Mauseri naročite vrednosti

Od svog pojavljivanja na svetskoj sceni tokom poslednje decenije devetnaestog veka pa sve do današnjeg doba, pištolji Mauzer C96 izazivaju nepodeljenu pažnju u praktično svakom kutku naše planete. Nastali u vremenu apsolutne dominacije revolvera u sklopu rane prve generacije poluautomatskih pištolja (Borchardt C-93, Bergmann 1896, Mannlicher M1894, Schwarzlose Model 1898…), bili su vesnik jednog predstojećeg trenda kada je u pitanju kratkocevno vatreno oružje. Istina, već nakon nekoliko godina su munjevitom brzinom nastajali tehnički savršeni modeli, manjih gabarita, jednostavnije upotrebe i po više osnova je C96 još nakon Prvog svetskog rata bio anahrono rešenje. Ali, to nije nimalo poljuljalo njegovu poziciju prave ikone u krugovima kolekcionara i istinskih zaljubljenika.

O raznim varijacijama ovog znamenitog oružja se zna mnoštvo propratnih detalja, pa i osobe koje su manje upućene u materiju mogu reći kako su ga koristile istorijski značajne ličnosti kao što su Vinston Čerčil, Lorens od Arabije, Hajle Selasije, atentator na Kralja Aleksandra Veličko Kerin, te glumac Harison Ford kao imaginarni filmski junak Han Solo u „Ratovima zvezda“. Osmislili su ga braća Fidel, Fridrih i Jozef Federle kao uposlenici nemačke fabrike „Mauser“ i inicijalni naziv mu je trebalo da bude P-7.63, ali čelni čovek giganta iz Oberndorfa Paul Mauzer ispravno procenio kako će tržišni uspeh u tim okolnostima postići agresivnom reklamnom kampanjom novog revolucionarnog produkta pod imenom „Mauzer vojni pištolj“, premda je zvanična oznaka proizvodnog artikla bila “ Construktion 96″.
Odlikovao se dizajnom koji je sličan nekim modelima poluautomatskih pušaka, s magacinom za prijem municije ispred okidača, rukohvatom koji je podsećao na dršku metle, tipskom futrolom koja je predstavljala i kundak, vrlo složenim mehanizmom i izuzetno zahtevnim proizvodnim procesom, što je uzrokovalo visoku cenu. Prvi od dva primerka koji ćemo ovom prilikom podrobnije predstaviti je model koji je za potrebe oružanih snaga Nemačkog carstva izrađivan u kalibru 9x19mm 1916. godine usled hroničnog nedostatka formacijski propisanih službenih pištolja „Parabelum“ P08 u istom kalibru. Na osnovu raspoložive dokumentacije, naručeno je 150.000 primeraka, a isporučeno je 137.000, mada pojedini autori tvrde kako je to količina proizvedenih u tom kalibru, a vojsci je prosleđeno nešto manje. Bilo kako bilo, ova serija je prepoznatljiva po urezanom broju 9 na bočnim panelima drške, a ta oznaka je pojačana jarko crvenom farbom kako korisnici ne bi pokušavali da primene pogrešnu municiju.
Prijatelj „Kalibra“ i pasionirani kolekcionar je došao u posed jednog takvog primerka, koji nam je ustupio na testiranje jer je u potpuno funkcionalnom stanju opšte očuvanosti, uz neizbežnu površinsku patinu. Imao je dilemu da li je njegov pištolj stigao na naše prostore tokom Prvog svetskog rata kao naoružanje vojnika Carevine Nemačke ili za vreme kasnijeg svetskog sukoba, kada su pripadnici Vermahta, SS i drugih formacija okupacionog aparata doneli na Balkan mnoštvo raznovrsnih modela pištolja iz domovine i drugih zemalja. Letimičnom analizom, na osnovu dužine cevi od 99mm odmah je konstatovano da je u pitanju pištolj koji je nakon „Velikog rata“ prepravljen skraćivanjem cevi koja je u originalu bila duga 140mm. Naime, odredbama Versajskog mira, posleratnoj Nemačkoj je zabranjeno da proizvodi i koristi pištolje s cevi dužine iznad 10cm, što je nonsens po svakom osnovu, ali pobednici su očigledno bili odlučni da unižavaju poraženog i po takvim iracionalnim osnovama. Shodno tome, sačuvani primerci nekadašnjih vojnih pištolja Mauzer C96 u kalibru 9mm Para su prerađeni skraćivanjem cevi i uklanjanjem ranijeg podesivog zadnjeg nišana, umesto kog je ugrađen fiksni. Svi ti i takvi pištolji imaju sa leve strane zaravnjene površine cevi punciranu oznaku „1920“ jer je od te godine počela takva modifikacija, kao i žig fabričke kontrole.

