Iz arhiva: Oružje partizanskog komandanta

Pisanje i objavljivanje tekstova u specijalizovanim oružarskim revijama, neretko deluje kao izuzetno jednostavna delatnost – dovoljno je proučiti dosadašnju literaturu i pratiti periodično pojavljivanje novih modela svetske produkcije. Ukoliko o pojedinom primerku nema adekvatnih podataka, zainteresovani informacije traže uz pomoć – Interneta i brzo dobijaju obilje podataka. Treba imati na umu da je Internet ogroman izvor kako informacija, tako i apsolutnih dezinformacija, koje se prenose „s kolena na koleno“, pa nikako ne treba prihvatati sve što se može „izguglati“. Npr. nailazili smo na brojne, potpuno netačne podatke koji se pojavljuju u raznim izvorima i konstantno ponavljaju, tako da su opšteprihvaćeni kao autentični.

Kada su u pitanju oružja iz perioda Drugog svetskog rata, ponekad nastaje zbrka zbog plasiranja pogrešnih informacija, kao pre nekoliko godina kada je proturena verzija po kojoj je tzv. NDH licencno proizvodila automat MP34, odnosno Steyr Solothurn S1-100, iako postoji originalna dokumentacija o kupovini 1.000 primeraka u austrijskoj fabrici, sa serijskim brojevima i detaljima nabavke Eugena Kvaternika. Slična zabuna je nastala i oko jednog od ređih, a verovatno i najlepših automata svog doba – MP41, koji je nastao u Henelovoj fabrici na inicijativu Huga Šmajsera.

Priručan i stabilan

Sam termin „šmajser“ je kod nas decenijama korišćen za sve moguće automate različitog porekla, najčešće za Erma MP40 Hajnriha Folmera. Ovaj automat je bio izuzetno tražen i popularan, od pojavljivanja do danas. Najviše na području Balkana, gde je dosegao skoro kultni status. S druge strane, najmanje su ga cenili neposredni korisnici iz zemlje nastanka – borci Vermahta i SS, uz napomenu da su upravo oni često isticali neke druge modele automata kao kvalitetnije rešene. MP40 je u prvoj meri bilo specijalističko oružje razvijeno za potrebe padobranskih i oklopnih jedinica, naoružavanje starešina i uslove bliske borbe, gde je preklopni kundak bio svojstvo od velike važnosti. Ipak, rasplamsavanjem ratnog sukoba, od boraca na frontu počele su da pristižu pritužbe na nehotična opaljenja, zastoje i rasklimavanje metalnog oslonca za rame, što je pokazalo da ovaj elegantni i kompaktni automat nije savršen. Naprotiv, mnogi korisnici su isticali kako su za borbene uslove prikladniji stariji automati nemačke proizvodnje: MP28, EMP, Bergman MP35 ili pomenuti MP34. Bilo je i onih koji su glorifikovali strane konstrukcije PPSh41 ili Beretta M38, a zajedničko za sva ova oružja je – drveni kundak. Stoji činjenica da su automati s drvenim jednodelnim kundakom neuporedivo prijatniji za strelca, brži u manipulaciji i delom precizniji, pa i ne čudi da je Hugo Schmeisser došao na ideju da delimično izmeni najčešći automat u nemačkoj vojsci – MP40.

Hugov otac, Luis Šmajser konstruisao je prvi zaista uspešan automat MP18 i da su sinovi Hugo i Hans, polagali prava na brojne patente koji su korišćeni pri izradi kasnijih nemačkih automata: sistem odloženog trzaja, odvojiva udarna igla sa vođicom, okvir sa svođenjem dvorednog rasporeda metaka u jednoredni i diskutabilna svojina nad pronalaskom teleskopskog zatvarača. Kada je Hugo Šmajser kombinovanjem sklopova sa unapređene očeve konstrukcije MP28 i oficijelnog MP40 dobio kao rezultat jedan vizuelno vrlo dopadljiv automat, očekivao je velike narudžbine od državnih snaga bezbednosti. Ne bez realnog osnova, jer je novo oružje pod nazivom MP41 zaista bilo kvalitativni korak napred u odnosu na prethodnike, jer je objedinio dobra svojstva oba automata, od kojih su preuzeti delovi. Dobijeno je oružje vitkih linija, izuzetne priručnosti i stabilnosti prilikom otvaranja vatre. kako su kundak i okidački sistem s kočnicom preuzeti od MP28, izbegnuto je klimanje, a neželjena opaljenja su svedena na minimum. S druge strane, prednji deo automata je bio skoro potpuno preuzet od MP40, što je i bilo logično jer je Hugo Šmajser bio rukovodilac proizvodnje u fabrici „Henel“ sa čijih proizvodnih traka je silazila veća količina MP40, tako da je delova za eksperimentisanje bilo u izobilju.

Na jugoslovenskom ratištu

Uskoro je „Erma“ oštro reagovala na kršenje njenih patentnih prava i krajem 1941, došlo je do nesuglasica, koje su rezultirale prestankom produkcije, posle proizvedenih samo oko 25 do 30 hiljada primeraka MP41. Mnogi autori tvrde kako ovaj automat nikada i nije bio zvanično uvršćen u naoružanje nemačkih snaga tokom Drugog svetskog rata, što je formalno blizu istine, jer ne postoji odluka Vafenampta o dodeljivanju statusa standardnog oružja u vojnim jedinicama. S druge strane, MP41 su koristili pripadnici raznorodnih nemačkih vojnih i bezbedonosnih formacija, tako da je i te kako imao status službenog automata.

