Turska invazija Kipra

Kroz svoju turbulentnu istoriju, Republika Kipar je usled svog položaja bila poprište sukoba više civilizacija koje su želele da ovladaju ovim ostrvom, a međuetnička podeljenost tamošnje populacije je bila povod većim silama da kontinuirano podstiču sukobe. U svesti tamošnjeg stanovništva ipak je za sva vremena najdublje urezana turska vojna intervencija iz leta 1974. godine, koja je doprinela sadašnjem komplikovanom statusu ove države, bez izgleda da u bližoj perspektivi bude pronađeno rešenje koje bi zadovoljilo sve umešane faktore. Osobenost zbivanja značajno nalikuje onom što se dešavalo i još uvek je aktuelno na našem delu Evropskog kontinenta, ali balkanski narodi nisu izvukli korisne pouke na osnovu kiparskog primera.

Od kako je u šesnaestom veku Otomanska imperija pokorila grčko stanovništvo na Kipru i uvrstila ostrvo u svoj sklop, naseljavana je turska populacija i društvene prilike su bile nalik ostalim teritorijama gde su hrišćanski starosedeoci bili pod njihovom okupacijom. Sudbonosni Berlinski kongres iz 1878. godine je izmenio okolnosti jer je Velika Britanija dobila svojevrsnu koncesiju na Kipar, vrlo vešto iskoristivši prethodni animozitet među grčkom i turskom zajednicom da ostvari svoj imperijalni cilj, za šta im su se stvorili uslovi 1914. godine kada je Turska ušla u Prvi svetski rat na strani Centralnih sila. Britanska imperija je tada i formalno proglasila ostrvo svojom kolonijom, a sve do početka pedesetih godina prošlog veka nije bilo značajnih razmirica među stanovnicima na verskom i nacionalnom osnovu usled delovanja dva faktora. Najpre, standard u ekonomskom, obrazovnom, zdravstvenom i na planu opštih ljudskih prava na ostrvu pod britanskom upravo je bio podosta uzdignut u odnos u na period turske vladavine. Zatim, u tom periodu obe matične zemlje su po više osnova bile lošije uređene kako bi se Kiprani poneli idejom ujedinjenja s Grčkom ili Turskom. U postojbini Helena je trajao građanski rat, dok je reformisana turska državna uprava teškom mukom uspevala da formira sekularnu zemlju zbog mnoštva nasleđenih problema. Delovalo je kako će ova mala država s dve entičke grupe postati primer za ostale kako je moguće prevazići suprotnosti i živeti u miru.

Po okončanju sukoba u Grčkoj gde su pobedile njima naklonjene snage, centar moći iz Londona je želeo da produbi svoj uticaj i na ostatak područja, pa je diplomatsko-obaveštajnom delatnošću podsticao osnivanje militantne organizacije Ethniki Organosis Kyprion Agoniston (EOKA) kiparskih Grka, koja se zalagala za pripajanje ovog ostrva matici i kraj britanske kolonijalne uprave. Deluje sasvim nelogično, ali razvoj događaja je rasvetlio krajnju nameru „Gordog Albiona“ jer su jednovremeno podstakli „Istanbulski pogrom“ 1955. godine plasiravši lažnu vest kako je od strane ekstremnih grčkih nacionalista izazvana eksplozija u turskom konzulatu u Solunu, pa je došlo do nereda koji su uzrokovali da se 120.000 Grka iseli iz Turske. Sve ovo se reflektovalo na Kipar, gde su ciljno upućivane pošiljke oružja kako EOKA, tako i tamošnjoj Turskoj organizaciji otpora TMT (Turk Mukavemet Teskilatı), pa je došlo do više slučajeva napada na mešovite lokalne policijske patrole i međuetničkih obračuna. Vlade u Ankari i Atini su sve više potpadale pod uticaj Britanaca, ali 1960. godine je međunarodna zajednica privremeno okončala proces praktično naredivši da se formira samostalna i nezavisna Republika Kipar kojoj je sporazumom zabranjeno da se ujedini s Grčkom ili Turskom.

