Taktikon Lava VI

Taktikon Lava VI (grčki: Τακτικά) je srednjovekovno delo o ratnoj veštini, pisan od strane vizantijskog cara Lava VI Mudrog (895—908). Izdao ga je njegov sin Konstantin VII Porfirogenit. Taktikon sadrži dragocene podatke o običajima i svakodnevnom životu starih Slovena.  Lav VI Mudri (886-912) bio je jedan od najobrazovanijih i najplodnijih pisaca svog vremena. Za njegove vladavine izvršeno je obimno zakonodavno delo, a tematsko uređenje dobilo je konačan oblik.
Taktika je pretežno teorijsko i kompilatorsko delo, konglomerat radova starijih pisaca. Lav Mudri nije bio ni vojnik, ni vojskovođa, ali je ipak uspeo da prikupi i zaokruži vojna znanja koja su do tada sačuvana. U predgovoru utvrđuje osnovna načela ratne veštine, propisujući ih vojsci kao zakon, ali istovremeno naglašava da će biti od koristi samo onima koje nadahnjuje vatren duh i urođen talenat. Delo je podeljeno na 21 institut (poglavlje). U drugoj i trećoj glavi raspravlja se o podeli ratne veštine, zadacima vojskovođe i njegovih savetnika, od 4. do 11. o logistici, u 12-15. o taktici, u 16. o fortifikaciji i tvrđavskoj vojni, u 17. o malom ratu, u 18. o načinu ratovanja neprijatelja Carstva, u 19. o pomorskom ratu, i u 20. o načelima i postavkama.
Poslednji institut je rekapitulacija, u kojoj Lav Mudri deli ratnu veštinu na strategiju, logistiku i taktiku. Lav VI je bio sin osnivača Makedonske dinastije, cara Vasilija I. Rođen je 866. godine, a na presto je stupio sa dvadeset godina, nakon smrti svoga oca. Bio je veoma obrazovan; učitelj mu je bio Fotije. Nije uzimao učešća u ratovima već je sve do svoje smrti 912. godine živeo povučen u dvoru. Značajan je po literarnoj delatnosti. Lavov sin bio je kasniji vizantijski car, Konstantin Porfirogenit, koji je i izdao Taktikon. Taktika cara Lava je delo o ratnoj veštini. Predstavlja priručnik savremenog ratovanja, u prvom redu namenjen carevom sinu. U nauci se dugo vodila polemika oko autorstva ovog dela. Danas nema sumnje da ju je napisao Lav. Koristio je mnoge ranije pisce, naročito Pseudo-Mavrikijev Strategikon. Najveći deo podataka o Slovenima preuzet je iz Strategikona, s tim što je Lav vršio korekture, izbacivanja i umetanja kako bi njegov spis bio što savremeniji. Često u svom delu pod Skitima podrazumeva Slovene.
Tako Lav o Skitima piše da „imaju jednoobrazan način života i ratovanja, pošto najčešće žive skitački, sa mnoštvom poglavica i bez određenog posla (zemljoradničkog). Jedino plemena Bugara i Turaka uređuju sličan bojni red, jači od ostalih skitskih naroda, složno se boreći pod zapovedništvom jednog vojskovođe“. U taktikonu Lav opisuje ratovanja Langobarda i Gepida, kao i slovenske narode sa leve obale Dunava: „Sloveni su bili neprijatelji kada su živeli sa one strane Istra koga zovemo i Dunavom. Protiv njih ratovahu Romeji pošto su Sloveni tada živeli skitački sve dok nisu prešli Istar i podvrgli se romejskoj vlasti“.
Taktikon Lava VI daje nam veoma vredne podatke o načinu života starih Gepida, Langobarda i Slovena: „Slovenska plemna živela su slobodno, ne dopuštajući da budu porobljena i da se njima vlada, naročito kada su živela sa one strane Dunava. Odatle su plemena dovedena na Balkan i primorana da prime tuđu vlast. Ipak, zadržavali su svoj način života. Primili su hrišćanstvo, ali su sačuvali sklonost prema starim običajima. Bila su mnogobrojna, izdržljiva, lako podnoseći glad, hladnoću i vrućine . Vasilije ih oslobodi ropstva sopstvenih vladara, podari im krštenje i nauči ih da se bore protiv neprijatelja Slovena. Slovenskim plemenima beše u običaju preterana gostoljubivost. Prema gostima bejahu prijatni i blagi, čuvahu ih nepovređene na svojoj zemlji, dajući im hranu i ukoliko je stranac povređen, protiv njegovog domaćina pokretan je rat. Sloveni su smatrali osvetu stranca svetom. Zarobljenike ne držaše u ropstvu dugo već im posle određenog vremena dopuštaju da se vrate u sopstvenu zemlju uz neku otkupninu ili da se zadrže u slovenskoj zemlji kao slobodni ljudi. Nakon smrti svojih muževa, žene su izvršavale samoubistvo. Za jelo su najčešće upotrebljavali proso teško podnoseći ostale terete poljoprivrede. Naouržavali su se kratkim kopljima, svaki čovek po dva, a neki i štitovima. Služili su se drvenim lukobima i strelama premazanim otrovom. Napadali su iznenada i u zasedama“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još