Orao je odleteo

Kao najveće ostrvo na Mediteranu, Sicilija je od početka Drugog svetskog rata imala vanredan strateški značaj. S obzirom da je smeštena u centralnom delu Sredozemlja, sa Sicilije su najpre Italijani, a potom i Nemci, mogli da pružaju podršku svojim trupama u Severnoj Africi i ujedno, ugrožavaju britanske pomorske puteve. Sa njenih aerodroma, vršeni su i napadi na Maltu. Zato su Saveznici, posle zauzeća Severne Afrike, na konferenciji u Kazablanci početkom 1943, doneli odluku o desantu, odnosno iskrcavanju na ovo veliko italijansko ostrvo. Operacija je dobila šifrovani naziv „Husky“.
Ovu odluku potkrepilo je i verovanje da je opšti moral italijanske vojske vrlo slab i da realno treba očekivati brzu kapitulaciju. Naravno, da bi se prikrile prave namere, počelo je proturanje lažnih glasina o tobožnjem iskrcavanju na Sardiniju i Korziku. Pripreme za invaziju počele su već u februaru. Snage predviđene za ovaj poduhvat bile su objedinjene u tzv. 15. grupu armija pod komandom generala Aleksandera, a sačinjavale su je britanska 8. armija pod komandom generala Montgomerija i američka 7. armija pod komandom generala Patona – ukupno 12 divizija, 1 brigada, 3 jedinice komandosa, 3 bataljona rendžera i 1 puk. Sve u svemu, blizu pola miliona vojnika. Saveznička pomorska flota brojala je preko 3.200 ratnih i transportnih brodova.
Siciliju je branila 6. italijanska armija, pojačana sa dve nemačke divizije – ukupno 12 divizija, sa oko 300 hiljada ljudi, od čega 70 hiljada Nemaca. Italijani su u to vreme još uvek imali dosta jaku flotu, ali je, praktično, nisu uopšte angažovali u odbrani ostrva. Postojala su dva razloga za to: saveznička premoć u vazduhu i političke kalkulacije, u cilju eventualnog sklapanja sporazuma sa Saveznicima.
I zaista, Saveznici su imali izrazitu nadmoć u vazduhu, jer su pre toga objedinili sve svoje vazduhoplovne snage sa Bliskog Istoka i Sredozemlja, pod zajedničku komandu. Još u fazi priprema za invaziju, uspeli su da unište 250 nemačkih i italijanskih aviona i steknu potpunu dominaciju. Pod sistematskim bombardovanjem iz vazduha i sa mora, demoralisana italijanska posada na ostrvu Pantelerija predala se bez ispaljenog metka, već 12. juna 1943. Nesmanjenom žestinom bombardovani su i ciljevi na Siciliji, naročito luke, tako da se italijanska flota povukla iz Taranta i otplovila za sigurniju La Speciju.
Bombardovanje je pojačano u periodu između 3. i 9. jula 1943, kada je neutralisan svaki otpor protivničke avijacije. I najzad, krenuli su i prvi saveznički konvoji iz svojih baza u Tunisu, Alžiru i Libiji, put sicilijanske obale. Prebacivanje preko mora i samo iskrcavanje, podržavalo je blizu 2.500 savezničkih aviona i vrlo jaka flota. Prvi desantni talasi stigli su do sicilijanske obale 10. jula, gde su naišli na neočekivano slab otpor. Odmah je formirano nekoliko čvrstih mostobrana, koji su već sutradan povezani. Već u prva dva dana na Siciliju je iskrcano 80 hiljada ljudi. Posle nedelju dana, Saveznici su kontrolisali jednu trećinu ostrva, produživši napredovanje na svim pravcima. Britanci su imali teži posao, jer su naleteli na Nemce, pa su morali da se zaustave pred Etnom, dok su Amerikanci sa lakoćom prodrli na zapad i sever, zarobivši preko 100 hiljada Italijana. Palermo je pao u njihove ruke 22. jula 1943. Računa se da su do sredine jula, Amerikanci iskrcali na ostrvo više od 200.000 svojih ljudi. Do 1. avgusta, Saveznici su uspeli da zauzmu srednju i zapadnu Siciliju, potisnuvši protivnika u krajnji, severoistočni ugao ostrva.