Zahvaljujući većinskom udelu svoje populacije, za prvog predsednika je izabran arhiepiskop Makarios, koji se ubrzo konfrontirao s prvenstveno pripadnicima grčke zajednice koja ga je po diktatu vojne hunte u Atini oglasila za svojevrsnog izdajnika jer je Kipar pod njegovim vođstvom postao član Pokreta nesvrstanih s naročito bliskim vezama s tadašnjom SFRJ. Kiparski predsednik je bio meta brojnih zavera i atentata, pod optužbom da je ideološki nastrojen Istočnom bloku, što je rezultiralo da 1964. i 1967. godine dođe do krvavih međuetničkih sukoba, a vrhunac je dostignut deset godina kasnije kada je 15. jula 1974. godine došlo do državnog udara na Kipru i uspostavljanja vladavine vojne hunte. Makarios se spasao linča bekstvom u britansku ambasadu, odakle je evaukisan na Maltu, a vlast je preuzela EOKA-B na čelu s ultramilitatnim Nikosom Sampsonom, zalažući se ponovo za ujedinjenje s Grčkom. SAD su pokušavale diplomatski rešiti nastali problem, a narednih dana je Turska iskoristila priliku da od Grčke zatraži uklanjanje više stotina njihovih oficira iz sastava kiparske Nacionalne garde, potom dolazak dodatnog turskog vojnog kontigenta kako bi se zaštitila etnička manjina, uz uslovljanje Velike Britanije kao trećeg potpisnika međudržavnog ugovora da dozvoli povratak neutralnog statusa Kipra. Pošto je jedna tačka tog sporazuma bila opcija da uključene države vojno intervenišu ukoliko se stanje bezbednosti bitno promeni, Turska je pozvala Veliku Britaniju da zajednički izvrše invaziju, što je odbijeno i vlada u Ankari je pet dana nakon puča na Kipru sprovela ranije spreman plan vojnog pohoda.
Očigledno godinama unazad sistematično osmišljen napad združenih rodova i vidova turskih oružanih snaga je dobio naziv „Operacija Atila“, a otpočeo je 20. jula 1974. godine sinhronim udarima avijacije i pomorskim iskrcavanjem motorizovanih jedinica kako bi se stvorio koridor ka prestonici Nikoziji.

Odnos suprotstavljenih snaga je bio drastično na strani napadača, što je bilo primetno u samom početku invazije kada su turske avio snage zagospodarile vazdušnim prostorom umešnom upotrebom letelica F-100 Super Sabre i Lockheed F-104 Starfighter, a kiparska obalska odbrana bazirana na torpednim čamcima je takođe bila nemoćna protiv flotile agresora. Ovaj kratkotrajni rat je na određeni način predstavljao i direktnu konfrontaciju NATO i borbene tehnike Varšavskog pakta, što se uvidelo i prilikom sučeljavanja oklopnih jedinica jer su turski tenkovi M47 i M48 Patton s lakoćom izlazili na kraj s T-34/85 iz Drugog svetskog rata isporučenih Kipru od SSSR preko Egipta. Domaća Nacionalna garda se mogla osloniti na nešto ispod 12.000 pripadnika aktivnog sastava koji nije imao zadovoljavajuću obuku, kao i par hiljada grčkih vojnika, a metež u njihovim redovima je izazvao desant turskih padobranaca u blizini Nikozije pa je došlo povlačenja na glavnim pravcima. Doduše, bilo je i krupnih grešaka i gubitaka na strani napadača, kao slučaj kada je tokom drugog talasa iskrcavanja mehanizovane pešadije i eskadrona tenkova kiparska mornarička služba veze emitovala lažnu radio poruku kako je iz Grčke je upućena pomoć pomorskim putem, pa je turska avijacija izvršila udar na tri svoja razarača potopivši jedan i oštetivši preostala dva. Sa druge strane, kiparska PVO je greškom dejstovala na transportne avione koji su prevozili grčke komandose s Krita, takođe s značajnim gubicima.

