Pet ofanziva

Generalštab turske vojske saopštio je 5. oktobra 2008, da je najmanje 15 turskih vojnika i 23 kurdska pobunjenika, poginulo u sukobima turske vojske sa pripadnicima Radničke partije Kurdistana (PKK), u oblasti Semdinli, nedaleko od granice sa Irakom. Reagujući na ovaj događaj, predsednik Turske Abdulah Gul je izjavio da će Ankara „nastaviti borbu protiv pripadnika PKK bez obzira na cenu“. Samo nekoliko dana kasnije, usledio je novi napad kurdskih separatista. Napadači su pucali na autobus koji je prevozio pripadnike lokalne policijske akademije u gradu Dijarbakiru na jugoistoku Turske, u kome većinsko stanovništvo čine Kurdi. Poginulo je četiri, a ranjeno 14 policajaca. Reagujući brzo na ove napade, poslanici turskog parlamenta su već sutradan, 10. oktobra 2008, dali odobrenje vladi premijera Redžepa Tajipa Erdogana, da i u narednih godinu dana izvodi prekogranične vojne operacije u severnom Iraku.
Zvanična Ankara optužuje Radničku partiju Kurdistana – PKK (Partiya Karkeren Kurdistan), koja je na listi terorističkih organizacija SAD i Evropske unije, za smrt više od 40.000 ljudi, otkako je 1984, počela borbu za stvaranje nezavisne kurdske države, na jugoistoku Turske. Tačnije, samostalna država Kurdistan sastojala bi se od otcepljenih delova teritorije tri države, koje naseljavaju Kurdi – Turske, Iraka i Sirije. Radi ostvarenja tog cilja, PKK je formirala niz baza u blizini tursko-iračke granice, u vrlo nepristupačnoj planinskoj oblasti, tridesetak kilometara u dubini iračkog Kurdistana. Iz tih baza PKK izvodi oružane akcije protiv turskih snaga bezbednosti, u unutrašnjosti Turske. U više navrata, Ankara je zahtevala od iračke vlade – čiji je predsednik Džalal Talabani i sam Kurd – da pristupi rešavanju ovog problema i rasformira baze PKK na svojoj teritoriji. Zbog etničke solidarnosti, političke partije i lokalne vlasti iračkih Kurda, nisu skoro ništa uradile po tom pitanju.
Zato je, posle brojnih ratobornih deklaracija i više akcija bombardovanja baza PKK iz vazduha, vlada u Ankari odlučila da ponovo, sa jakim vojnim snagama pređe tursko-iračku granicu i upadne na teritoriju severnog Iraka. Sredinom februara 2008, jedinice Oružanih snaga Turske – TSK (Turk Silahli Kuvvetleri), počele su opsežnu vojnu operaciju u iračkom Kurdistanu, sa ciljem sprečavanja daljih napada na turske snage bezbednosti i uništenja baza PKK. Operacija „Sunce“ trajala je osam dana, u njoj je angažovano preko 10.000 turskih vojnika, žandarma i policajaca i predstavljala je petu veliku tursku ofanzivu na iračkoj teritoriji, od 1992:
– Operacija „Severni Irak“, 5. oktobar – 15.novembar 1992, turski gubici: 28 poginulih i 125 ranjenih, PKK gubici: 1.550 poginulih i 1.230 zarobljenih,
– Operacija „Čelik“, 20. mart – 4. maj 1995, turski gubici: 64 poginula i 185 ranjenih, PKK gubici: 555 poginulih i 13 zarobljenih,
– Operacija „Čekić“, 12. maj – 7. jul 1997, turski gubici: 114 poginulih i 338 ranjenih, PKK gubici: 2.730 mrtvih i 415 zarobljenih,
– Operacija „Sumrak“, 25. septembar – 15. oktobar 1997, turski gubici: 31 poginuli i 91 ranjen, PKK gubici: 865 ubijenih i 37 zarobljenih.
Uprkos opsežnih vojnih operacija, koje turska vojska godinama preduzima s obe strane tursko-iračke granice, intenzitet borbi sve više raste, umesto da se smanjuje. To navodi na zaključak da turska taktika borbe protiv PKK ne daje očekivane rezultate, jer gerila iz godine u godinu, postaje sve jača. O tome govore i najnovije brojke u surovoj statistici ubijenih i ranjenih: 2006, poginulo je 86 turskih vojnika, 2007 – 114, a u prvih šest meseci ove godine, 178 turskih askera.
Ako je za utehu turskim vlastima, ovi gubici su još uvek znatno manji, nego što su bili tokom devedesetih godina 20. veka ili u odnosu na gubitke koje su prema turskim izvorima, pretrpeli kurdski separatisti. U toku ove godine, u sukobu sa turskim snagama bezbednosti ubijeno je oko 250 gerilaca u prekograničnim operacijama, dok je 514 ubijeno na teritoriji Turske. U istom periodu (januar-avgust ove godine), zarobljena su 222 borca PKK.
