Poslednja iluzija Trećeg Rajha

Postoje brojna i raznolika mimoilaženja u procenama kada je Hitlerova Nemačka definitivno spoznala da je rat beznadežno izgubljen, mada se na osnovu pojedinih dokumentovanih podataka može konstatovati kako je pretežni deo populacije verovao u konačni trijumf bukvalno do zadnjeg momenta. Propagandna mašinerija je najavljivala čudo i preokret, polagane su velike nade u napredne sisteme naoružanja i potencijalni separatni mir. Čak i kada su jedinice Crvene armije preplavile razrušenu prestonicu, tinjala je nada u opstanak “hiljadugodišnjeg Rajha”. Upravo takav pristup je, uz tradicionalnu germansku ratničku veštinu, doprineo da uzaludni otpor potraje duže od svrsishodnog i žrtve se nepotrebno uvećaju.

Za samo tri godine, nemačke oružane snage su prešle put od konstatacije kako su u potpunosti popunjene određenim modelima naoružanja, do situacije da se iz skladišta vadi sve što može da opali metak. Naime, u jesen 1941. godine je fabrikama sugerisano kako vojsci ne treba više osnovnih vojničkih pušaka, a u isto doba 1944. godine nije bio dovoljan ni sav plen iz prethodno poharane Evrope. To se najizraženije iskazalo kada je polovinom oktobra te godine raspisana sveopšta mobilizacija preostalog iole upotrebljivog ljudstva, te formirana svojevrsna narodna milicija nazvana Folksšturm. Radi formiranja potpune slike o kataklizmi koja je sa svih strana pritisnula Treći Rajh, treba pomenuti više segmenata koji su tome doprineli. Najpre, sovjetska Operacija Bagration je za nepuna dva meseca tokom leta na širokom području Istočnog fronta doslovno u naletu smrvila grupu armija Centar, a tom prilikom su Nemci izgubili oko četvrtine svojih ukupnih efektiva na tom bojištu. Bilo je jasno kako će se odvijati dalji tok sukoba i da je samo pitanje vremena kada i kako će skončati nacistička država.
Rat na više frontova, uz potpunu vazdušnu premoć saveznika i devastirani privredni potencijal usled kontinuiranog bombardovanja, doprineo je da se Nemačka suoči s kritičnim nedostatkom raznovrsnog ratnog materijala. Takođe, takozvani mobilizacioni potencijal je bio potpuno iscrpljen. Istočni front je naprosto gutao čitave divizije gotovo na dnevnoj bazi, ali osim toga bilo je još faktora koji su oslabili redove Osovine. Proterivanje sa teritorije Sovjetskog saveza je uzrokovalo da od dva miliona kolaboranata srazmerno mali broj ostane u redovima pronacističkih formacija. Italija je godinu ranije promenila stranu, a širom Evrope su dojučerašnji kvislinzi masovno pokušavali da u poslednji čas stanu uz skut izvesnim pobednicima. Dojučerašnji rigorozni kriterijumi za odabir ljudstva koje ispunjava uslove za angažovanje u oružanim snagama su pomereni na krajnje donje granice, ali ni to nije bilo od naročite pomoći. Recimo, pripadnici mornarice i vazduhoplovstva su detaširani u jedinice kopnene vojske, mnoštvo industrijskih radnika takođe i njihova mesta u fabrikama su zauzimale žene. U našoj posleratnoj javnosti se prećutkivao jedan podatak koji na svojstven način pokazuje kako su Nemci u poznoj fazi rata kompenzovali nedostatak ljudstva. Naime, NDH je dobila obavezu da prosledi veći broj poslužilaca sistema protivavionske artiljerije, pa se do proleća 1945. godine u toj ulozi na teritoriji Rajha našlo preko 7.500 pretežno Srba iz Bosne i Hrvatske.