Upravo tu dolazi do izvorišta netačnih informacija, pa se kao rezultat javlja tvrdnja da je MP41 dodeljivan u vidu pomoći vojskama satelitskih država, čak i da je pravljen specijalno za ratišta ondašnje Jugoslavije i sl. Na osnovu sačuvanih ratnih fotografija, primetno je da su ovim automatom bile naoružane jedinice bez ikakvog posebnog pravila i prioriteta. Na čuvenoj fotografiji iz dana suzbijanja ustanka u Varšavskom getu, vide se pripadnici nemačke policije naoružani automatima MP41 u većem broju, uz nekoliko starijih MP28. Takođe, tačno je da se MP41 neobično često mogao naći u sukobima na Balkanu, pa je jedan primerak izložen u beogradskom Vojnom muzeju, kao ratno oružje partizanskog komandanta Josipa Broza Tita. Po sećanju članova Pratećeg bataljona, upravo iz ovog automata je on otvarao paljbu na SS padobrance prilikom desanta na Drvar, a preživeli borci Druge proleterske brigade su autoru ovog teksta izneli zanimljive podatke o svojim susretima sa MP41. Prvi put su se sa ovim automatom susreli tokom borbi protiv nemačke Prve brdske divizije 1943, jer su pripadnici ove jedinice u svom naoružanju imali veću količinu oružja koje se nije tako često sretalo kod ostalih divizija Vermahta – sem MP41, raspolagali su i sa izvesnim brojem kratkih čehoslovačkih „planinskih“ pušaka G33/40. Po istom izvoru, mnogo automata MP41 je zaplenjeno i prilikom uništenja Štetnerove grupacije na Avalskom putu 1944, što izvodi zaključak da je upravo Prva brdska divizija bila dooružana automatima MP41. Taj podatak dodatno potvrđuju i fotografije iz okupirane Grčke u kojoj pripadnici nemačkih, kvislinških i formacija oba pokreta otpora koriste ovaj (u ostatku sveta) redak automat. Nešto primeraka MP41 je viđeno i kod vojnika Bugarske i Mađarske vojske tokom rata, ali u toliko malom broju, da bi se nametao bilo kakav zaključak.

Znači, ovaj automat bi s punim pravom mogao da se nazove „šmajser“, za razliku od MP40 koga skoro svi pogrešno tako nazivaju. Na sanduku svakog od primeraka i stoji natpis PATENT SCHMEISSER C.G. HAENEL, SUHL, pa su po tome prepoznatljivi. Konstruktor Hugo Šmajser je po završetku rata (pre izručenja Crvenoj armiji), tvrdio kako je njegov automat u svemu nadmašivao MP40, ali su administrativne prepreke sprečile da postane standardno i masovno proizvođeno oružje.

Pouzdan i upotrebljiv

Testirajući veći broj zanimljivih automata nastalih četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, u užičkoj fabrici „Prvi partizan“ nedavno smo pronašli i izuzetno očuvan primerak MP41. Podrobno smo ga testirali sa tri vrste municije 9×19, upoređujući ga sa srodnim i sličnim automatima MP40, Beretta M38/42, ali i domaćim M56 u kalibru 7,62×25 TT. Pri prvom manuelnom i vizuelnom kontaktu sa ovim oružjem, stekli smo utisak da je MP41 pravi nemački produkt – istovremeno robustan i elegantan, vrlo pouzdan i upotrebljiv i krajnje priručan. Usuđujemo se da konstatujemo da je ubedljivo najlepši automat Drugog svetskog rata, a po mnogo čemu možda i najbolji po svim karakteristikama.
Pri prvom unošenju oružja u rame, svaki korisnik može da zaključi u kojoj meri su besmislene tvrdnje da je ovaj automat svojevremeno isporučivan pripadnicima SD, SS i policije kako bi uspešnije kundacima suzbijali uhapšenike. Najpre, automate su u tim formacijama „dužile“ samo starešine, koje i ne sprovode zarobljenike. Takođe, sastav kundaka i metalnih delova na ovom automatu je takav, da bi posle nekoliko udaraca došlo do depozicioniranja sklopa i opasnosti otkazivanja funkcije. Kundak je po konfiguraciji sličan onom sa puške G98k, ali manjih dimenzija, tako da idealno odgovara ramenom stavu osobe prosečne visine. Automat je tako u liniji nišanjenja postavljen skoro pravolinijski, daleko pogodnije nego kada se koristi MP40 sa rasklopljenim kundakom.

Ostatak manipulacije je takođe pouzdaniji i priručniji nego kod češćeg MP40, jer drugačija kočnica onemogućava opasnost slučajne paljbe a automat se u sekundi donosi u liniju nišanjenja. Kratkim rafalima je iole obučen strelac mogao da pogodi praktično svaki cilj do pedesetak koraka udaljenosti, a jedinačnom paljbom i na nešto većoj razdaljini. Sve preko toga je obično rasipanje municije i rasterivanje sopstvenog straha, iako su ovakva oružja imala podeoke zadnjeg nišana predviđene za daleko udaljenije ciljeve. U literaturi se konstantno spominje kako MP40 i MP41 imaju istu dužinu cevi, ali posle upoređivanja konkretnih raspoloživih primeraka, utvrdili smo da je ona na automatu sa drvenim kundakom duža – 250 nasuprot 240 mm kod MP40. To ne menja ukupna svojstva oružja, ali takođe dovoljno govori do koje mere je rasprostranjena bujica netačnih podataka o raznim primercima oružja.
Ukupno, ovaj „originalni šmajser“ je bio izvanredan automat svog doba i velika je šteta što nije napravljen u većoj količini. Naravno, zbog filmova sa ratnom tematikom i masovne upotrebe MP40 u njima, nije ni približno popularan i poznat kao „stariji brat“, ali je značajan primer kako doslovno svako oružje može kvalitativno da unapredi jednostavnim izmenama konstrukcije.

Tekst i snimci: Milan MILANOVIĆ