Udar „čelične pesnice“
Forsirajući reku Mezu na više mesta i to iz pokreta, Nemci su postigli veliko taktičko iznenađenje. Od prelaza do prelaza, primenjivali su različite metode – negde su koristili gumene čamce ili su njihovi inžinjerci, tzv. pioniri, na brzinu dizali pontonske mostove. Ni vatrena podrška nije svuda bila ista. Gde na raspolaganju nije bilo artiljerije, prelazak reke su štitili tenkovi. A gde nije bilo ni tenkova, koristili su avijaciju. Važno je bilo samo delati brzo, da bi se taktičko iznenađenje u potpunosti iskoristilo. Avijacija je odigrala presudnu ulogu i pri osiguranju, odnosno proširivanju stvorenih mostobrana na drugoj obali. Primera radi, samo kod Sedana učestvovalo je preko 700 aviona Luftvafe. Drugim rečima, Nemci su bili apsolutni gospodari neba iznad bojišta, a dobro znamo šta to znači i kolika je prednost u savremenom ratovanju.
Sve u svemu, situacija na strani saveznika, rapidno se pogoršavala. Već 13. maja 1940, dok su nemačke oklopne jedinice nadirale ka Roterdamu, holandska vlada i dvor izbegli su u Veliku Britaniju. Da bi ubrzali pad Roterdama, Nemci su ga razorili iz vazduha a već 15. maja kapitulirali su i poslednji ostaci holandske vojske.
Valja reći da se Britanski ekspedicioni korpus dobro borio i odoleo udaru nemačke 6. armije istočno od Brisela. Britanci su čak uspeli da izvrše i protivnapad i bombarduju industrijska postrojenja u Ruru, ali sve to nije bilo dovoljno da preokrene opštu ratnu situaciju.
U međuvremenu, Nemci su u severnoj Francuskoj skoncentrisali jake oklopne snage i od njih stvorili moćnu „čeličnu pesnicu“, kojom su potpuno razbili francusku 9. i 2. armiju i probili ceo front od Dinana do Sedana, u dužini od 100 km. U novonastalu brešu ubacili su još tri oklopna korpusa i nezadrživo krenuli na zapad. Situacija na frontu je za Francuze postajala sve dramatičnija. Pretila je opasnost da se očigledan i neizbežan poraz pretvori u pravu katastrofu. Opštem haosu mnogo su doprinele i nepregledne kolone izbeglica, koje su milele drumovima. Nemačka avijacija je ove izbegličke kolone non-stop mitraljirala, što je stvaralo još veću paniku i pometnju, ne samo među civilima, već i francuskim trupama. Moral francuskih boraca bio je na samoj ivici kolapsa. A sve je to bio sastavni deo nokaut strategije blickriga, koji je već efikasno oproban u Češkoj i Poljskoj.
Nemačka 12. armija nezadrživo je nadirala ka reci Somi. Da bi je još više ojačali, Nemci su njenom desnom krilu pridodali i oklopnu grupu „Hot“, formiranu od tri oklopne i jedne motorizovane divizije. Francuska Vrhovna komanda tada je učinila još jednu u nizu kardinalnih grešaka. Pogrešno je procenila da će glavni pravac nemačkog udara biti Pariz i sa drugih sektora fronta povukla znatne snage za odbranu prestonice. A da stvar bude gora, Francuzi su u tom kritičnom trenutku ostali i bez strategijske rezerve.
Zbog veoma brzog napredovanja, bok nemačkog oklopnog klina se iz dana u dan sve više rastezao. Samim tim je bio i ranjiviji, ali francuska komanda to nije umela da iskoristi i organizovanim protivudarom postigne kakav-takav uspeh. Umesto toga, čelna grupa nemačkih oklopnih divizija brzo je nadirala prema moru i već 20. maja izbila na Somu, zauzela gradove Amijen i Abvil i u njihovim rejonima uspostavila čvrste mostobrane.
Posle očiglednih promašaja, smenjen je francuski vrhovni komandant, general Gamlen, a na njegovo mesto postavljen je general Vegan (Veygand). On je bolje procenio situaciju i pokušao da ugrozi bokove nemačkog oklopnog klina, ali već je bilo isuviše kasno. I dok su savezničke snage bezuspešno pokušavale da preseku nemački klin, oklopna grupa „Klajst“ je sa reke Some skrenula na sever i 23. maja zauzela Bulonj, a sledećeg dana i Kale. Tako su nemačke oklopne divizije širokim frontom izbile na Lamanš i došle na svega dvadesetak kilometara od Denkerka. Shvativši da je poraz neminovan, saveznička komanda je sada glavni akcenat stavila na odbranu Denkerka, jedine još slobodne luke na obali Flandrije. Naime, 26. maja doneta je odluka da se iz Denkerka evakuišu sve preostale savezničke snage iz Flandrije, tako da je ova mala luka odjednom postala izuzetno važna strategijska tačka.
Sada je Hitler napravio grešku i zadržao „Klajstove“ tenkove nadomak Denkerka, rešivši da njihov posao preuzmu pešadija i avijacija. Zahvaljujući tome, saveznici su teškom mukom i posle ogorčenih borbi, uspeli da evakuišu dobar deo opkoljenih trupa, oko 340.000 vojnika i prebace ih preko Lamanša u Britaniju. Među njima je bilo oko 200.000 Britanaca i oko 140.000 Francuza. Denkerk je konačno pao 4. juna i time je ujedno završena i prva faza francuske kampanje, u kojoj su saveznici pretrpeli težak poraz. Za 25 dana, koliko je ova faza trajala, Nemci su uspeli da unište ili zarobe 71 savezničku diviziju. Među njima, 30 francuskih, 22 belgijske, deset holandskih i devet britanskih… blizu 1.000.000 ljudi. Da i ne govorimo o ogromnoj količini zaplenjene opreme i ratne tehnike.
