Poslovni promašaji

Kolt, jedan od najznačajnijih proizvođača vatrenog oružja, kako u američkim tako i u svetskim okvirima je još početkom 70-ih godina prošlog veka shvatio da je potrebno da razvije moderan pištolj. Njegov ljuti konkurent Smit i Veson je sa svojim Modelom 39 već usvojen kao prvi pištolj jedne velike policijske organizacije, a Model 59 je bio odličan primer u kom smeru će se razvijati ručno vatreno oružje. Ovi rivalski modeli su imali značajan uticaj na razvoj junaka (ili bolje reći junake) ovog članka.
U Koltovom odeljenju za istaživanje i razvoj vojnog naoružanja (Research and Development Department of Colt Industries’ Military Arms Division) u periodu između 1968. i 1970. godine su razvili potpuno novo oružje za koje su verovali da bi trebao da bude prirodan naslednik njihovog čuvenog M 1911a1. Konstruktorski tim je predvodio Robert E. Roj i 1971. godine, novi pištolj je ugledao svetlost dana. Ideja je bila da Kolt bude spreman ukoliko dođe do raspisivanja Armijskog konkursa za novi službeni pištolj. Novo oružje bi pored značajnih unapređenja sistema, zadržalo ergonomiju starog oružja na koju su korisnici već navikli. Potrebno je napomenuti i to da je „četrdestpetica“ oduvek smatrana za vrlo udoban pištolj pri gađanju, te je ovo bio smislen potez.


Zanimljivo je da se na samom početku nije tačno znalo koji će kalibar biti osnovni kod nove konstrukcije. Tako da ostaje nejasno da li se prvo pojavila verzija u kalibru .45 ACP ili 9 mm Para. Sa jedne strane, stari dobri .45 ACP je već odavno bio u službi, te je na neki način i logično da i novi pištolj bude u istom kalibru. Sa druge strane, autoritativni izvori tvrde da je u stvari Kolt već uveliko razmišljao o metku 9 mm Para kao osnovnom a kojim bi vojska trebala da se prenaoruža. Pištolj je pored ova dva metka, ponuđen i u varijanti .38 Super. U svakom slučaju, novo oružje je bilo vrlo moderne koncepcije za ono vreme. U stvari, verovatno bi i danas predstavljao solidan izbor za ljubitelje čelika. U pitanju je vojnički pištolj punog formata, ali nešto kraći od svog preteče, M 1911a1 na koga je podsećao opštim izgledom. Takođe je bio lakši oko 150 grama, što nije baš beznačajno, sa obzirom da je preteča stvarno težak pištolj.  Ipak, ono što čini dušu svakog ručnog vatrenog oružja je njegov sistem bravljenja. Ovde su se Koltovi stručnjaci odlučili za provereni Brauningov sistem oscilujuće cevi, preuzet sa legendarnog HP-35. Na neki način i ovo je bio logičan potez konstruktora. Da bi se preciznost podigla na viši nivo, na prednjem delu navlake je ugrađen prstenasti segment. Taj segment bi u kombinaciji sa specifično obrađenim prednjim delom cevi trebao da cev stalno vraća u identičan položaj. Ovo rešenje se danas više ne koristi pošto je znatno jednostavnije samu cev uraditi tako da ima konusno proširenje na prednjem kraju koje obavlja isti posao. U svakom slučaju, način razmišljanja je bio za svaku pohvalu.  Navlaka i ram su urađeni od vrlo kvalitetnog nerđajućeg čelika koji je potom hemijskim putem zatamnjen (uslovno rečeno, bruniran). Naime, većina postojećih pištolja koji su se nalazili u magacinima je bila u prilično lošem stanju usled dejstva korozije. Tako se na ovaj način pokušalo doskočiti tom problem, bez obzira što bi to značilo i dizanje cene.