Kada je i najoptimističnijim fanaticima iz neposrednog okruženja Hitlera postalo jasno kako se imperija suočila s kataklizmom, 25. septembra 1944. godine je objavljena odluka o obavezi svih muškaraca starosti od 16 do 60 godina da se jave u područne jedinice nove formacije nazvane “Volkssturm”. Ova svojevrsna milicija je osmišljena kao vrlo specifična grupacija jer su za lidere izabrani istaknuti funkcioneri Nacističke partije kako bi barem moral bio na zavidnoj visini. Planirano je da se u početnoj fazi sprovodi obuka i opremanje u skladu s definisanom upotrebom lokalnog tipa, a u slučaju potpunog angažovanja rukovođenje bi preuzeli viši oficiri regularne vojske. Početne optimistične procene su baratale krajnje nerealnim brojem od čitavih deset miliona ljudi koji se mogu upotrebiti, ali manje od polovine njih je bilo zdravstveno sposobno za iole zahtevnije kretanje. Invalidi su prosleđeni na štabne dužnosti, a osobe s bitnim angažovanjem na nekim drugim “civilnim” poslovima su dobili dodatne obaveze van radnog vremena. Jedinice su formirane na teritorijalnom principu, tako što je svaki okrug regrutovao odred (nemački termin “abteilung” u ovom slučaju ne treba poistovećivati s bataljonom) kojim je rukovodio područni gaulajter.

Sačuvana dokumentacija iz tog perioda ukazuje da je Adolf Hitler multiplikovao sopstvenu paranoju nakon neuspešnog pokušaja državnog udara julskog atentata na njega, pa je svojom “Objavom totalnog rata” dva meseca pre opšte mobilizacije definisao zadatke buduće “narodne milicije”. Pod obavezu su podvedeni muškarci propisane starosne dobi koji nisu imali jevrejsko, romsko, francusko, poljsko ili slovensko poreklo, kriminalnu prošlost ili nisu angažovani u oružanim snagama i organizaciji RAD – morali su da se prijave u novoformirani “Deutscher Volkssturm”. Oko šest miliona pripadnika se našlo na spiskovima 10.180 odreda, po sledećem rasporedu:
– Prvi nivo je činilo 1.200.000 pripadnika svrstanih u 1.850 odreda, bila je obavezna fizička spremnost i osnovna vojna obuka jer su bili smešteni u improvizovanim kasarnskim uslovima i na raspolaganju za angažovanje van svog okruga;
– Drugi nivo je trebalo da popuni 2.800.000 ljudi starosti od 20 do 60 godina, u 4.860 odreda obično lociranih u tzv. fabričkim bataljonima, smeštaj van dužnosti u sopstvenim domovima;
– Treći nivo je predviđen za 600.000 dečaka starosti od 16 do 19 godina u 1.040 odreda, uglavnom pripadnika Hitlerjugenda;
– Četvrti nivo je trebalo da se formira od 1.400.000 osoba starih od 20 do 60 godina koje su oglašene nesposobnim za aktivnu službu, dobrovoljaca iznad te starosne dobi, uz podršku žena iz “NS-Frauenschaft” organizacije.

Ovaj plan je samo delimično sproveden, a oko 700 odreda je učestovalo u borbama. Martin Borman je trebalo da rukovodi Folksšturmom uz pomoć Helmuta Fridrihsa i Gotliba Bergera, dok je za vojnu obuku i opremu bio zadužen pukovnik Hans Kisel. Zadaci su precizno definisani: sprečavanje neprijateljske invazije s mora i iz vazduha elastičnom odbranom na kritičnim tačkama otpora dok se ne prikupe regularne snage, eliminacija agenata i diverzantskih grupa, zaštita mostova i drugih bitnih komunikacionih punktova, dopuna redovnih jedinica nakon većih gubitaka, angažovanje na sektorima prodora protivnika radi usporavanja, te eliminisanje potencijalnog ustanka skoro deset miliona ratnih zarobljenika i prinudnih radnika na teritoriji Nemačke.
