Kasno Faust na bojište stiže

Potencijal armijskog vrha određene države da „u hodu“ rešava novonastale probleme, fenomen je koji zaokuplja pažnju analitičara i poznavalaca materije kroz vekove. Najveći globalni sukob svih vremena bio je, možda, najplodonosniji period konstruktora svog doba, jer su tokom Drugog svetskog rata u skladu sa potrebama jedinica na frontu, kontinuirano primenjivani inovativni principi radi ostvarivanja željenog efekta. Ako tome pridodamo neospornu činjenicu da je većina tih novotarija u datom momentu donosila prednost korisniku i inspirisala protivnike da osvoje nešto slično za svoje potrebe – jasno je u kojoj meri su takva sredstva svojevrsno remek-delo ljudskog kreativnog uma.
Nemačka Blitzkrig doktrina bila je zasnovana na koncentrisanom nastupanju oklopnih formacija u dubinu protivničkog poretka, posle prethodne avijacijske i artiljerijske pripreme terena za prodor. Samo manjim delom motorizovana u prvim godinama rata, pešadija se kretala znatno sporije i sve do kraja 1941. godine, tek sporadično suočavala s problemom koji je pretio da u perspektivi bitno promeni tok i strukturu dejstava na frontu. Kontranapadi francuskih i britanskih tenkova na Zapadnom frontu 1940. godine su u nekoliko slučajeva relativno jednostavno rešavani intervencijom jurišnih bombardera ili angažovanjem artiljerije. Ali inicijalni prodor kroz teritoriju SSSR narednog leta podstakao je vojne autoritete Trećeg rajha da promene pristup pešadijske protivoklopne borbe.

Oni su se doktrinarno držali principa da će se naleti protivničkih tenkova moći suzbiti angažovanjem sopstvenih oklopno-mehanizovanih snaga, priskakanjem Luftvafea u pomoć i dejstvom divizijske protivtenkovske artiljerije. Međutim, pešadija nije imala adekvatna formacijska sredstva, jer su se protivoklopne puške kalibra 7,92×94 mm Panzerbuche 38/39 i 7,92×107 mm PzB 35 (p) pokazale potpuno neefikasnim, čak i protiv sovjetskih lakših tenkova T26 i BT7. Snažniji T34, KV1 i KV2 su uveliko tretirani kao prave čelične nemani, kojima ni protivtenkovski topovi 3,7 cm PAK36 nisu mogli da naude. Pešadinci su obučavani da koriste PT mine i zadimljavanje, streljačkim naoružanje gađaju tenkovsku posadu kroz vizire, a eksplozivom oštete hodni deo oklopnog sredstva kako bi paralisali opasnost u neposrednoj blizini.
Uz najdisciplinovaniju moguću primenu ove taktike, kao i sadejstvo rodova vojske u kombinovanim grupacijama, bilo je prihvatljivih rezultata sve dok je Osovina imala stratešku inicijativu. No, stabilizacijom frontovskih linija i sve češćim sovjetskim masovnim napadima oklopnih snaga, došlo je do prave bujice vapaja od strane pešadijskih jedinica koje su bile nemoćne pred naletima Crvene armije. Prvobitna taktika koju smo opisali bila je totalno neefikasna, jer su i snage SSSR umešno koristile svoje OMJ na otvorenom prostoru, brišući protivničku pešadiju tenkovskim mitraljezima sa distance i pre nego što bi uopšte došla u priliku da napadne.
Tek u jesen 1942. godine pojavile su se naznake usvajanja novih protivoklopnih sredstava, poput Hafthohlladung magnetne eksplozivne naprave i donekle bizarnog projektila Panzerwurfkorper 42, koji se ispaljivao s modifikovanog signalnog pištolja, ali ni od toga nije bilo mnogo vajde. U želji da što pre pomognu svojim borcima na Istočnom frontu, nemački briljantni tehnički umovi su se dosetili jednog starog pronalaska iz primenjene fizike pod nazivom „Monroov efekat“.