Druga novina u odnosnu na prethodnika je bio sistem okidanja. Sistem isključivo jednostrukog okidanja (SA) je odbačen, a prihvaćen je dvostruki sistem (DA). Ovde treba da uzmemo u obzir značajan uticaj koji je na konstruktore širom sveta imao Valterov pištolj P-38. Bezbednost pri nošenju metka u cevi i spremnost oružja na momentalno otvaranje vatre je bez sumnje uticalo da se i u Koltu odluče za novi sistem okidanja. Takođe činjenica da su njihovi rivali iz Smit i Vesona na svojim novim pištoljima koristili ovakav DA/SA okidač je uticala na ovu odluku. Ovakvo razmišljanje je bilo u skladu i sa opštim uverenjem da će pored domaćih i inostrane oružane snage tražiti novo oružje sa ovako koncipiranim okidanjem kada odluče da zamene postojeće modele u naoružanju. Zanimljivo je da su se u Koltu odlučili na modularni okidački sistem. Odnosno, sistem je tako koncipiran da može da se jednostavno izvadi radi održavanja i eventualnih opravki.
Pod uticajem već pomenutog Valterovog P-38, sa leve strane navlake je postavljena kočnica/dekoker. Na ovaj način bi u situacijama kada se nosi metak u cevi, operacija spuštanja vanjskog udarača bila bezbedno izvedena. Može se reći da je ovo rešenje svojevrsna zamena za ručnu i automatsku kočnicu koje su se nalazile na starim 45-cama. Iako autor ovog teksta spada u zaljubljenike u M1911a1, ipak mora da prizna da je ovo rešenje daleko bezbednije i primerenije za slabije obučene korisnike.
Postoji još nekoliko dokaza direktnog uticaja Smit i Vesonovog Modela 39 na novi pištolj. Jedan od njih je u spoljašnjem izvlakaču. Kao i kod S&W ranih verzija Modela 39, i Koltov pištolj je dobio verziju rađenu od opružnog čelika, a koja je fiksirana na kraju spoljašnjeg dela navlake. Drugi dokaz je u tzv. kočnici navlake, smeštenoj na rukohvatu, iza poluge za rastavljanje. Njena uloga je da po opaljenju metka spreči navlaku da ide u zadnji položaj. Ovo je rešenje od određenog značaja za prigušeno oružje, ali za standardne poluautomatske pištolje nema nikakvu praktičnu vrednost.


Što se kapaciteta okvira tiče, varijante u kalibru 9 mm Para i .38 Super su imale po 15 metaka, dok je varijanta u kalibru .45 ACP imala 9 metaka. U tehničkom izveštaju kojeg je Kolt svojevremeno izdao, iznešena je tvrdnja da sa ovako povećanim kapacitetom (misli se na verziju u 9 mm Para), praktično prestaje potreba vojske da nosi dodatnu municiju sa sobom. Takođe je u istom izveštaju obrađena nova municija koja je išla u prilog ovoj tvrdnji. U pitanju je vrlo zanimljiv koncept tzv. Salvo Squeeze Bore. Osnovna premisa konstruktora ovog neobičnog rešenja Rasela Robinsona je bila da se stvori sistem oružje-metak koji bi omogućavao znatno veću verovatnoću pogađanja uz nošenje istog borbenog kompleta municije. Ideja je da se koristi metak sa višestrukim zrnima, koja su „upakovana“ jedno u drugo. Tako kompletirano zrno bi onda bilo sjedinjeno pomoću neke vrste voska ili bi dobilo oblogu od polimera, čija je uloga bila dvostruka. Pored sjedinjavanja pojedinačnih zrna u celinu, služila je i da obezbedi pouzdano uvođenje u ležište metka. Po opaljenju metka, zrna bi nastavila svoje zajedničko kretanje unutar cevi. Tu onda dolazi do izražaja onaj deo gde se cev postepeno sužava u smeru od ležišta metka prema napred. Ovo bi nateralo pojedinačna zrna da se rastave i da svako za sebe napusti cev. Da bi se ova radnja izvela na odgovarajući način, bilo je neophodno izvršiti određene preinake. Modifikacija se sastojala od prvobitnog uklanjanja dela na ustima cevi. Na taj deo bi se onda nadogradio deo sa unutrašnjim suženjem, ali koji ne bi bio ožlebljen, odnosno bio bi gladak. Na ovaj način bi se postigao svojevrstan efekat sačmenog metka. Odnosno, 15 metaka, koliki je kapacitet okvira kod M 1971, bi bilo u stanju da pošalje prema meti 45 projektila. Sam koncept, iako izgleda zanimljivo, pa čak i upotrebljivo u određenim situacijama, nije prihvaćen. Neki od razloga su bili cena koštanja, sumnje u pouzdanost sistema i kratak životni vek cevi. Svejedno, ostaje kao zanimljiva crtica u istoriji razvoja streljačke municije.


