Oružje stare dobre Engleske

Pri pomenu Divljeg Zapada svi, naravno, odmah pomisle na teritorije današnjih Sjedinjenih Država, a skoro niko se ne seti Kanade, koja je u to vreme takođe bila divlja i puna Indijanaca. Kanadom, koju su Indijanci po britanskoj kraljici Viktoriji prozvali Zemljom Velike Majke, u ta drevna pionirska vremena krstarile su patrole čuvene konjičke policije. U naoružanju legendarnih “crvenih mundira” najpre su bili britanski revolveri Adams i Enfield, a nešto kasnije i američki Colt. Za tu epohu kanadske istorije, usko je vezano ime Luja Rijela, koji je bio jedna od najznačajnijih ali i najtragičnijih figura pionirske ere ove zemlje. O ovom čoveku (rođenom 1844), bivšem svešteniku, koji se izmetnuo u revolucionara, u Kanadi i danas vlada podeljeno mišljenje. Za Kanađane u oblastima u kojima se govori engleski, on je zaverenik i izdajnik koji je s pravom pogubljen. Za one druge pak, koji govore francuski, Rijel je harizmatični narodni junak. On se borio za prava svoje sabraće, takozvanih metija, meleza Evropljana i Indijanaca, koje su Španci zvali mestizo. Zapravo, metiji su najčešće poticali od Indiijanaca iz plemena Kri i francuskih ili škotskih trapera.

Oni su živeli u prostranoj oblasti zapadno od Velikih Jezera, gde su imali neku vrstu samouprave, jer ta oblast još nije pripadala Kanadi. Ona je bila svojina trgovačke kompanije HBC – “Hudson Bay Company”, osnovane još 1670. Kanada je ovu oblast kupila od pomenute kompanije tek 1868. To je bio mudar strateški potez, jer se sve više doseljenika naseljavalo na zapad. Trebalo je, dakle, obezbediti i nove teritorije za njihovo naseljavanje. To je označilo i kraj samouprave metija, koji su se odjednom uplašili za svoj životni prostor i kulturu, a ponajviše za svoju nezavisnost. Da bi se odbranili od “kanadske invazije”, oni su osnovali neku vrstu provizorne vlade. Njihov vođa, Luj Rijel, je sa 400 ljudi bez otpora zauzeo uvrđenje Fort Gari na reci Red River i pozarobljavao tamošnje pristalice pro-kanadske frakcije. Oni su pušteni na slobodu, ali prethodno su morali da obećaju da se više neće politički angažovati. Ipak, nisu svi održali dato obećanje. Dvojica od njih su ponovo zarobljena i izvedena pred sud: major Čarls Bolton i Tomas Skot. Bolton je pomilovan, ali Skot je 4. marta 1870, izveden pred streljački vod. Odmah je usledila i reakcija iz Otave, glavnog grada Kanade. Upućena je jedna ekspedicija pod komandom pukovnika Garneta Vulslija, kome je ovo trebalo da bude odskočna daska za napredovnje u karijeri, a njegova ambicija je bila da postane glavnokomandujući britanske vojske. Pukovnik se sa 1.000 kanadskih i britanskih vojnika probijao kroz divljinu i 24. avgusta 1870, zauzeo Fort Gari. Time je ugušen ustanak na Red Riveru. Rijel je pobegao preko američke granice i sklonio se na teritoriju Dakote. Međutim, kada je reč o pomenutoj granici, u to vreme je postojao jedan drugi problem. Šverceri su prelazili slabo čuvanu granicu i podizali trgovačke postaje, u kojima su Indijancima i melezima u zamenu za bivolje kože, prodavali oružje i loš viski. Najozloglašeniji je bio takozvani Fort Vup-Ap u jugozapadnoj Alberti, koji je od granice bio udaljen 50 milja. Bilo je to stecište probisveta i ološa svake vrste, bez ikakvog reda i zakona. Međutim, što je za jedne bio raj na zemlji, za druge je bio trn u oku. I vlada je odlučila da potraži način kako da se reši ovog zla. Tako su formirani legendarni crveni mundiri. Uzor pri formiranju Konjičke policije bila je Kraljevska irska žandarmerija (Royal Irish Constabulary), koju su najvećim delom činili konjanici. Kanadski generalni guverner Frederik Hamilton-Templ-Blekvud rekao je za novu jedinicu: “Iako su policajci, ljudi treba da nose crvene uniforme i da imaju sve karakteristike jedne vojne jedinice”. Crvena boja uniforme nije izabrana slučajno. Trebalo je da se razlikuje od plavih uniformi američke vojske, koja među Indijancima nije uživala dobar glas. Umesto grube sile, odnos prema Indijancima trebalo je da bude pošten i korektan, što se u praksi zaista i primenjivalo. Mundiri su vodili računa da se svaki ugovor između kanadske vlade i Indijanaca ispoštuje dosledno i korektno. Time je stvorena osnova za dugotrajan i miran zajednički život.