Do kraja 22. jula turska vojska je ostvarila praktično sve planirane ciljeve za taj period, kada je usledila rezolucija UN o prekidu vatre i (što je bilo bitnije) vojna hunta u Grčkoj je upravo zbog konflikta na Kipru zbačena s vlasti i nova garnitura je naredila svojim snagama da se povuku s ostrva zahvaćenog ratom. Usledilo je zatišje s povremenim čarkama, a kako su mirovni pregovori propali – Turska je 14. avgusta sprovela drugu fazu operacije. Kiprani su herojski pokušavali da zaustave prodor protivničkih snaga koristeći protivoklopna sredstva koja su im bila na raspolaganju, odnosno starije britanske PT topove 57mm, te uz upotrebu tenkova T-34 kao mobilne artiljerije i minskim poljima, ali Turci su i pored toga uspeli da zagospodare s oko 40 procenata ostrva i uspostavši „Zelenu liniju“ razgraničenja. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je Rezolucijom 360 zabranio dalja dejstva pretnjom oružane intervencije protiv Turske, a Kipru je obećana nezavisnost i suverenitet iako je to do današnjeg dana sprovedeno jedino na južnom delu na kojem žive kiparski Grci, koji je članica EU Republika Kipar, dok se severno područje tretira kao protivpravno okupiranom zonom, iako je 1983. godine samoproglašeno Turskom Republikom Severni Kipar, međunarodno nepriznatom kvazidržavom. Ovaj vremenski kratak sukob je obeležilo mnoštvo elemenata koji zaslužuju analizu, pre svega odnos i kvalitet sukobljenih strana. Na ostrvu je tokom dejstva bilo aktivno retko viđeno šarenilo raznih regularnih i paravojnih formacija. Turski invazioni kontigent je brojao oko 40.000 pripadnika, a njemu se pridružilo i skoro 20.000 članova TMT koji su od ranije raspolagali određenom količinom raznog oružja i čekali pogodni trenutak. Ovim su skupa ostvarili četvorostruku numeričku prednost angažovanog ljudstva nad braniocima, mada to nije bio preovlađujući faktor. Neretko su ove neregularne grupacije učestvovale u borbama rame uz rame s redovnom turskom vojskom, a zajedno su počinili stravične zločine nad civilnim žrtvama iz redova domaće grčke većine. Kiparske oružane snage su uzvratile, pa je spirala nasilja poprimila razmere koje niko mogao da zamisli. Likvidacije, masovna brutalna silovanja, pljačka i paljenje domova su zgražavale svetsku javnost, a mirovne snage UN nisu uspevale da to ni da proprate, a kamoli spreče. Od polovine šezdesetih godina su „plavi šlemovi“ bili prisutni, u vidu austrijskog, danskog, novozelandskog, britanskog, irskog, finskog i švedskog kontigenta, ali njihova uloga se svela na evaukaciju iz svojih kampova pred nastupajućom turskom vojskom.

Kao i u svim ratnim sukobima modernijeg doba, karakteristike upotrebljenog streljačkog naoružanja nisu ni u najmanjoj meri odredile tok niti ishod borbi, ali zasigurno će našim čitaocima biti najinteresantije šta je sve korišteno tog krvavog leta 1974. godine na Kipru. Turske invazione snage su bile ono najbolje što je ta država imala u datom trenutku, ali je njihovo ručno oružje bilo krajnje neobičan miks anahronog i modernog. Recimo, preovlađujući deo mehanizovane pešadije je koristio američke automate Tompson M1A1 i M28 .45ACP i puške .30 M1 Garand, uz mnoštvo mitraljeza Browning M1919 verzija A4 i A6 kalibra .30-06 Spr. iz Drugog svetskog rata. Artiljerci i mornaričke snage su bili naoružani takođe starim ratnim britanskim repetirkama SMLE u kalibru .303, kao i automatima Sten više modela. Jedan deo udarnih snaga je bio opremljen automatskim puškama H&K G3 i mitraljezima sistema MG3 kalibra 7,62x51mm NATO koje je licencno proizvodila oružarnica MKEK, uz retke automate H&K MP5. Paravojne formacije kiparskih Grka su od ranije skriveno čuvale veću količinu britanskog lakog naoružanja, starije produkcije, a u njihovim rukama je viđeno i podosta lovačkih pušaka, kao i provizornih naprava iz domena kućne radinosti. Kiparska Nacionalna garda se takođe nalazila u procesu preoružavanja, tako da je kod njenih pripadnika bilo novijih pušaka FN FAL, nešto AK i čehoslovačkih Vz58, uz podosta starih Lee Enfield. Zanimljivo je i napomenuti da je turska vojska zaplenjene puške FAL tokom pohoda radi unifikacije municije 7,62x51mm davala svojim regularnim pripadnicima koji su inicijalno zadužili starije puške, dok su one kalibra 7,62x39mm proizvedene u zemljama Istočnog bloka smatrane vrednijem plenom i našle su se u rukama obezbeđenja viših štabova.

Procene gubitaka se razlikuju zavisno od izvora, ali smatra se kako je poginulo oko pet stotina turskih vojnika, neutvrđen broj ustanika TMT i preko hiljadu civila turske nacionalnosti u redovima lokalnog kiparskog stanovništva. Na strani branilaca je bilo najmanje hiljadu poginulih pripadnika oružanih snaga, uz pet puta veći broj žrtava među civilima. Ovaj događaj je sve do danas oprečno tumačen među turskom i grčkom nacijom, jer jedni ga slave kao veliki trijumf, a drugi kao poniženje i okupaciju dela teritorije. Objektivno posmatrano, invazija na Kipar je definitivno uvrstila Tursku među značajne vojne sile i prekinula stogodišnju konstataciju kako je ta država samo senka nekadašnje imperije. Grčka i Turska su sada članice NATO, finansijski oslonjene na zapadne centre moći, pa će svoje snove o preuređenju Kipra morati da podrede njihovom diktatu. Poznato, zar ne?
Milan Milanović