Feldmaršal Keselring (komandant nemačkih trupa u Italiji), posetio je 12. jula, štab italijanskog generala Guconija, da bi zajednički procenili situaciju. Iskusnom komandantu je bilo jasno da je Sicilija izgubljena, naročito posle neuspešnog protivnapada elitne oklopne divizije „Herman Gering“. Sirakuza i Augusta su već bile u savezničkim rukama. Isto tako i nekoliko aerodroma.


Sada je jedino bilo važno što više usporiti savezničko nadiranje, kako bi se dobilo u vremenu za ojačanje odbrane italijanskog kopna. I naravno, evakuisati trupe i ratni materijal sa ostrva, uz što manje gubitaka. Zato je Keselring pozvao sve nemačke komandante na Siciliji u svoj štab u Fraskatiju, da bi sa njima razradio plan o evakuaciji.
Nemačka evakuacija počela je 10. avgusta. Ironijom sudbine, upotrebljena su ista desantna sredstva, koja su bila planirana za invaziju Velike Britanije još 1940. Ona su od početka rata bila stacionirana u Francuskoj i sada su brže-bolje dovučena na Siciliju. Svaki od tih desantnih brodova mogao je da primi teret od 60 tona brzinom od 10 čvorova. U praksi, to je značilo da može da ukrca od 9 do 12 kamiona, sve zavisi od njihove tonaže. Mesinski moreuz, preko kojeg je tekla evakuacija, Nemci su dobro obezbedili. Dovučeno je preko 150 oruđa teške artiljerije i veliki broj topova manjeg kalibra, koji su načičkani sa obe strane moreuza, a po samom kanalu neprekidno su patrolirali razarači, torpedni čamci i minolovci.


S obzirom da Montgomery nije uspeo da na vreme zauzme Mesinu, saveznici nisu mogli da spreče izvlačenje nemačkih efektiva sa Sicilije. Admiral Kaningem morao je javno da prizna da ne postoji efikasan način da se spreči evakuacija neprijatelja, kako sa mora, tako i iz vazduha. Mesinski tesnac širok je jedva 4 km i može se preći za manje od jednog sata plovidbe. Ipak, zbog velikog broja obalnih baterija, opremljenih reflektorima, savezničke pomorske snage nisu mogle da priđu. A kako se evakuacija odvijala uglavnom noću, to je i avijacija bila nemoćna da bilo šta preduzme. Posle rata, bilo je dosta polemike, zbog čega nisu uloženi, veći napori da se neutrališe nemačka obalska artiljerija. Međutim, očigledno je da saveznički komandanti u tom trenutku nisu bili spremni na velike gubitke, tim pre što se očekivao skori krah i kapitulacija Italije. Tako je ispalo da su nemačke i preostale italijanske trupe komotno prebačene na obalu Kalabrije, maltene bez ikakvih smetnji.
Za šest dana i šest noći, Nemci su uspeli da evakuišu blizu 40.000 ljudi, pedesetak tenkova, stotinjak komada teškog artiljerijskog oruđa, skoro 10.000 kamiona, 2.000 tona municije i goriva i oko 15.000 tona namirnica. Italijani su prebacili daleko manje svojih efektiva: nešto preko 6.000 ljudi, oko 200 kamiona, četrdesetak težih topova i – verovali ili ne – 12 magaraca. Zvuči komično, ali je istina. Doduše, verovatno je bila reč o mazgama ili mulama, koje su Italijani koristili kao tovarne životinje za minobacače, brdske topčiće i teške mitraljeze. Jer, te životinje su bile nezamenljive po kamenjaru i kraškim i vrletnim terenima, kakvih po Italiji ima na pretek. Nemački stratezi su uspešnu evakuaciju iz Mesine, smatrali čak nekom vrstom strateške pobede. Slično kao i Britanci, kada su spašavali svoje ljudstvo iz opkoljenog Denkerka 1940.
Prve američke jedinice ušle su u razorenu i napuštenu Mesinu tek 17. avgusta 1943, a ubrzo za njima i prethodnica britanske 8. armije. Time je Sicilija bila i formalno zauzeta, ali uspeh nije bio potpun, jer je neprijatelj uspeo da sačuva svoju glavninu. Kao što neko slikovito reče: „Orao je odleteo“. Ono što je bilo korisno, to su bila novostečena iskustva o kooperaciji vazduhoplovstva, kopnene vojske i mornarice. Iskustva koja će dobro doći Saveznicima prilikom invazije u Normandiji.