Kako je uzor za formiranje jedinice bio iz Britanije, razumljivo je da je i oružje moralo biti iz stare dobre Engleske. Prvi službeni revolver bio je Adams Mk II u kalibru .450. Prva partija od 300 komada ovih revolvera, naručena 1874, stigla je u Fort Daferin početkom jula 1875. pred sam polazak na marš ka Alberti. Zato je tek tokom marša ustanovljeno da su pojedini komadi oštećeni. Usled nestručnog pakovanja, spolja smešteni izbijači čaura su se tokom brodskog transporta iskrivili. Firma “Adams” je odmah uočila problem i već na sledećem modelu, Mk III, izbijač smestila u osu doboša. Od tog modela, Kanada je 1875, naručila 330 primeraka, po ceni od 2 funte i 19 šilinga komad. Revolveri su stigli u Otavu u oktobru iste godine, a tu ih je odmah, na licu mesta, ispitao civilni puškar G. But i ustanovio da su ispravni i upotrebljivi za službu. Ipak, ni ovog puta nije prošlo bez problema: jedan sanduk je bio otvoren i iz njega su nedostajala četiri revolvera. Zanimljivo je da su kanadski revolveri imali višlju mušicu od engleskih originala i da su isporučivani sa gajtanom, dok su serijski Adamsi imali samo ušicu na dnu drške. Revolveri su imali cev od 6 inča (150 mm) i ram iz dva dela. Donji deo sa drškom sklapao se sa gornjim (most i cev) pomoću brojnih šrafova. To je bilo tipično za “Adamsove” revolvere još od patenta Džona Adamsa, rođenog brata Roberta Adamsa, britanskog pionira na polju revolvera sa dobošem.
Ljudstvo Konjičke policije nosilo je Adamsa sa leve strane, s drškom napred, u futroli braon boje. Futrola je nošena na opasaču sa fišeklijama za municiju .450 Boxer i puščanu municiju .577 Snider. Karabini Snider su bili prvo dugocevno oružje Konjičke policije i crveni mundiri su ih nosili sve do 1883, kada su dobili karabine Winchester M1876 u kalibru .45-75. “Adamsovi” revolveri su verno služili mundirima narednih deset godina. U teškim vremenskim i fizičkim uslovima, oni su se pokazali kao vrlo pouzdani, jedino što su umesto predivnog tamnoplavog finiša vremenom poprimili sivu patinu. Preko zime bi, kada konjanicima ponestane ulja, dobijali laganu rđu, ali čim bi se njihovi vlasnici vratili u civilizaciju i ponovo došli do ulja, bilo je dovoljno da ih premažu i oni bi ponovo sinuli. Konjička policija je nosila Adamsa Mk III sve do 1883, kada je zamenjen Enfieldom Mk II u jačem kalibru .476 Enfield, jer se metak .450 Boxer pokazao kao slab. Bio je dovoljno jak da se njim ubije povređeni konj, pa čak i da se rani protivnik, ali pri susretu sa medvedom grizlijem nije vredeo ništa. Upravo su takvi susreti u Kanadi bili vrlo česti. Novi Enfeild Mk II je imao jači metak, ali s druge strane imao je i svoje mane. Bio je komplikovan, nezgodan za upotrebu i suviše težak. I dok ga je britanska vojska već 1887, zamenila za Webley Mk I, Kanađani su ga nosili sve do 1900, kada su usvojili Colt New Service u kalibru .455/.45 Colt.