Formacijski je odred prvog nivoa trebalo da ima 650 pripadnika u tri čete, podeljene na tri ili četiri voda, koji su imali isti broj odeljenja, uz artiljerijsku bateriju koja najčešće nije formirana. Odredi ostalih nivoa su imali manje od 600 ljudi u sastavu, a najveća pažnja se posvećivalo obuci u korišćenju reaktivnih bacača Pancerfaust. Svaka četa je imala tri petočlana tima nazvana Panzernahbekampfungstrupp sa po deset ovih lansera kojim su najčešće rukovali dobrovoljci. Primarno oružje je trebalo da budu puške sistema Mauzer nemačke, čehoslovačke ili poljske proizvodnje, ali one su uveliko bile razdeljene jedinicama Vermahta i SS. Nedostatak automatskog oružja je bio hroničnog tipa, tako da se u startu odustalo od projektovanih 31 puškomitraljeza i 6 teških mitraljeza po odredu, kao i od minobacača i poljskih topova.

Posebna priča su bile uniforme i ostatak opreme, pa je tipičan pripadnik ovih odreda imao samo traku s natpisom „Deutscher Volkssturm“ na levom rukavu kao znak raspoznavanja. Dodeljivane su uniforme železničara i vatrogasaca, SA odreda, Hitlerjugenda i stranačka svečana odežda NSDAP. Ipak, najveći deo ljudstva je nosio sopstvena civilna odela i to uglavnom ona svečana sa sve kravatom i uštirkanom košuljom. Doduše, takvi su se pojavljivali na prozivkama i paradama a u prvim borbama se od te elegantne odeće najviše cenila mogućnost visokog podizanja ruku radi predaje.
Prva registrovana upotreba Folksšturm odreda se odigrala u okolini francuskog grada Mec, gde je od strane viših armijskih oficira konstatovano kako su oni pogodni jedino za kopanje rovova. Nacistički vrh je i pored toga smatrao kako imaju potencijal gerile na zaposednutom području ili poslednje odbrane pred najezdom neprijatelja. Osim Firerovog dekreta, Gebelsova propagandna mašina je naprosto bombardovalajavnost tvrdnjama kako “zveri sa istoka i azijatske horde” prete da izlože neviđenim patnjama čitavu naciju. Realniji SS general Gotlib Berger je izneo procenu kako bi se Folksšturm mogao privesti nameni tek s proleća 1945. godine, jer su Crvena armija i Zapadni saveznici tehnički superiorni po svim relevantnim parametrima. Međutim, vremena i materijalnih resursa jednostavno nije bilo. Došlo je do trzavica između Bergera koji je insistirao na pojačanoj obuci u korišćenju pešadijskog naoružanja i Bormana koji je bio pri stavu kako je najvažnije isporučiti dovoljan broj Pancerfausta koji bi uništavali sovjetske T34 i angloameričke Šerman tenkove. U prilog ovoj drugoj teoriji išao je sukob kod Gumbinena u Istočnoj Pruskoj, gde je sovjetska oklopna kolona doslovno masakrirana bacačima Pancerfaust i Panceršrek, te prodor zaustavljen na nekoliko dana. Međutim, bilo je i drugačijih iskustava. Folksšturm grupacija angažovana na Zapadnom frontu kod Remagena se predala bez pomisli o otporu, videvši kako je borbeni moral regularnih trupa na vrlo niskom nivou.
Bez iole zadovoljavajuće obuke i praktično neopremljene, jedinice ove “narodne milicije” su pri borbama trpele gubitke i do 80 posto ljudstva na Istočnom frontu jer su se susrele s prekaljenim veteranima koji su umeli da se prilagođavaju uslovima sukoba. Sovjeti su obilato koristili svoju nadmoć u artiljeriji i oklopnim sredstvima, razarajući s distance položaje protivnika bez većih sopstvenih gubitaka. Motorizovane jedinice Crvene armije bi u jednom naletu naprosto pregazile ono što bi ostalo od protivničkog ljudstva, pa je iz dana u dan drastično opadao entuzijazam Hitlerove poslednje odbrane. Angloamerički saveznici su i za formacije Vermahta i SS govorili kako su popunjene “starcima i decom”, a na Folksšturm su gledali gotovo s žaljenjem. Međutim, sovjetska ratna mašina je drobila sve pred sobom i nije se moglo računati na bilo kakvu milost osim u slučaju bezuslovne predaje bez ispaljenog metka.

