasilje u „gradu smrti“. Ambasador Pol Bremer je 28. juna svečano predao upravljanje Irakom prelaznoj vladi u Bagdadu i vratio se u Vašington. Irak se pripremao za svoje prve demokratske izbore, posle 50 godina pod vlašću Sadama Huseina, ali nova vlast je dobro znala, da će prvo morati da smiri i očisti Faludžu od džihadista, naravno uz pomoć marinaca, koji će se vratiti da posao dovrše do kraja. Tako je i bilo.
U septembru 2004. združene američko-britansko-iračke snage jačine 13.500 vojnika (tri puta više nego prvi put), od kojih 10.500 Amerikanaca, podržanih tenkovima, artiljerijom i avijacijom, krenulo je da završi posao koji je počeo u aprilu. Glavninu snaga opet je činilo oko 6.500 marinaca, podržanih sa 1.500 vojnika iz drugih jedinica američke armije i oko 2.500 pripadnika mornarice. Njima je pridodato 850 Britanaca iz 3. bataljona Black Watch Kraljevskog škotskog puka (Royal Regiment of Scotland – 3 SCOTS), kao i 2.000 iračkih vojnika. Američke snage su bile podeljene u dva pukovska borbena tima – RCT (Regimental Combat Teams). Prvi RCT su činili 3. bataljon Prvog puka marinaca (3/1) i 3. bataljon iz Petog puka (3/5), dva inžinjerijska bataljona mornarice (4 i 23 Naval Mobile Construction Battalion Seabees) i 2. bataljon Sedmog konjičkog (motorizovanog) puka (2/7 Cavalry).
U sastavu drugog pukovskog borbenog tima koji je nosio oznaku RCT-7 nalazili su se 1. bataljon Osmog puka marinaca (1/8) i 1. bataljon Trećeg puka (1/3), bataljoni iz Prve i Druge pešadijske divizije i bataljon iz 12. konjičkog (cavalry) puka, ojačani tenkovskim i inžinjerijskim jedinicama, kao i iračkim trupama. Sve ove snage bile su podržane avijacijom i artiljerijom marinaca iz kampa Faludža.
Američki generali znaju da što duže čekaju konačni obračun, to je Zarkavi snažniji. Broj ustanika se od aprila udvostručio i sada iznosi oko 9.000 boraca, koji su se utvrdili i čekaju „jenkije“. Marinskim snagama komanduje general Ričard Natonski, koji je naredio da se prvo sprovede kampanja razgovora sa građanima i upozorenjima da na vreme napuste grad i izbegnu borbe. Broj stanovnika u gradu je u proteklih šest meseci pao sa 300.000 na 30.000 ljudi. To je odgovaralo marincima, jer kada se priprema borba u gradu, najbolje je da civila ima što manje, jer je tako i bojište čistije, ne mora da se gubi vreme na zaštitu i evakuaciju stanovnika, može da se tuče po objektima bez mnogo oklevanja i ima manje žrtava.
Samo četiri dana nakon Bušove pobede na predsedničkikm izborima u SAD, 6. novembra 2004. godine irački premijer Alavi naređuje napad na Faludžu, jer želi da očisti i smiri grad pre iračkih izbora u januaru 2005. Ovog puta uverava američke generale da neće biti primirja sa teroristima, niti taktike kreni-stani. U nameri da obmanu pobunjenike utvrđene u gradu, marinci vrše lažne napade sa juga i istoka, dok je glavni pravac udara bio sa severa (što je iznenadilo pobunjenike). Ova strategija je uspela, jer je 7. novembra 2004, kada je počela druga bitka za Falužu, nazvana operacija „Fantomski bes“ (Urgent Fury), namamila pobunjenike da se skoncentrišu u istočnoj strani grada.
Borbe su počele po mraku, izveden je brz i snažan napad sa oklopnim i borbenim vozilima, formirane su borbene grupe po delovima grada, koje su uspele da neprijatelju prekinu linije komandovanja i kontrole i da pobunujenike izoluju po grupama. Više od 7.000 američkih vojnika pod komandom generala Džona Satlera, koji su prodrli u grad sa severa, znaju da se pobunjenici kriju u kućama i zgradama i čekaju povoljnu priliku da napadnu. Marinci počinju metodično čišćenje grada, kuću po kuću, kvart po kvart, a bilo je oko 30.000 objekata! Desetog novembra otkrivaju prostoriju u kojoj je Abu Musab al-Zarkavi odsekao glavu Nikolasu Bergu, ali u toj kući nisu nikoga zatekli. Kako su pobunjenički lideri uspeli da pobegnu iz grada i naprave uporišta u drugim delovima Iraka? Iskoristili su dugo gomilanje snaga za operaciju, pregovore koji su trajali i oklevanje iračkog rukovodstva da odobri napad. Zarkavi ipak nije mogao da izbegne osvetu za počinjene zločine – ubijen je u junu 2006. godine u eksploziji avionske, laserski vođene bombe. Iako je njegova smrt bila velika pobeda za SAD, nije zaustavila nasilje u Iraku.
Druga bitka za Faludžu predstavljala je najtežu borbenu operaciju američke vojske u naseljenom mestu, još od borbi za grad Hue u Vijetnamu 1968. Glavne borbe za oslobađanje Faludže su okončane 16. novembra 2004, kada je veći deo grada stavljen pod kontrolu, ali su sporadične borbe sa preostalim pobunjeničkim snagama nastavljene i dalje, tako da je poslednji „džep“ otpora uništen tek 23. decembra. Koalicione snage imale su 107 poginulih (95 američkih, 4 britanska i 11 iračkih vojnika) i 613 ranjenih (560 američkih, 10 britanskih i 43 iračkih vojnika). Gubici pobunjenika su iznosili oko 1.000 poginulih i 1.500 zarobljenih, dok je među civilima bilo više stotina poginulih i ranjenih. Posle žestoke bitke, grad je bio sav u ruševinama, polovina zgrada je bila oštećena ili uništena (preko 18.000 objekata), desetine hiljada ljudi je ostalo bez krova nad glavom. Krvave borbe u Faludži 2004. godine, ostale su da podsećaju bolne naučene lekcije i iskustva: nedostatak plana koordinacije između vojske i plaćenika, generala i političara i sputavanje delovanja vojnih snaga pogrešnim i neodlučnim političkim odlukama, može imati strašne posledice.
U januaru 2008. vojska SAD je objavila da je spremna da kontrolu nad Anbarom, uključujući i Faludžu, preda u ruke Iračana i domaćih snaga bezbednosti. Posle sedam godina vojnog prisustva, poslednja borbena jedinica američke vojske iz sastava 4. brigade Druge pešadijske divizije povukla se iz Iraka 19. avgusta 2010. U decembru 2011. otišao je i poslednji od preostalih pedesetak hiljada vojnika, koji su izvodili obuku sa lokalnim snagama i po potrebi pružali podršku u obezbeđenju stabilnosti u zemlji. Cena sedmogodišnjeg američko-koalicionog vojnog prisustva u Iraku je velika i skupa: poginulo je 4.420 američkih, 179 britanskih i 139 vojnika drugih država, koje su učestvovale u intervenciji. U istom periodu ranjeno je više od 31.000 američkih vojnika, dok troškovi operacije daleko premašuju 700 milijardi dolara. Poređenja radi, u kratkom obračunu sa Sadamovom armijom u martu 2003. poginulo je 138 američkih i 33 britanska vojnika. Civilne iračke žrtve su mnogo veće: procenjuje se da je poginulo više od 100.000 Iračana.
D. DŽAMIĆ