Pojedini komandanti smatrali su da su saveznički gubici na Siciliji, s obzirom na okolnosti, bili previsoki. Ili bolje rečeno, nepotrebno visoki. Ali, to je sve bila posledica „dečjih bolesti“ prilikom koordinacije različitih rodova oružanih snaga, naročito pri jednom ovako opsežnom poduhvatu. Najgore od svih prošle su tzv. vazdušno-desantne jedinice, odnosno padobranci. Prvi fijasko doživela je američka 82. vazdušno-desantna divizija, čiji su se padobranci raštrkali u širinu od čak 100 km duž obale. Uzroci su pored jakog vetra bili i slaba navigacija i nedovoljno iskustvo. Samo deo jednog bataljona, uspeo je da se spusti na svoje odredište.
Drugi fijasko dogodio se na sektoru američkog desanta kod Skotiljija u noći izmedju 11. i 12. jula i to pre svega zbog loše koordinacije mornarice i vazduhoplovstva.
Naime, eskadrilu američkih transportnih aviona greškom je dočekala vatra protivavionskih oruđa sopstvene mornarice. I ne samo mornarice, već i kopnene vojske. Misleći da su u pitanju nemački avioni, protivavionci su otvorili takvu uragansku paljbu, da su prosto „razbucali“ celu eskadrilu. Spasila se samo šačica padobranaca, koje su onako po mraku, jednog po jednog izvlačili iz mora.


Nisu ništa bolje prošli ni britanski padobranci iz Prve vazduhoplovne brigade. Ova brigada imala je zadatak da u noći izmedju 13. i 14. jula osvoji most Ponte Primosole, kod Katanije, a transportovalo ih je američko vazduhoplovstvo u svojim čuvenim Dakotama. Međutim i na njih je greškom otvorila vatru sopstvena mornarica. Zapaljene Dakote padale su kao buktinje u more, a ono što je preostalo nagnalo je da beži natrag prema bazama u Severnoj Africi. Kako im je letačka formacija bila razbijena, mnogi neiskusni američki piloti nisu više umeli da se vrate na pravi kurs. Ni to nije sve. Neki piloti su u panici davali znak za iskakanje dok su još bili nad morem, dok su drugi leteli tako nisko da su padobranci lomili noge pre iskakanju. Bilans je bio porazan – samo nekoliko Dakota stiglo je na cilj, oko 250 padobranaca je preostalo za izvršenje zadatka. Upravo na te i takve gubitke mislio je i Ajzenhauer, kada je pri rekapitulaciji cele operacije, izjavio da su gubici bili neoprostivo visoki i da krivicu snose svi zajedno – vazduhoplovstvo, kopnena vojska i mornarica. Naravno, deo krivice preuzeo je i na sebe, zato što nije preduzeo ozbiljnije mere, da ne dođe do ovako fatalnih nesporazuma.
U međuvremenu, došlo je do velike političke destabilizacije u Italiji. Svrgnuta je Musolinijeva fašistička vlada, a na njeno mesto postavljena nova, pod maršalom Badoljom. Među stanovništvom je došlo do prave erupcije antifašističkog i antiratnog raspoloženja. Saveznici su takav razvoj događaja i predvideli, pa su pozvali novu italijansku vladu i narod na kapitulaciju. Istovremeno su pojačali pritisak bombardovanjem većih italijanskih gradova, među koje je spadao i Rim. Pritisnut glađu i bedom, kao i strahom od novih, većih stradanja, italijanski narod je u Saveznicima video oslobodioce. Skoro da su jedva čekali da budu okupirani, samo da se okončaju njihove nevolje.
Naravno, Nemci nisu tako mislili. Oni ne samo da su produžili žilav otpor na Siciliji, već su preduzeli opsežne i sistematske mere za okupaciju Italije i razoružanje italijanske vojske. Sicilija je pala u ruke Saveznika, tek sredinom avgusta 1943, kada su poslednje nemačke snage, u sklopu plana za odbranu italijanskog kopna, napustile ostrvo. Nekako u to vreme je i vlada maršala Badolja, počela pregovore sa Saveznicima o kapitulaciji zemlje.
Ova bitka donela je i krupne političke promene, na evropskoj ratnoj sceni…
B. LJUBINKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još