Naoružanje ovih jedinica je bilo šaroliko u toj meri, da zaslužuje čitavu knjigu. Nemci su improvizovali u nedostatku kvalitetnih sirovina i uslovima razorenih industrijskih kapaciteta. Prvi model koji nam zaokuplja pažnju je “Volkspistole” u kalibru 9x19mm, jednostavni pištolj projektovan masovnoj produkciji metodom presovanja čeličnog lima. Fabrike “Mauzer” i “Valter” su bile predviđene kao nosioci produkcije oružja koje je imalo masu od jednog kilograma, efektivnu daljinu upotrebe od 50 metara i moglo je koristiti osmometne okvire službenog Valtera P38. Nije poznat tačan broj izrađenih primeraka, te su oni u očuvanom stanju vrlo traženi i cenjeni na kolekcionarskom tržištu.
O automatu MP3008, koji predstavlja još uprošteniji i delimično redizajnirani britanski “Sten” Mk. II, pisali smo u ranijim izdanjima, a možda najinteresantniji dizajn je bila “Volkssturmgewehr”, koja bi u nekim drugim okolnostima možda imala bolju sudbinu. Fabrika “Gustloff” je vrlo domišljato osmislila
poluautomatsku pušku na bazi odloženog trzaja zatvarača, koja je imala svega 39 delova i koristila je tridesetometne okvire jurišne puške MP-44. Vrlo kompaktno oružje kalibra 7,92x33mm je konstruisano u stanju totalnog kolapsa Nemačke i preciznost mu je bila ispod svakog prihvatljivog nivoa. Nepreciznosti je u najvećoj meri doprinosio raspored masa pokretnih delova, jer je zatvarač merio čitavih 1.400 grama i pri svom kretanju destabilisao oružje iz nišanske linije. Da je bilo vremena i prostora za dalji razvoj, možda bi od njega nastalo upotrebljiva puška nalik američkom .30 M1 karabinu. Više od 10.000 primeraka je podeljeno borcima Folksšturma, ali njihova efikasnost ionako nije bila preovlađujući faktor pri susretu s brutalno nadmoćnim protivnikom. Navodno je veći deo ovih pušaka dobio cevi nastale preradom istrošenih mitraljeskih, koje su ranije bile na oružju u letelicama Luftvafe. Inače, oko 250.000 cevi avionskih mitraljeza MG15, MG17 i MG81 je za te namene izdato fabrikama, a još 180.000 držano u rezervi za kasniju proizvodnju. Izvesna veća količina kompletnih mitraljeza je istim putem otpremljeno u jedinice jer je nebo odavno pripadalo Saveznicima i svako ispravno automatsko oružje s nemačkog aviona je bio zlata vredno ako bi se primenio protiv neprijatelja u kopnenoj borbi dodavanjem nožica.

Naziv “narodna puška” je u tom periodu dodeljivan i repetirkama VK-98, te VG1 i 2 u kalibru 7,92x57mm. Ukupno je šest nemačkih fabrika pravilo devet različitih modela, pa je proizvodnja jednometki u kalibru 7,92x57mm dodeljena firmama Appell, Bergmann, Gustloff-Werke i, Walther.
Dve vrste repetirki u istom kalibru su pravljene u fabrici Deutsche Industrie-Werke (odvojivi okvir kapaciteta 10 metaka od G43), dok je model iz manje poznate firme Röchling koristio standardne petometne ramove za prepunjavanje. Deutsche Industrie-Werke je razvila i dve obrtno čepne repetirajuće puške u slabijem kalibru 7,92x33mm, ali ih je proizvedeno srazmerno malo. Inače je produkcija “narodnih pušaka” tekla vrlo loše, pa je pojedinih modela napravljeni oko deset hiljada, a neki su ostali praktično u prototipskoj grupaciji s pedesetak primeraka.
