Žestok udarac Carevine

Pred samu zoru u nedelju 7. decembra 1941. šest nosača aviona Prve vazdušne flote japanske Carske mornarice pod komandom vice-admirala Ćuićija Naguma zauzeli su svoje pozicije za lansiranje ogromne napadačke sile od ukupno 353 aviona. Nagumov admiralski brod „Akagi“ i njegovi pratioci „Kaga“, „Sorju“, „Hirju“, „Šokaku“ i „Zuikaku“ pokrenuli su napad koji će uskoro čitav Pacifik uvući u Drugi svetski rat.
Meta napada bila je američka Pacifička flota, usidrena u Perl Harburu, na havajskom ostrvu Oahu. Zamisao je bila da se iznenadnim i odlučnim napadom osakati američko vojno prisustvo na Pacifiku i tako omogući japanskim snagama da zauzmu i učvrste strateški važne tačke u regionu. Istovremeno, cilj je bio da se američka vlada natera za pregovarački sto, gde će Japan diktirati za sebe najpovoljnije uslove primirja. U tom cilju, napad na Perl Harbur je koordinisan sa napadima na Filipine, ostrvo Vejk, atol Midvej i Malaju.
U 21.00, veče uoči napada na Perl Harbur, Nagumo je naredio da se kompletna posada Akagija postroji na palubi. Tu im je svečano pročitao poruku admirala Isorokua Jamamota, vrhovnog komandanta Združene flote. „Uspon i pad carstva zavise od ove bitke. Svako mora maksimalno da ispuni svoju dužnost.“ Jamamoto je tom porukom hteo ne samo da ohrabri mornare i pilote, već i da podstakne njihov ponos. Godinama pre Drugog svetskog rata, japanska mornarica je započela dugoročni program ekspanzije i modernizacije, ugledajući se ponajviše na sjajnu pomorsku tradiciju Britanske kraljevske mornarice. I zato je Jamamotova poruka bila slična onoj koju je izrekao admiral Horacio Nelson, jedan od najvećih heroja Kraljevske mornarice, uoči epske bitke kod Trafalgara 1805. godine.
Japanci su još odranije duboko poštovali Kraljevsku mornaricu. Još na početku 20. veka neki brodovi Carske flote bii su izgrađeni u britanskim i francuskim brodogradilištima, a obuka japanskih posada, operativni standardi, uniforme i činovi bili su vrlo slični britanskim. Po izbijanju rata u Evropi, Kraljevska mornarica je ponovo postala model za Japance. U noći 11. novembra 1940, britanski torpedni dvokrilci „Feri Sordfiš“ poleteli su sa nosača „HMS Ilastrios“ u Sredozemnom moru i napali italijansku pomorsku bazu Taranto. Zahvaljujući iznenađenju, dvadesetak britanskih zastarelih dvokrilaca potopilo je jedan italijanski bojni brod i oštetilo druga dva.
Ideja o iznenadnom vazdušnom napadu na Perl Harbur postojala je kod Japanaca još u godinama između dva rata, ali je uvek odlagana. Posle uspešnog britanskog napada na Taranto, komanda Združene flote počela je ozbiljno da se priprema za jedan takav poduhvat. Što se tiče Jamamota, on je ranije uvek oklevao da se upusti u rat sa Sjedinjenim Državama. Međutim, ideja o snažnom i iznenadnom napadu koji bi munjevito ošamutio i osakatio protivnika učinila mu se prihvatljivom. U svakom slučaju, smatrao je da je odlučni udar na američku Pacifičku flotu jedini način da Japan reši rat u svoju korist.