Vršeći pripreme i koncentraciju snaga za operaciju „Sunce“, turski generalštab je početkom februara 2008, mobilisao snage Treće vojne oblasti (komanda u Ersindžanu), posebno jedinice iz sastava 7. korpusa, čija se komanda nalazi u Dijarbakiru, na samoj granici sa Irakom. S obzirom da se u zoni odgovornosti ovog korpusa nalazi kritični pogranični deo prema Iraku, njegove jedinice u dosadašnjim operacijama bile su najviše angažovane protiv gerilaca PKK. Nosilac težišnih dejstava je 70. mehanizovana brigada 7. korpusa, bazirana u Mardinu, čije su oklopne čete opremljene tenkovima M-60A3, a artiljerijske baterije samohodnim topovima M52T kalibra 155 mm.
Radi ojačanja snaga i pružanja podrške trupama 7. korpusa, u pograničnu zonu su upućena i tri pešadijska bataljona iz motorizovane brigade 5. korpusa i artiljerijska jedinica sa teškim haubicama M110A2 kalibra 203 mm.
Nekoliko sati pre početka vazduhoplovne i artiljerijske vatrene pripreme 21. februara 2008, u blizinu baza PKK helikopterskim desantima spušteni su padobranci iz sastava 1. brigade „parašucu“ komandosa (ukupno tri bataljona), koji su po prestanku dejstava krenuli u napad. Obezbeđenje šire zone operacije, vršile su snage turske žandarmerije, koje su opremljene oklopnim vozilima patrolirale malobrojnim putevima duž granice i vršile kontrolu teritorije. Treba znati da se ova planinska oblast nalazi na preko 2.000 m nadmorske visine, s vrhovima koji dosežu i 3.000 m.
Prvi udar izvelo je oko 20 aviona, većinom lovci-bombarderi F-16 i F-4E, koji su napali desetak važnijih položaja PKK. Tokom osam dana, koliko je trajala ofanziva, avijacija je dejstvovala na više od 70 ciljeva i to je u roku od dva meseca bila peta serija vazdušnih napada izvršenih u iračkom Kurdistanu. Posle naleta avijacije, krenuli su jurišni helikopteri AH-1P Cobra i AH-1W Super Cobra, koji su vatrom iz mitraljeza i raketama tukli „tačkaste ciljeve“ gerilaca. Njihovom preciznom dejstvu pomogli su mali timovi „borbenih kontrolora“, koji su dobro maskirani i zaklonjeni sa zemlje osmatrali i navodili vatru helikoptera.
U trećem talasu, dejstvovala je dalekometna artiljerija samohodnim topovima M110A2 kalibra 203 mm (dometa od 21 do 29 km) i M52 od 155 mm (domet 17 km), koji su „tepihom“ od granata zasuli prethodno locirane položaje PKK. Za prikupljanje obaveštajnih podataka, osmatranje terena i efekata vazduhoplovne i artiljerijske vatre, uspešno su korišćene bespilotne letelice tipa „Heron“ i „Hermes“, izraelske proizvodnje.
Na kraju je krenula i pešadija. Jedinice određene da opkole baze PKK vrlo sporo su napredovale, po strmom planinskom terenu prekrivenim snegom, često zaustavljane od strane kurdskih snajperista i postavljenih minsko-eksplozivnih prepreka, koje su uklanjali inžinjerci. U protivgerilskim operacijama, turska vojska primenjuje već razrađenu taktiku: prvo se jakim snagama vrši šira blokada terena i opkoljavanje baza PKK, zatim sledi bombardovanje iz vazduha i sa zemlje, a u završnoj fazi napada iskrcavaju se helikopterski desanti specijalnih jedinica, koji u direktnoj borbi „čiste teren“. U operaciji „Sunce“, Kurdi su uspeli da obore jedan helikopter S-70 (Blackhawk) u kome je poginula posada i osam komandosa.
Prema turskim izvorima, u ovoj operaciji ukupno je uništeno 17 baza PKK, više oruđa protivavionskih topova i minobacača, poginulo je 240 kurdskih gerilaca, a zarobljeno samo – troje! Pojedini komentatori, međutim, smatraju da su krajnji rezultati operacije ipak slabi, uprkos opsežnim pripremama, hiljadama angažovanih vojnika, brojnoj ratnoj tehnici. Kako objasniti ovu činjenicu i nelogičnost? Prema dobro upućenim poznavaocima prilika u turskoj vojsci, njeni taktički kapaciteti, sem elitnih specijalnih jedinica i vazduhoplovstva su ograničeni. Pešadijski bataljoni se sastoje od vrlo brojnih kurdskih regruta, koji su slabo motivisani da se bore protiv „braće“. Jedino parašucu-komandosi, rendžeri i žandarmerija „grizu do kraja“.