Model VG1 je proizvođen u Valterovoj fabrici promenom osnovnog sklopa zatvarača G98 tako što je ručica dobila ulogu treće bradavice za bravljenje, pored dve u prednjem delu. Sanduk puške je dobijan metodom valjanja čeličnog odlivka, a cevi izrađivane upotrebom višetonske prese. Krajnje jednostavni nišani, obaračka grupa s štitnikom od presovanog lima, kao i kočnica u vidu komada metala koji blokira obaraču su predstavljali odraz ratne žurbe u produkciji. Korišten je desetometni okvir namenjen poluautomatskoj pušci G43, a drveni delovi finiširani krajnje primitivno. Ukupno uzevši, ova pojednostavljenja nisu bitno uticala na upotrebnu moć oružja iako su neretko korištene cevi koje u ranijem periodu nisu prošle završnu kontrolu u fabrici, kao i otpisane mitraljeske. Još jednostavnija i jeftinija je bila verzija VG2 berlinske fabrike “Špreverke”, čiji je sanduk pravljen presovanjem čeličnog lima, a kundak sklapan od “restlova” oštećenih Kar98. Najprostija je bila VK-98, čiji su drveni delovi bili jedva obrađeni, a cevi preuzete od potpuno isluženih starijih pušaka. Bez okvira ili magacina, ovo su bile jednometna oružja pravljena u austrijskom “Štajeru”, mada ima sačuvanih primeraka koji su nastali stavljanjem provizornog kundaka na kompletne puške K98 kojim su cevi bile potpuno istrošene.
Prvobitnim planom je bilo osmišljeno da svi pripadnici Folksšturma prođu obuku od najmanje 48 sati pod nadzorom iskusnih instruktora, te da ovladaju upotrebom pušaka, reaktivnih bacača, ručnih bombi i tromblonskih mina. Pošto je bilo kakvog upotrebljivog oružja bilo dovoljno jedva za odrede prva dva nivoa, za ostatak se predviđalo kako se mogu naoružati lovačkim puškama ili plenom nakon borbi. Sačuvan je izveštaj odreda koji je angažovan u blizini Kelna s proleća 1945. godine, a u njemu stoji kako je prva četa imala svega 8 italijanskih pušaka “Karkano” na 80 boraca, druga je imala belgijske puške bez municije i nešto revolvera iz 19. veka, treća danske puške sa po 6 do 9 metaka po oružju, a četvrta četa je bila opremljena francuskim karabinima Model 1886 bez ijednog metka. Angloameričke snage su zaplenile dokument s pregledom naoružanja Folksšturm bataljona na Zapadnom frontu, iz kog se vidi da je za 1.450 odreda potrebno 871.300 komada streljačkog naoružanja, a raspolagalo se s svega 9.690 – dve puške po četi.