Jamamotova ideja iznenadila је mnoge u visokim japanskim vojnim krugovima, jer se na neki način protivila dotadašnjoj doktrini. Naime, i pored toga što je kopnena vojska nastupila agresivno i ofanzivno na azijskom kontinentu, nekako se oduvek smatralo da uloga Carske mornarice treba da bude pre svega defanzivna, t.j. odbrambena. To je Jamamota nateralo da u jesen 1940. čak postavi ultimatum. Pretio je da će dati ostavku ukoliko viša komanda Združene flote odbije da podrži njegov plan. Do avgusta iduće godine, Jamamotov plan je bio razrađen i odobren. Šest nosača aviona iz Prve vazdušne flote trebalo je da prati armada od dva bojna broda, dve teške krstarice, jedne lake krstarice, devet razarača, tri podmornice i osam tankera. Mesto sabiranja trebalo je da bude zaliv Hitokapu na Kurilskim ostrvima. Posle okupljanja, flota je trebalo da zaplovi na zadatak 26. novembra, držeći se severnog kursa kako bi izbegla prometne pacifičke trgovačke rute i tako ostala neotkrivena. Pojava jedne tako velike flote bi svakako izazvala opravdanu sumnju kod Amerikanaca. Predviđeno je da avioni polete sa nosača u dva talasa, kad doplove na nekih 370 kilometara od Oahua. Određen je i datum napada – 7. decembar.
Početkom septembra, viši japanski komandanti sastali su se na Vojnopomorskoj akademiji u Tokiju da bi utanačili poslednje detalje napada. Mesec dana kasnije o cilju napada su obavešteni i piloti, viši vazduhoplovni oficiri. Oni su to već i pretpostavljali jer su u prethodnom periodu do besvesti usavršavali napade torpedima na usidrene velike brodove u plitkoj vodi. Za alokaciju aviona na određene ciljeve bio je zadužen poručnik-pilot Micuo Fućida, vođa letačkih grupa Prve vazdušne flote. On je organizovao poletanje aviona u dva talasa i koordinaciju njihovih napada, kao i lovačku zaštitu u slučaju da neki američki avion uspe da uzleti i pruži otpor tokom napada. Fućida je odredio 185 aviona za prvi talas. Među njima je bilo četrdeset devet bombardera „Nakađima B5N Кejt“ koji su nosili protivoklopne bombe, četrdeset „Кejtova“ sa vazdušnim torpedima, pedeset jedan jurišni bombarder „Aići D3A Val“ sa bombama za univerzalnu upotrebu, kao i 45 odličnih lovaca“ Micubiši A6M Zero“.
Dok bi „Kejtovi“ napadali ratne brodove usidrene u Perl Harburu, dvadeset pet „Valova“ je trebalo da razore glavnu američku lovačku bazu u Vilers Fildu. Sedamnaest „Valova“ je dobilo zadatak da uništi bazu patrolnih i lovačkih aviona na Ford Ajlendu, a devet da napadne američke bombardere bazirane u Hikam Fildu. U drugom talasu je trebalo da učestvuje 54 „Kejtova“ sa teškim bombama za demoliranje instalacija i razrivanje aerodromskih pisti, osamdeset „Valova“ sa zadatkom da nastave napade na ratne brodove u luci, i pratnja od trideset šest „Zerova“ kao potpora i lovačka zaštita bombardera. Dan uoči napada Fućida je primio poruku od japanskog špijuna sa Oahua. U njoj je izražen optimizam i verovanje u uspeh iznenadnog napada, ali i razočaranje što tri američka nosača „Enterprajz“, „Saratoga“ i „Leksington“ nisu usidreni u luci. – Oko luke Perl Harbur nema nikakvih balona niti protivtorpednih zaštitnih mreža. Svi bojni brodovi su tu. „Leksington“ je isplovio juče, a „Enterprajz“ operiše negde na moru.
U vreme kada su japanski bombarderi doleteli iznad Perl Harbura 7. decembra, „Saratoga“ je upravo uplovljavala u luku San Dijego u Kaliforniji. Međutim, iako su u Perl Harburu falila tri američka nosača aviona, nije više bilo povratka nazad i naređenje za napad je ostalo na snazi. Japanci su smatrali da su preostali ratni brodovi u luci dovoljno krupan plen da se opravda preduzeti rizik. Dok je nebo nad palubom Akagija još uvek bilo mračno, dat je znak zelenom lampom i prvi „Zero“ je zarulao niz pistu i otisnuo se u vazduh. U narednih 15 minuta svi avioni iz prvog talasa bili su već u vazduhu.