Tačno je da su manevri snagama, posebno glomaznom ratnom tehnikom u kurdistanskim planinama spori i otežani, jer putevi praktično ne postoje. Ali to nije opravdanje za izostanak većih borbenih efekata i težih gubitaka u redovima PKK. S druge strane, uvek dobro obaveštena PKK je danima unapred znala da će operacija da bude preduzeta. Mnogo Kurda se nalazi u jedinicama turske vojske, doduše ne na naročito važnim položajima, ali su u prilici da načuju „da se nešto sprema“. Sem toga i pokreti brojnih vozila, oruđa i ratne tehnike sa ljudstvom, ne mogu da ostanu neprimećeni.
Turske snage koje su sprovodile operaciju „Sunce“, povukle su se sa teritorije Iraka tek posle intervencije američkog predsednika Džordža Buša. U Pentagonu se boje da bi masovno i duže tursko prisustvo u severnom Iraku moglo da otvori novi front i haos, u kome se ne bi znalo ko na koga puca.
Dugogodišnji vođa zabranjene PKK Abdulah Odžalan (60), zvani „Apo“, već devet godina robija u turskom zatvoru na ostrvu Imrala u Mramornom moru – pedesetak kilometara jugozapadno od Istanbula – kao jedini zatvorenik u ovom velikom objektu! Taj čovek je bio i ostao za Tursku „državni neprijatelj broj jedan“, odgovoran za smrt više od 29.000 ljudi, za SAD i EU lider terorističke organizacije, a za mnoge Kurde nacionalni heroj i neprikosnoveni vođa u borbi za stvaranje kurdske države, pa ne čudi što mu je presuđeno da do kraja života bude najizolovaniji zatvorenik na svetu. Turska tajna služba – MIT (Milli Istihbarat Teskilati – Nacionalna obaveštajna organizacija), godinama je bezuspešno pokušavala da se dočepa Odžalana. Bila je to jedna od najdužih tajnih operacija u svetu, o kojoj je u javnost procurelo vrlo malo informacija, za sve te godine.
Jedna od takvih akcija pokušana je 1995, uz pomoć izraelske tajne službe Mosad. Za izvesnu svotu novca, izdvojenog iz tajnog fonda vlade u Ankari, mosadovci su Turcima, navodno, „prodali“ satelitske snimke logora PKK u dolini Beka u Siriji. Tadašnji šef tajne službe MIT Ibrahim Šahin odabrao je 20 snimaka, a zatim je na osnovu njih, na planini Bej izgrađen kamp istovetan onom u dolini Beka, kako bi turski specijalci mogli da uvežbavaju atentat na vođu PKK. Iz Izraela su stigla četiri stručnjaka za borbu protiv terorizma, koji su doneli i posebnu opremu. Veoma naporna obuka je trajala 35 dana. Istovremeno, u delu Ankare Golbaši bio je izgrađen još jedan kamp, u kome se nalazila druga grupa od 20 specijalaca. Oni su predstavljali tim za podršku i obezbeđenje kolegama iz kampa na planini Bej, ali su se pripremali odvojeno, zbog zaštite tajnosti operacije.
Uz pomoć Izraelaca, prvi tim je krenuo morskim putem ka odredištu u Siriji, dok im je grupa iz Ankare išla u susret preko Izraela. Čekao se još samo znak za akciju. Međutim, usledio je „iznenadni obrt“ (moguće je da su Kurdi ili Sirijci dobili neku dojavu), pa je Operacija „Apo“ odložena „ad akta“. Međutim, u februaru 1999, svet je obišla vest da su u Najrobiju (Kenija), uz pomoć izraelskih i američkih kolega, turski agenti kidnapovali Odžalana i prebacili ga u Tursku. Svih 274 zatvorenika iz zatvora na ostrvu Imrala već su bili evakuisani u druge objekte. Posle jednomesečnog sudskog procesa, održanog u sudnici istog zatvora, Odžalanu je izrečena kazna „smrt vešanjem“. Međutim, pod pritiskom međunarodne zajednice vlada u Ankari je preinačila smrtnu presudu u doživotnu robiju. Od tada do danas, na Apa pazi više od 1.000 turskih vojnika, vojni brodovi i helikopteri svakodnevno patroliraju oko ostrva Imrala, veličine 25 kvadratnih kilometara, kao mera prevencije od moguće akcije oslobađanja, koju bi pokušali gerilci PKK. Svakog dana Odžalanu dozvoljavaju jedan sat boravka na svežem vazduhu i to na balkonu koji se nalazi pokraj njegove ćelije veličine 12 kvadratnih metara. Dozvoljeno je, takođe, da mu na svake dve nedelje u posetu dođe neko od rodbine, ali on može da ih vidi samo kroz debeli stakleni zid i telefonom razgovara sa njima.  Iako im legendarni vođa čami u zatvoru, gerilci PKK sa nesmanjenom žestinom nastavljaju da napadaju turske snage bezbednosti. Učestale i velike prekogranične operacije turske vojske, najbolje govore o težini tog sukoba.
D. DŽAMIĆ