Američki mornarički inženjer Čarls Monro je na torpedima krajem 19. veka primenjivao inovativni princip oblikovanog eksplozivnog punjenja na vrhu projektila, a ovaj princip je nešto pre njega dokumentovao nemački istraživač Maksimilijan Ferster još 1883. godine. Uglavnom, Monro je javno publikovao ovaj svojevrsni fenomen (kasnije nazvan i kumulativni mlaz) u časopisu „Popularna nauka“ 1890. godine, a Nemac Helmut Nojman je zaštitio patent 1911. godine, ali bez interesovanja vojnih krugova da primene pronalazak na planu uništenja oklopljenih ciljeva.
Uz pretpostavku da većina čitalaca od ranije zna kako dolazi do kumulativnog delovanja projektila, pojednostavićemo opis u smislu da se eksplozivno punjenje oblikuje u formu levka, ispred kojeg se nalazi sloj od određenog metala (najčešće bakra), a nakon pogotka u tvrd cilj dolazi do aktivacije eksploziva i usmerenog delovanja oslobođene energije potiskivanjem metala pretvorenog u fluid ogromnom brzinom i u jednoj koncentrisanoj tački. Radi vizuelizacije, setimo se kako sunčev zrak prolaskom kroz lupu vrši prenos toplotne energije, a u opisanom slučaju dolazi do raslojavanja čeličnog oklopa pod pritiskom i prolaska kumulativnog mlaza i krhotina oklopa unutar tenka ili drugog vozila.
Nemci su ranije nešto slično pokušali s neobičnom napravom nazvanom Panzerwurhmine, ali bilo je predviđeno da se ona ka cilju baca ručno i domet je bio premali, a ostvareni efekat daleko od očekivanog. Jurišni inžinjerci padobranskih jedinica su 11. maja 1940. godine isprobali ovo sredstvo tokom borbi oko belgijskog utvrđenja Eben-Emael u blizini Meze, napadom na oklopljene artiljerijske kupole. Razmišljalo se i o uvođenju artiljerijskih granata s projektilima tog tipa u uobičajenim kalibrima 75, 88 i 150 mm, ali su prioritet dobili neki drugi projekti. Na Istočnom frontu su se još neko vreme dovijali ispaljivanjem protivoklopnih projektila Gew.Pz.Gr. 30, 40, 46 i 61 mm s modifikovanih PT pušaka GrB 39 ili standardnih K98k, ali sve više i više moćnih T34 s protivničke strane su predstavljali pravi alarm da se nešto hitno osmisli.

Uvidevši da se tok borbi kanališe ka sve češćoj odbrani od sovjetskih napada, u proleće 1942. godine Heerswaffenamt je raspisao svojevrsni tender za protivtenkovsko oružje kojim može rukovati jedan poslužilac, ima domet od najmanje 30 metara i veću efikasnost od projektila Gew.Pz.Gr.61, uz preporuku da se jednostavnost upotrebe smatra jednim od prioriteta. Nije sačuvana dokumentacija ko je sve učestvovao na konkursu i sa kakvim novitetima, ali kompanija „Hasag“ (Hugo Schneider AG Hasag) iz Lajpciga je trijumfovala predstavivši konstrukciju dr Hajnriha Langvejlera nazvanu Faustpatrone 42. Bio je to vrlo pojednostavljen bestrzajni bacač s projektilom mase 1 kg, dužine 350 mm i kalibra 80 mm. Ispaljivao se iz maksimalno uprošćene čelične cevi u kojoj se nalazilo punjenje od 30 grama crnog baruta, a krajnji domet je bio procenjen na 60 metara.
Početni testovi su pokazali kako je lansirna cev prekratka i potencijalno može ugroziti samog strelca, pa je Langvejler prepravio svoju napravu u oktobru iste godine produženjem cevi, kako bi korisnik mogao da opaljenje vrši osloncem bočnog dela zadnjeg kraja cevi s gornje strane ramena, što je poboljšalo i preciznost. Unutrašnji prečnik cevi je promenjen sa 28 na 33 mm, a barutno punjenje povećano na 56 grama, dok je kompletan sistem prilagođen tako, da iz fabrike na front stiže spreman za upotrebu, nakon što strelac ukloni zaštitni insert. Duž cevi je stajao natpis koji je upozoravao korisnika da projektil izlazi na jednu, a vreli gasovi na drugu stranu, radi kompenzacije trzaja, te da se mora striktno voditi računa da iza strelca ne bude nikakve prepreke desetak metara.
Radi uobičajene bezbednosti korisnika od neželjenog aktiviranja eksplozivnog punjenja (800 g heksolita, heksogena ili TNT) unutar samog projektila, primenjena je pasivna zaštitna mera u vidu dearmiranja tek posle inercionog delovanja kretanjem projektila i to posle pet metara pređene putanje. Nišanjenje je bilo krajnje jednostavno, upotrebom preklopne sprave koja je pomeranjem u izdignuti položaj zapinjala udarač, čime je bilo omogućeno opaljenje palcem dominantne šake. Okidač nalik pedali je imao i dodatnu manuelnu kočnicu koja se aktivirala zakretanjem za 90 stepeni, kao na puškama Mauser sistema.
Daljim usavršavanjem prvobitnog Faustpatrone, došlo se do modela označavanih kao Pancerfaust 30, 60, 100 i 150 (u zavisnosti od deklarisane efektivne daljine dejstva), sa povećanjem kalibra projektila, eksplozivnog punjenja, mase pogonske smeše, te ukupne probojnosti. To je potrajalo sve do ranog proleća 1943. godine, kada je koncept predstavljen čelnicima Vermahta i Rajha, a nekako u isto vreme se dogodilo da su pripadnici Afričkog korpusa zarobili nekoliko primeraka američkog raketnog bacača M1 Bazooka, koji je dodatno uzburkao duhove u Nemačkoj i doneta je odluka da se napravi nešto slično (kasniji Panceršrek višekratni raketni bacač), uz već prikazani Langvejlerov izum.