Ali, Luj Rijel se čak i iz svog egzila u Dakoti i dalje mešao u kanadsku politiku. Dva puta je bio izabran i za poslanika u parlamentu u Otavi, ali nijednom nije mogao da stupi na mandat, jer bi ga pri povratku kući odmah uhapsili. Konačno ga je kanadska vlada amnestirala, pod uslovom da još pet godina provede u egzilu. Upravo tada su izbili sukobi između metija i belih doseljenika u provinciji Saskačevan. Metiji su pozvali Rijela u pomoć. U martu 1885, formirana je provizorna vlada Saskačevana, na čije čelo je postavljen Rijel. Ustanak je počeo da uzima maha, nemiri su se proširili na Indijance, bele doseljenike i rančere. Alberta je bila suviše daleko da bi bila uvučena u nemire, ali ipak je zavladao strah da bi Indijanci mogli da se priključe ustanku. Taj strah se kasnije pokazao kao potpuno neopravdan. Bilo kako bilo, vlada je naložila kapetanu Džonu Stjuartu da u Alberti formira četiri odreda milicije. Odredi su dobili nazive: Rocky Mountains Rangers (Rendžeri Stenovitih planina), Alberta Mounted Rifles (Konjički strelci Alberte), Calgary’s Home Guard (Domovinska straža Kalgarija) i Steele’s Scouts (Stilovi izviđači). Poslednji odred je dobio ime po Semu Stilu, konjičkom policajcu koji je predvodio jednu mešanu jedinicu od doseljenika, rančera i lokalnih policajaca. U Otavi nisu planirali da ustanak uguše pomoću Konjičke policije ili barem ne u početku. Umesto nje angažovani su milicionari, paravojska koja je nazvana građanskim vojnicima. Crveni mundiri nisu bili direktno uključeni, iako su zbog odličnog poznavanja lokalnih terena mnogi od njih služili kao izviđači i samim tim obavljali najopasnije zadatke. Ipak, Konjička policija kao takva nije učestvovala u borbama. Tako su odlučili političari koji su sedeli daleko od sukoba u svojim udobnim foteljama. Da ironija bude veća, do ustanka ne bi ni došlo samo da je premijer Džon MekDonald imao malo više sluha, odnosno, da je poslušao savete crvenih mundira. Oni su više puta upozoravali na težak položaj Indijanaca i meleza i opasnost od pobune. Umesto toga, plata konjičkih policajaca je 1879, srezana skoro na polovinu i nije povećavana narednih 25 godina!