Druga faza je, kao što je već napomenuto, trajala od 5. do 25. juna 1940. i predstavljala je samo epilog prve, odnosno završni čin ove velike ratne drame. U međuvremenu je i Italija odlučila da iskoristi nemačke uspehe i uključi se u rat pre predviđenog vremena. Iako italijanska vojska još nije bila materijalno spremna, Musolini je 29. maja doneo odluku da napadne znatno oslabljene i demoralisane Francuze i na lak način osigura sebi delić pobedničkog kolača. Na francuskoj granici, nasuprot italijanske zapadne grupe armija koju su sačinjavale 22 divizije i izvestan broj alpinskih jedinica, stajala je francuska Alpska armija sa svega pet divizija i nešto manjih jedinica. Sem toga, Italijani su u rezervi imali još pet divizija, plus jednu armiju od osam oklopnih i motorizovanih divizija, pripravnu za brzu eksploataciju uspeha glavne grupe armija.
Nemci su sa mostobrana na Somi krenuli u ofanzivu 5. juna. Grupa armija B pokušala je najpre da probije francuski front isturenim oklopnim jedinicama. Ali kako to nije donelo očekivani brzi uspeh, Nemci su odmah promenili taktiku i sledećeg dana napali sa pešadijom, uz podršku artiljerije i avijacije. Ovakva taktika imala je znatno bolji efekat i francuski front je ubrzo probijen. U otvorenu brešu odmah su ubačene četiri oklopne divizije, što je kod Francuza izazvalo paniku i brzo povlačenje kompletne Treće grupe armija. Odstupanjem razbijenih francuskih armija, preko Oaze i Sene 9. juna, ujedno je i završena bitka na Somi. Nemačke oklopne i mehanizovane jedinice nastavile su da gone protivnika, ne dajući mu ni trenutak predaha da se oporavi i konsoliduje. Nemačka komanda pravi odlučujući potez i oklopnu grupu „Klajst“ izvlači iz grupe armija B da bi je prebacila na desno krilo grupe armija A, uz oklopnu grupu „Guderijan“, nazvanu po svom komandantu, sjajnom strategu i „ocu“ modernog tenkovskog ratovanja, Hajncu Guderijanu. Ove dve oklopne grupe, sa svojih osam oklopnih i četiri motorizovane divizije, imale su za ono vreme strahovitu udarnu moć. Francuzi ponovo nisu prozreli prave namere Nemaca, pa su za odbranu Pariza skoncentrisali gro svojih snaga, dok je na pravcu stvarnog nemačkog udara stajala samo slabašna 4. armija, bez ikakvih pojačanja i šansi da izdrži silinu napada. Da ironija bude veća, Nemci nisu uopšte ni nameravali da napadaju Pariz.
Grupa armija A prešla je u napad 9. juna. Dok su pešadijske divizije privlačile na sebe vatru branilaca, „Guderijanovi“ tenkovi su bez teškoća „prošišali“ kroz slabo branjene međuprostore i brzim prodorom probili i drugi pojas francuske odbrane. Čitav francuski front, širine 450 km, bio je u rasulu i odstupanju. Pristigla je 11. juna i oklopna grupa „Klajst“ i prešla reku Marnu, dok su istog dana i italijanske divizije prešle u napad duž francusko-italijanske granice. Istini za volju, italijansko angažovanje nije imalo nikakvog uticaja na tok rata, jer njihove trupe nisu bile u stanju da odmaknu dalje od graničnog pojasa. Svejedno, imalo je makar simbolični, psihološki efekat na francuske trupe, koje su već bile na ponoru katastrofe.
Dok su grupe armija A i B hitale da zatvore obruč oko svih francuskih snaga u severoistočnoj Francuskoj, general Vegan je predložio Ministarskom savetu da zatraži primirje, kako bi se zaustavilo dalje besmisleno prolivanje krvi. Pariz je 12. juna proglašen otvorenim gradom, iako je za njegovu odbranu bilo uloženo mnogo truda. Francuske armije bile su desetkovane – do 20. juna Nemci su razbili ili uništili čak 22 divizije, dok su ostale bile u potpunom rasulu. Čak pet miliona izbeglica kuljalo je drumovima, pod stalnim napadima nemačke avijacije. U takvoj situaciji, sasvim je razumljivo što je novoformirana vlada maršala Petena zatražila prekid neprijateljstava, da bi već 22. juna u Kompjenju potpisana i kapitulacija. I to u onom istom muzejskom vagonu, u kome su Nemci morali da potpišu kapitulaciju u Prvom svetskom ratu. Na tom detalju je insistirao lično Hitler, kako bi starom neprijatelju uzvratio poniženje od pre dvadesetak godina. Francuzima je još teže palo potpisivanje kapitulacije i pred Italijom, 24. juna u Rimu. Zvanično se uzima da su sva neprijateljstva prekinuta tek 25. juna 1940, iako je već mnogo pre toga sve bilo gotovo.
Epilog francuske kampanje bio je porazan za saveznike, pre svega za Francuze, koji su imali 120.000 poginulih i 250.000 ranjenih vojnika, dok je u nemačko zarobljeništvo palo čak milion i po vojnika. Nemci su imali oko 27.000 poginulih i oko 110.000 ranjenih vojnika. Dve trećine Francuske palo je pod nemačku okupaciju, a politička karta Evrope ponovo je doživela dramatične promene, kakve samo godinu-dve pre toga, niko nije mogao ni da nasluti.
B. LJUBINKOVIĆ