Prema procenama, pošto tačni brojevi ne postoje, smatra se da je ukupno urađeno između 30 i 50 primeraka M 1971. Svi ti primerci su praktično urađeni i upasovani ručno. Većina njih je poklonjena od strane kompanije tadašnjim najvišim vojnim rukovodiocima. Oni malo veštiji sa rečima bi to nazvali lobiranjem potencijalno zainteresovanih korisnika, dok oni drugi, neposredniji i manje kulturni bi verovatno upotrebili termine poput mita i korupcije… No bilo kako bilo, M 1971 nikada nije usvojen u naoružanje i tiho je otišao u zaborav.
Međutim 1979. godine, US DoD (otprilike, ministarstvo odbrane) pokreće tzv. JSSAP program, odnosno program streljačkog naoružanja združenih snaga. Između ostalog, traženo je i novo rešenje za novi službeni pištolj. Kolt je brže-bolje vaskrsao svoj prethodni projekat i ponudio ga na testiranje. Novi model je imao neke sitnije izmene poput klasično rešenog vanjskog izvlakača a odbačeno je i bruniranje nerđajućeg čelika kao nepotrebno. Takođe, koncept Salvo Squeeze Bore više nije nuđen kao opcija. Novi pištolj je dobio i novu oznaku SSP (Stainless Steel Pistol), ili prevedeno na srpski, pištolj od nerđajućeg čelika. Napravljeno je oko 50 novih pištolja u varijanti 9 mm Para, što je i traženo u zahtevu, ali je poznato da postoji i nekoliko egzemplara u kalibru .45 ACP. Na prvom konkursu ni jedan od kandidata nije zadovoljio tražene uslove. Međutim, posle revizije zahteva od strane Armije, na poslednjem od obnovljenih konkursa je pobedila Bereta 92f te je tako 1985. godine postala novi službeni pištolj. Istina je i da je Kolt povukao svoj SSP iz trke, a da nikada zvanično nije objavio razloge zašto.
Zanimljivo je da kompanija iz Hartforda nikada nije ponudila ove modele na civilnom tržištu. Realno govoreći, imali bi odličan prolaz na domaćem tržištu. Veliki broj američkih strelaca je vrlo patriotski nastrojen (prema nekim zlobnicima, čak i šovinistički) i preferiraju oružje rađeno u Americi. Osim toga, ponuđena konstrukcija je bila vrlo solidno osmišljena i izvedena. Ali eto, sreća nije bila naklonjena Koltu. Čak i sa novijim konstrukcijama poput nesrećnog All American 2000 ili „jurišnog pištolja“ OHWS nisu bolje prošli. Gubitak ugovora sa vojskom za izradu pušaka M-16, kao i ovakvi poslovni promašaji su legendarnu firmu doveli u ozbiljnu krizu.
U svakom slučaju, junaci ove priče bi se lako mogli uklopiti u brojne primere iz sveta naoružanja gde dobre i napredne konstrukcije jednostavno nisu imali sreće. A onda opet, ko zna? Verovatno u tom slučaju preživeli primerci ne bi dostizali astronomske cifre na aukcijama reda desetak hiljada dolara i više.

N. Trifunović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još