Iako je do okončanja rata proizvedena impresivna količina od preko 14,5 miliona pušaka sistema “Mauser” K98 (trećina od toga tokom 1943. i 1944. godine), to nije bilo ni približno dovoljno za opremanje primarnog sastava vojske. Na osnovu fotografija Folksšturm odreda i popisa od njih zaplenjenog oružja, primetili smo da je doslovno korišteno sve i svašta. Osim opisanih modela razvijenih specijalno za ovu “poslednju odbranu”, dodeljivani su im i automati MP41, francuske puške Bertije i Lebel, austrijske Manliher 1895, italijanske Karkano raznih modela, norveške Krag-Jergensen, čak i perkusione “iglenice” Drajze. Sveprisutni očaj je evidentan i po tome što su pojedinim odredima izdavane civilne malokalibarske puške, kao i lovačke sačmarice i kombinovano oružje. Iz magacina su izvađeni svi zaplenjeni puškomitraljezi sistema Luis, teški mitraljezi Maksim 08 i 08/15, zatim MG13 i manja količina prepravljenih avionskih mitraljeza 13mm MG131 i MG151 koji su postavljani na postolja s točkovima. Uz to, tek par hiljada ili manje mitraljeza MG34 i MG42 se našlo u rukama boraca Folksšturma, a uz sav napor nismo uspeli da odgonetnemo gde je nestala sva silesija sovjetskog ili francuskog zaplenjenog pešadijskog naoružanja iz pohoda 1940. i 1941. godine, te zašto nije u većoj količini izdata “narodnoj miliciji”. Najverovatnije je to oružje pretežno ostalo u skladištima na teritoriji udaljenoj od samog Rajha, koja je u momentu osnivanja Folksšturm odreda uveliko bila ponovo zaposednuta od savezničkih trupa. Sa druge strane, konfuzija i beznađe u poslednjim mesecima rata su rezultirali i potezima koji su potpuno atipični za Nemce. Osim prototipa automata EMP44 koji izgleda poput karabudževine nekog dokonog vodoinstalatera, čuđenje izaziva odluka da se od 400.000 preuzetih italijanskih pušaka Karkano Model 38 izvesna količina preradi na kalibar 7,92mm naknadnim bušenjem originalnih cevi 6,5x52mm. Time je dobijeno jednometno oružje diskutabilne upotrebne vrednosti, ali ne treba pridavati preveliki značaj samom pešadijskom naoružanju jer se nalazilo u rukama osoba koje se ne mogu smatrati vojskom, a protivnik je bio superioran u svakom smislu.
Slična situacija je zadesila i Japan krajem rata, pogotovo u momentu kada se očekivala američka invazija na glavnu grupu ostrva. Puške Arisaka Type 99 su u zadnjoj godini sukoba izrađivane pojednostavljenim postupkom i gotovo primitivnom završnom obradom. Kako je i Japance zadesila nemačka zla sudbina pomanjkanja sirovina i industrije razorene bombardovanjima, počeli su proizvodnju modifikovanih pušaka pa je Type I bila jednometka pojednostavljenih nišana i krajnje grubo finiširanih drvenih delova. Neožljebljena cev nije garantovala iole prihvatljivu tačnost pogodaka ni na najkraćim distancama, pa je razvijena Type II za slabiji metak 8mm namenjen pištoljima Nambu. Naravno, ni njih nije bilo moguće proizvesti u katastrofalnim uslovima na japanskom tlu i vojni vrh je panično spremao koncept “opštenarodne odbrane” obučavajući civilno stanovništvo kako da koristi bambusov štap s nadovezanim bajonetom ili samo provizorno zašiljen. U to doba su nastale i keramičke ručne bombe Type 4, koje su isporučene čak i regularnim trupama na Ivo Džimi i Okinavi, a trebalo je da budu glavno oružje protiv savezničke invazije na tlu matice. Krajnje jednostavnog dizajna s gumiranom spoljnom površinom, koristeći sistem pripale preko detonatorske kapisle s štapinom koji bi goreo pet sekundi, samo su delimično poslužile osnovnoj svrsi jer je samo bilo pitanje koliko obostranih žrtava će pasti do izvesnog kraja rata.
Generalno posmatrano, sva pomenuta iznuđena i improvizovana rešenja su imala za cilj drastično povećanje sopstvenih gubitaka i intenziteta materijalnih razaranja. Kroz istoriju se pokazalo kako ustanički pokreti mogu u početnoj fazi da koriste sve što je dostupno i upotrebljivo, ali prilikom odbrane teritorije protiv organizovanog i tehnički superiornog protivnika – šarenolika oprema i neobučeno ljudstvo se pretvaraju u uzročnik totalne propasti. Vrhuška dve države Osovine je sebi kupila nešto vremena, ali po cenu stradanja i patnji ostatka populacije.
Milan Milanović