Japanski piloti ugledali su severnu obalu Oahua tačno u 7.40. Fućida je sav ushićen preko radija uzviknuo „Tora! Tora! Tora!“ što je za nestrpljivog Naguma trebalo da znači da je iznenađenje potpuno uspelo. A onda je počeo pakao. Satima su japanski avioni sejali pustoš i uništavali svoje mete u Perl Harburu. I u drugim delovima Pacifika japanske snage su krenule u dejstvo u koordinaciji sa napadom na Perl harbur. Glavni cilj je bio da se spreči američka intervencija prilikom zauzimanja Holandske istočne Indije, ali i da se dođe do vitalnih resursa (kao što su nafta i guma) za japansku ratnu mašineriju. Dodatni cilj je bio i proširenje odbrambenog perimetra Japana dalje prema otvorenom Pacifiku.
Dok je trajao napad na Havajima, u 6.30 je stigla vest do marinskog garnizona na atolu Midvej. Odmah je data uzbuna i marinci su se pripremili da dočekaju napad. I zaista, kad se spustio sumrak pojavili su se i japanski brodovi. Dva razarača Carske mornarice Akebono i Ušio primećena su kako se pripremaju da svojom artiljerijom gađaju instalacije na Midveju. Rat je stigao na atol u 9.35, kada su japanske granate počele da zasipaju Peščano i Istočno ostrvo, dva mala jezička kopna koja će u narednim mesecima postati epicentar Drugog svetskog rata na Pacifiku. Dok su japanski razarači kružili tamo-vamo, odgovorila im je i marinska artiljerija. Japanske granate pogodile su veliki hangar za hidroavione i on je buknuo u plamenu.
Posle nekih pola sata marinci su bili sigurni da su svojom artiljerijom pogodili bar jedan od japanskih razarača. Videli su kako sa njega kuljaju dim i vatra. Kada su se Japanci konačno povukli, na poprištu je ostalo četiri poginula i deset ranjenih Amerikanaca. Ujutru 8. decembra, 36 japanskih bombardera napalo je ostrvo Vejk i uništilo desetak američkih lovaca „Gruman F4F Vajldket“ na zemlji. U međuvremenu, dok je još trajao napad na Perl Harbur, japanske trupe su se iskrcale u Kota Bharu na obali Malaje. A nekoliko sati posle napada na Perl, japanski bombarderi su napali bazu Klark Fild i druge instalacije na Filipinima i ponovo iznenadili američke avione na zemlji.
Amerika je bila u šoku – odjednom se našla u ratu. U tom trenutku, Japan je zaista dominirao Pacifikom, ali kasnije će se ispostaviti tačnо ono čega se Jamamoto i pribojavao: da Japan neće moći da izdrži rat na duže staze sa Sjedinjenim Državama. Međutim, trauma od napada na Perl Harbur proganjala je Amerikance još dugo vremena, čak i posle kapitulacije Japana 1945. godine. Zapravo, rasprave o tom kobnom danu za američku flotu traju već decenijama, sve do današnjih dana. Ima revizionista istorije koji tvrde da su američki predsednik Ruzvelt i britanski premijer Čerčil znali da se taj napad sprema ali nisu ništa preduzeli. Ali to su samo pretpostavke i „slučaj“ Perl Harbura će verovatno večno ostati nerešen.
I na taktičkom planu bilo je neshvatljive ležernosti i neopreza. Postoji sumnja da je američka vojna komanda na Havajima imala naznake da bi do napada moglo doći ali nije preduzeto ništa da se pripravnost trupa podigne na viši nivo. Da se to dogodilo, ko zna kako bi se odvijale stvari tog sudbonosnog decembarskog jutra 1941. Ali onda bismo učili neku drugu istoriju.
B. LJUBINKOVIĆ

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još