Tvrdoglavost i ignorancija kanadske vlade odrazila se štetno i na politiku naoružanja. Kada je ušla u sukob sa pobunjenim melezima, kanadska milicija bila je, blago rečeno, snabdevena potpuno neadekvatnim i zastarelim oružjem. Nosili su još uvek puške Spencer i Coltove M1851 Navy. Da, dobro ste pročitali: revolvere na kapislu, a ne prerađene (konvertovane) na metalnu municiju. Zastarelost u naoružanju skupo su platili i crveni mundiri. Njih 56, zajedno sa 46 dobrovoljaca iz milicijskog odreda “Princ Albert”, doživeli su težak poraz od meleza na jezeru Dak Lejk 26. marta 1885. Tek tada je kanadsko ministarstvo odbrane počelo grozničavo i panično da traži neko modernije naoružanje. Ali gde za tako kratko vreme da nabave odgovarajuće revolvere? Obratili su se njujorškoj veletrgovačkoj firmi “Hartley & Graham”, kod koje je kanadska vlada dve godine pre toga, već bila naručila određenu količinu revolvera Colt M1878 sa dvostrukim dejstvom. Naručen je bio model u kalibru .45, dužine cevi od 7 i po inča i to 259 bruniranih i 266 niklovanih komada – ukupno 525. Ali ovi revolveri nisu nikada preuzeti. Kada su se Kanađani u aprilu 1885, ponovo obratili dotičnoj trgovini, rečeno im je da na lageru još stoji 361 komad iz prvobitne narudžbine, a da je ostatak u međuvremenu prodat. Ovoga puta, naručeno je ukupno 1.000 komada (tačnije 1001), s tim što su svi morali biti niklovani. Tako su i brunirani revolveri iz prvobitne narudžbine bili naknadno poniklovani. Cena je bila 13 dolara po komadu. Njujorški trgovci su već za nekoliko dana isporučili prvu partiju od 690 revolvera, koji su u Kanadu stigli početkom aprila 1885. Nabavka modernijeg i superiornijeg oružja označila je i prekretnicu u daljem toku ustanka. Samo dve nedelje posle isporuke “Coltovih” revolvera, došlo je do presudne bitke kod Batoša, koja je vođena od 9. do 12. maja 1885. Melezi su bili potučeni, a Rijel se predao 15. maja. Ovoga puta nije uspeo da umakne u egzil. Suđeno mu je za veleizdaju, a presuda, donešena posle pet dana, glasila je: smrt vešanjem. Obešen je 16. novembra iste godine. Njegove poslednje reči bile su: “Molim svoje ljude da mi oproste, a ja opraštam mojim neprijateljima”. Sahranjen je na groblju katedrale Sen Bonifas u Vinipegu.


Posle razbijanja ustanka, odredi milicije su raspušteni. Naravno, njeni pripadnici su bili dužni i da vrate “Coltove” koje su dobili. Ali kao što se i moglo očekivati, pojedini milicionari su na sve načine vrdali i izbegavali da vrate oružje. To se naročito odnosilo na ljude iz 9. bataljona iz Kvebeka, koji su se vratili kući, a da nisu predali nijedan revolver. Na kraju je pukovnik Džekson morao najenergičnije da postupi da bi prikupio svo izdato oružje. Iz Viktorije u Britanskoj Kolumbiji, koja leži na Zapadnoj obali, stigao je zahtev da se zadrži 12 revolvera sa obrazloženjem “da bi se pri ponovnom aktiviranju milicije protraćilo mnogo vremena dok bi revolveri stigli iz Otave, udaljene čak 3.000 milja”. To je vlastima u Otavi delovalo dovoljno ubedljivo i dato je odobrenje da Viktorija zadrži 12 revolvera sa 1.000 komada municije. Čak su i crveni mundiri iz Konjičke policije morali da predaju Coltove M1878 koje su zadužili 1885. U jednom izveštaju od 2. juna 1887, stoji da je Konjička policija vratila 217 Coltova iz Vinipega i osam iz Kalgarija, sa ukupno 32.883 komada revolverske municije.
Posle gušenja ustanka, vojna karijera ovih Coltova nije završena. Oni su ponovo aktivirani u okršajima, ali ovoga puta na sasvim drugom kontinentu – u Južnoj Africi. Engleska je od Kanade tražila da kao članica Komonvelta pruži konkretnu vojnu pomoć u Burskom ratu, koji je vođen od 1899, do 1901. I Kanađani su poslali jedan kontingent specijalnih snaga koji se sastojao od vojnika Kraljevske kanadske regimente i Kraljevskih kanadskih konjičkih strelaca. Posle prvog poslat je i drugi kontingent, ali ovaj put naoružan još modernijim oružjem – revolverima Colt New Service. Kanadska vlada je rešila da ponovo kupi novije oružje za svoje ekspedicione trupe.
B. LJ.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još