Naručeno je 3.000 bestrzajnih Fpatr. sa dve veličine projektila, a krajem leta firma „Hasag“ bila je u mogućnosti da mesečno isporučuje preko 7.000 lansera. Vafenampt je postao nezajažljiv tražeći 300.000 na mesečnom nivou, što nije ostvareno ni u narednih godinu dana. Proizvodnja se zahuktavala, naziv sredstva je oficijelno promenjen u Panzerfaust, a u proleće 1944. godine su se pomno analizirala iskustva s terena u borbama protiv i dalje zastrašujućih sovjetskih tenkova T34. Rezultati nisu bili naročito impresivni – na daljinama do 30 metara pogađano je 90% ciljeva, na 60 metara solidnih 75 procenata, ali već na 80 metara udaljenim ciljevima, pogađano je tek jednim od četiri ispaljena projektila. To je uzrokovalo redizajniranje nišana V oblika, promenu sistema okidanja, te standardizaciju modela Pzf 100 kao primarnog. Iako osmišljen kao sredstvo za jednokratnu upotrebu, ispaljene cevi su prikupljane i upućivane nazad u fabriku, iako je njihovo ponovno osposobljavanje bilo složen proces povezan s opasnošću oštećivanja materijala posle više opaljenja. Ostala je zabeležena i neobična anegdota iz marta 1945. godine, koja pokazuje u pravom svetlu razmere ukupne propasti i beznađa Hitlerove Nemačke pred kraj rata: za svaku isporučenu ispaljenu cev od Pancerfausta, dobijane su tri cigarete!
Poslednji model nazvan Pzf150, navodno je imao mogućnost penetracije 360 mm valjanog čelika pod optimalnim uglom, na daljinama od 80 do 150 metara, ali ni to nije moglo makar malo da spreči i odloži neumitni kraj Trećeg rajha. Najinteresantniji deo storije o ovom jeftinom i efikasnom oružju je vezan za statistiku njegove upotrebe tokom 21 meseca i u ukupnom „tiražu“ od preko osam miliona primeraka. Pet procenata je na terenu odbačeno kao neispravno, ali sačuvani podaci o uništenim sovjetskim oklopnim vozilima na Istočnom frontu u prva četiri meseca 1944. godine, pokazuju da projektovani rezultat nije ostvaren. Od ukupno 12.500 oklopnjaka Crvene armije izbačenih iz stroja, poznat je uzrok 8.148 uništenih, a od toga je samo 264 (3,2%) ostvareno Pancerfaust bacačima. Poređenja radi, protivtenkovski topovi su uništili u istom periodu 1.969 tenkova i oklopnih vozila. Skoro nestvarno deluje dodatni podatak da je tokom te ratne godine nemačka vojska utrošila čak 6.500.000 granata za protivoklopne topove kalibra 75 mm i većeg, kao i dva miliona jednokratnih PzF bacača!