Dakle, u pitanju je pištolj koji se koristio u posleratnoj Nemačkoj uglavnom od strane policijskih službi. Kasnije su za potrebe snaga reda određeni pištolji kalibra 7,65mm, a „Crveni devet“ je korišćen od strane pripadnika više nemačkih oružanih formacija. Ne može se pouzdano utvrditi ko je baš ovaj primerak doneo kod nas, ali bili smo više nego srećni što su ga prethodni korisnici dobro očuvali, tako da je jedan od retkih koji se bez bojazni od potencijalnih oštećenja može isprobati na strelištu. Koristili smo ga najpre municijom užičkog „Prvog partizana“ s oznakom 9mmD koja je bila predviđena za službenu upotrebu policije ranih devedesetih godina, kao i fabrički novom komercijalnom 9mm Luger s zrnom FMJ mase 8 grama. Kao uporedno oružje, paralelno sa ovim veteranom testirali smo i Luger P08 koji je napravila ista fabrika, kao i domaći CZ99 i rane produkcije predviđen za izvoz na američko tržište. Strelište otvorenog tipa je omogućavalo preglednu nišansku sliku do meta udaljenih 15 metara, a isprobalo se više strelaca različitog iskustva. Nakon pomne kontrole mogućih oštećenja i uzročnika problema, svakim od tri pištolja su serije od pet metaka. Iako nastariji od konkurenata (utvrđeno je kako je konkretni primerak nastao 1916. godine), upravo je junak našeg napisa oduševio sve prisutne. Nevezano da li je primenjivan tradicionalni jednoručni prihvat ili sada uobičajeni „borbeni“ dvoručni stav – C96 je izvrsno grupisao pogotke. Primetili smo kako pouzdanije funkcioniše ukoliko se u integralni magacin napuni jedan metak manje od prvobitno projektovanog kapaciteta od 10, a i glavna opruga je ukazivala na potrebu što skorije zamene. Sve ostalo je u duhu nekadašnjih vremena i principa kada su majstori svog zanata izrađivali naprave koje mogu da traju večno. Posebno je svim prisutnim bilo drago što je najmlađi strelac ostvario najbolje pogotke, jer je bilo nekakve simbolike da pištoljem koji je dizajniran u devetnaestom najbolje gađa korisnik rođen u dvadeset i prvom veku.

Naredni pištolj ove konstrukcije koji spada među ređe u svetskim kolekcionarskim krugovima je takođe u zbirci našeg uvaženog čitaoca, ali u pitanju je primerak iz kontigenta koji je prvi doživeo službenu upotrebu. Otomanska imperija je 1897. godine, tek nakon pojavljivanja modela C96 u kalibru 7,63x25mm Mauser kupila hiljadu pištolja za svoju vojsku. Oni su prepoznatljivi po oznakama islamskog kalendara jer je ugravirana 1314. godina (1897. godina po Hidžri), a sa obe strane cevi je utisnut grb sultana Abdula Hamida II. Takođe, mnogi pogrešno tumače ove oznake, ne praveći razliku između modela koji su isporučeni Turskoj i onih koji su (takođe u „tiražu“ od hiljadu) napravljeni za Persiju 1910.godine. Persijski simbol na levoj bočnoj strani rama u vidu lava i sunca je karakterističan, kao i numeričko označavanje podeljaka daljina zadnjeg nišana. Oficijelni jezik Otomanske imperije nije bio arapski, kao što pojedini autori tvrde, već jezik koji se sada naziva staroturski, ali su oznake na nišanu ispisane „istočno-arapskim“ brojevima. Cev je standardne dužine od 140mm, a usled neobične sudbine ovaj primerak je morao da bude refiniširan.

