Spartanski ratnici
Spartanska vojska je prema većini procena bila najsnažnija vojna sila u starom veku. Njene oružane snage su bile toliko savršeno disciplinovane i izvežbane da su vekovima bile dominantne u Antičkoj Grčkoj. Svi punopravni Spartanci između 20-te i 60-te godine života su bili aktivni vojnici Sparte. Gotovo savršenom disciplinom, Spartanci su uspevali da nadoknade svoju malobrojnost koja je bila njihov najveći nedostatak. Spartanski hopliti se nisu bitno razlikovali po naoružanju od ostalih grčkih hoplita, iako je Sparta bila prva država u Antičkoj Grčkoj koja je dala svojoj vojsci jedan uniformniji izgled. Glavna razlika je bila u tome što su uvek nosili crvene nošnje, tako da im ne bude vidljiva krv ukoliko bi se povredili. Spartanci su takođe puštali dugu kosu i bradu, uglavnom bez brkova, što je smatrano lakedemonskom karakteristikom, i imali su naviku da se češljaju pred bitku. Tokom 7. i 6. veka p. n. e. Spartanski hopliti su nosili bronzani telesni oklop, korintski šlem i štitnike za kolena. U vreme Grčko-persijskih ratova oni su zamenili telesni bronzani oklop sa lakšim linenim, poznatijim kao linotoraks (stgrč. λινοθώραξ), koji su nosili uglavnom perijeci, dok su homiji nastavili da nose bronzani telesni oklop. Takođe, nosila se i lakša telesna nošnja, poznatija kao eksomi (starogrčki εξώμη) koja postala omiljena krajem 5. i prvom polovinom 4. veka p. n. e. Njihova glavna oružja su bila šlem (uglavnom korintskog i napokon lakonskog tipa), koplje, mač i štit. Za vreme Peloponeskog rata, Lakedemonjani su imali napisano grčko slovo „Λ“, na svojim štitovima što je označavalo Lakedemoniju. Spartanski hopliti su bili bosi u borbenom stroju, kako bi povećali trenje i učinili falangu stabilnijom. Tokom 3. veka p. n. e. za vreme Kleomena III spartanska vojska je bila naoružana dugim kopljem, makedonskom sarisom, dok su podaci o nošnji spartanske vojske tokom tog perioda prilično oskudni. Za Spartance je bilo nezamislivo da napuste bojno polje. Postoji poznata anegdota o tome kada su Spartanske majke davale štitove svojim sinovima, govorile su im da se vrate sa štitom ili na njemu (starogrčki ἢ τὰν ἢ ἐπὶ τᾶς). To je značilo da su se mogli vratiti samo kao pobednici ili kao mrtvi na štitu. Spartanska vojska kao i njena organizacija, je postala uzor mnogim vojskama u starom veku, a naročito rimskoj vojsci. Danas se spartanska vojska smatra prvim pravim primerom specijalnih jedinica u vojnoj istoriji.
Vojna organizacija spartanske vojske je bila sledeća. Svi punopravni spartanski građani između 20-te i 60-te godine života su bili spartanski vojnici, mada su u rat pozivani oni između 20 i 55, a poslednja odbrana su bili oni između 56 do 60. Do 30 godine života Spartanci su živeli u vojnim logorima. Zapovednici vojske su bili dvojica kralja, a posle 506. p. n. e. samo jedan kralj koji je vodio pohode. Organizacija spartanske vojske se menjala tokom vremena da bi bila adaptirana spartanskoj malobrojnosti (stgrč. ὀλιγανθρωπία). Tirtej, koji je živeo u doba Drugog mesenijskog rata, pisao je da je spartanska vojska bila organizovana na plemenima koja su sačinjavala Spartu. Herodot spominje da je organizacija Spartanske vojske bila zasnovana na pet lohosa, i da je svaki lohos imao po 1.000 vojnika. Lohos je bila vojna jedinica koja je pripadala jednom od pet sela koja su sačinjavala Antičku Spartu i njome je komandovao polemarh. Te lohose su sačinjavale enomotije, što je značilo „bratstvo onih koji zajedno obeduju“. Enomotije su bile toliko samostalne, da su često njihovom samostalnošću mogle da ugroze čitav spartanski borbeni poredak. Prema Ksenofontu, koji je bio odličan poznavalac Sparte, spartanska vojska je u njegovo doba imala drugačiju organizaciju. Prema njemu, osnovna jedinica spartanske vojske kasnog 5. veka p. n. e. je bila Mora. Spartanska vojska se u to doba sastojala od 6 mora. Jedna mora se sastojala od 576 vojnika i nalazila se pod komandom polemarha. Sledeći po činu je bio lohagos, koji je bio zapovednik 1/4 svake more. Ta jedinica se zvala lohos, ili „zakletvom povezana družina“. Četvrti je bio pentikontarh, koji je bio glavni 1/8 svake more koja je bila poznata i kao pentikostija. Zadnji po rangu je bio enomotarh, koji je bio zapovednik 1/16 jedne more, koja je bila poznata kao enomotija. Na kraju 5. veka p. n. e. je postojala je i spartanska konjica koja je bila podeljena takođe na šest jedinica po 100 konjanika svaka, i svaka je bila pod komandom jednog hiparmosta. Najelitniji deo spartanske vojske bili su „hipisi“, tj. konjanici, koji su na početku bili na konjima, ali su većim delom spartanske istorije ratovali kao pešadinci. Oni su bili kraljeva grada i birani su među najsposobnijim spartanskim vojnicima. Spartanci su imali takođe pomoćne trupe. Te trupe su sačinjavali perijeci i heloti. Perijeci su se od sredine 5. veka p. n. e. borili kao punopravni hopliti. Sa druge strane, heloti su bili najbolje naoružane pomoćne trupe u Antičkoj Grčkoj.
Takođe Spartanci su imali i Krićanske strelce (sami Spartanci su smatrali strelce kao „ženstvenim“ načinom ratovanja) kao lakše trupe za vreme Prvog mesenskog rata kao i Kleomenovog rata. Strani najamnici su počeli da se upotrebljavaju tokom 4. i 3. veka p. n. e. kada je broj homija bio drastično opao. Tu treba dodati da su tokom Helenističke ere i sami Spartanci postali najamnici, kada je spartanska država izgubila svoju moć. Neki poznati spartanski najamnici su Klearh, koji je ratovao za Kira mlađeg, Agesilaj II i Ksantip Lakedemonjanin koji je imao odsudan doprinos u reorganizaciji Kartaginske vojske u 3. veku p. n. e.