Panceršrek je bio još veće razočarenje, jer je njime (od svih sredstava za blisku pešadijsku upotrebu) uništeno tek 16,9% protivničkog oklopa tokom te godine, a Pancerfaust je ostvario oko polovine. Dakle, suštinski se ništa nije promenilo jer su i dalje najveći teret protivoklopne borbe podnosila artiljerijska sredstva, tenkovi i deo specijalizovane avijacije. Ali, nemački protivnici su sasvim drugačije gledali na pojavu ovog sredstva. Primera radi, angloameričke trupe su redovno koristile sve zaplenjene PzF bacače u Italiji i Francuskoj nakon iskrcavanja, a tenkovske posade postavljale dodatni oklop ili vreće peska kao zaštitu upravo od ovih bacača. Sovjetske snage su čak i oficijelno promenile način nastupanja tenkovskih formacija, pa je svaku oklopnu četu obavezno pratio barem vod pešadije kada su se dejstva odigravala na terenu koji je povoljan za nemačke vojnike u bliskom kontaktu i naoružane Pancerfaust i Panceršrek bacačima.
Ovom prilikom ćemo pomenuti i slučaj borca Crvene Armije Vasilija Vatamana, od kog je ondašnja ratna propaganda napravila svojevrsnog nacionalnog heroja. Prema memoarima pukovnika Jegorova, krajem marta 1945. godine u gradu Neisse, potpukovnik Komlev mu je dao svoju beležnicu s opisima borbenih poduhvata svojih vojnika. Jedinica u kojoj je služio Vataman se našla u bliskoj borbi s Nemcima, a jedan neprijateljski oficir je izbacio Vasiliju karabin Mosin 1944 iz ruku, ali Vataman je iste sekunde zgrabio Faustpatron koji je ležao u blizini i udario nemačkog oficira u čelo kao buzdovanom. Kasnije je propagandna mašinerija preuveličala ovaj događaj opisujući kako je Vataman ubio 10 nacista uskačući u rov i mlateći uokolo Pancerfaustom, za šta je dobio i Orden Otadžbinskog rata drugog stepena.

Najčešće se navodi kako su se Pancerfaust bacači ponajviše koristili tokom opsežne Bitke za Berlin, pogotovo od strane Folksšturm formacija koje ponekad i nisu imale drugo oružje osim ovog sredstva. Zaista, u borbama na prilaznim zonama i samom gradskom, urbanom području ovi bacači su naneli ogromne gubitke sovjetskim oklopnim snagama, jer su daljine dejstava bile male, a provizornih zaklona u izobilju. Krajnji ishod je bio neminovan, ali je nemačka novotarija doprinela višoj ceni trijumfa nad nacizmom.
S druge strane, američki vojni autoriteti su uspeli da evakuišu dizajnerski tim fabrike „Hasag“ jer je Lajpcig podelom dospeo u interesnu zonu SSSR, pa su Langvejler i konstruktori Delori, Reneberg i Jan nastavili svoj rad na usavršenom modelu Pzf 250 u SAD. Amerikanci su ipak ostali verni svojim Bazuka bacačima, iako je za potrebe oružanih snaga Zapadne Nemačke šezdesetih godina 20. veka razmatran bacač Pzf 44 Lanze. Na određeni način, kasniji sovjetski višekratni bacač RPG-2 je po više osnova unapređena verzija Pzf 250, jer je Georgij Lominski usvojio koncept natkalibarnog projektila sličnih karakteristika i sistema lansiranja. Mnoge konstrukcije za višekratnu upotrebu nastale posle Drugog svetskog rata su inspirisane na određeni način Panzerfaustom, počev od čehoslovačkog Pancerovka P27, jugoslovenskog M57, nemačkog Amrbrust, pa sve do brojnih verzija sovjetsko/ruskog RPG koji je aktuelan i u naše doba.
tekst i slike: Milan MILANOVIĆ