Prati ga krajnje neobična storija, jer je sadašnji vlasnik kupio ovaj pištolj od naslednika iz poznate porodice Manić, čiji je predak studirao trgovačku akademiju u Solunu na francuskom jeziku početkom druge decenije prošlog veka. U Solunu je kupio predmetni pištolj od prijatelja Turčina, a prilikom posete zavičaju neposredno pred Prvi svetski rat ostavio je pištolj kod kuće i vratio se u Grčku na nastavak studija. U međuvremenu je rat počeo i srpska vojska se povukla upravo u Solun. Nošen patriotskim zanosom, prijavljuje se kao dobrovoljac i nažalost već 1916. godine gine. Pištolj je ostao u njegovom rodnom domu, a članovi porodice su ga čuvali kao pravu relikviju i uspomenu na tragično nastadalog mladića. Kada je našim prostorom protutnjao novi svetski rat, porodica ga je skrila u kućnom zidu, gde je zaboravljen ostao oko četiri decenije. U sklopu neke od prethodnih legalizacija je uredno registrovan, a sada se nalazi u posedu osobe koja ume da prepozna i ceni ovaj redak i vredan model.

Usled vidne starosti i diskutabilnog stanja funkcionalnih delova, nije uputno isprobavati ovakve primerke iako naš „PPU“ proizvodi kvalitetnu municiju u izvornom kalibru 7,63mm Mauser. Ovom prilikom želimo da deo prostora posvetimo i jednoj zabludi kada je u pitanju korišćenje originalnog metka i prilično sličnog 7,62x25mm TT u starim Mauzerima C96. Zasigurno ste bili u prilici da čujete ili pročitate kako je opasno ispaljivati municiju za „tetejca“ iz C96, jer dolazi do teških oštećenja zbog znatno viših radnih pritisaka. Za početak, komercijalna municija 7,63x25mm Mauser ima početnu brzinu zrna od 5,5 grama oko 460 metara u sekundi, dok je ta vrednost kod metka 7,62x25mm TT oko 525 m/s. Kao što se može videti, nije reč o drastičnoj razlici. Dalje, Model C96 je proizvođen i u kalibru 9x25mm Mauser Export koja svojim svojstvima terminalne balistike dosta nadmašuje metak 7,62mm TT i generalno ti navodi ne odgovaraju istini. Stoji činjenica kako usled većine postojećih primeraka Mauzera C96 treba izbegavati upotrebu bez prethodno sprovedene pomne i opsežne kontrole verziranog oružara, a i tada krajnje oprezno manja količina municije. Za šenlučenje i IPSC poligon postoje neki drugi modeli.
Za kraj, postavlja se pitanje koliko vrede i koštaju upravo ovi primerci koje smo isprobali i predstavili. Određene publikacije zapadnog porekla očuvane i neprerađene pištolje iz serije „Crveni devet“ procenjuju čak i na 10.000 dolara, ali sudeći po aktuelnim aukcijama oni se prodaju po dvostruko nižim cenama. Pištolji s turskim oznakama dostižu od dve do pet hiljada dolara, ukoliko nisu povezani za neku znamenitu ličnost ili luksuzno ukrašeni. Sudeći po senzibilitetu vlasnika primeraka koje smo opisali, oni njima vrede neuporedivo više i to treba duboko poštovati. Vrednost i cena su dve različite kategorije kada su ovakvi artifakti u pitanju.
Milan Milanović