Mrtva trka velikana

U vreme svoje najveće imperijalne slave, u oružanim snagama Velike Britanije dominirali su revolveri, a naročito modeli na prelamanje firme „Vebli“ (Webley), koja je posle fuzije s još dve manje firme 1897. promenila naziv u „Vebli & Skot“ (Webley & Scott). Međutim, vremena su počela da se menjaju i u industriji naoružanja su počeli da duvaju neki novi vetrovi. Vladavina revolvera je bila na zalasku, a njihovo mesto počeli su da zauzimaju pištolji. Bilo je to doba genijalnih konstruktora i izumitelja, među kojima su se, kad je reč o konstrukcijama pištolja, najviše isticali Hugo Borhart, Ferdinand Manliher, Teodor Bergman i braća Federle, koji su radili za fabriku „Mauzer“. Ipak, glavnu lavinu je pokrenuo nemački konstruktor Georg Luger sa svojim legendarnim pištoljem Parabelum. Činilo se da je revolverima, bar kad je u pitanju vojno službeno naoružanje, zaista odzvonilo. Pojedine zemlje su odmah reagovale. Tako je, na primer, Italija za svoju Mornaricu kupila 5.000 komada Mauzerovih pištolja C96, dok je Švajcarska započela s testiranjem Parabeluma. U firmi „Vebli & Skot“ su pomno pratili šta se dešava. Iako su još uvek sjajno poslovali i imali pregršt narudžbina za svoje revolvere, oni su dobro znali da će i britanska armija, pre ili posle, želeti, takođe, jedan poluautomatski pištolj u svom službenom naoružanju. I tako su, da im kojim slučajem ne bi neki strani proizvođač skinuo masan kolač ispred usta, i u Vebliju rešili da konstruišu svoj sopstveni „automatski“ pištolj, kako se to onda zvalo. Nisu imali iluzije da će napraviti veliki poslovni uspeh, bar ne u odnosu na čuvene revolvere, ali glavni cilj je bio da se ne izgubi tako veliki klijent kao što je britanska armija. Vremena za čekanje nije bilo, jer je svakog trenutka mogla da uskoči u igru neka strana firma sa svojim već proverenim modelima pištolja. Najveća opasnost pretila je s druge strane „bare“ od američke firme „Kolt“. Prvi pokušaj Veblija na polju automatskih pištolja zvao se Mars i bio je delo konstruktora Hjua Gabeta-Ferfaksa. Bila je to, ruku na srce, ružna i rogobatna skalamerija koja je na testiranju doživela totalni fijasko. Britansko ministarstvo vojske zvanično je 1901. prvi put objavilo da traži jedan automatski pištolj za kopnenu vojsku i mornaricu. Iako je rečeno da će prednost imati domaći proizvođači, vojno-tehnička komisija je, ipak, uvrstila na spisak i strane modele. Ministarstvo se, pre svega, rukovodilo iskustvima iz kolonijalnih ratova, u kojima je fanatične urođenike mogao da zaustavi samo izuzetno veliki kalibar s velikom zaustavnom moći. Zato je komisija odlučila da kalibar testiranih pištolja mora biti minimum .40 cola (oko 10 mm). Time je jedan broj kandidata automatski otpao, ali svejedno su testirani. Na spisku su se našla mnoga poznata oružarska imena, poput Borharta, Mauzera, Bergmana, Manlihera, Brauninga i Kolta. Među njima je bio i nesretni Veblijev Mars. Kao što je već rečeno, nezgrapna konstrukcija je doživela pravi brodolom. Evo šta je zapisao jedan oficir koji je bio član komisije za testiranje: „Svako ko je jednom opalio hitac iz ovog pištolja, neće više nikada poželeti da opali još jednom.“ Na kraju, komisija nije mogla da se odluči ni za jedan ponuđeni pištolj i do daljnjeg su u službenom naoružanju ostali Veblijevi revolveri u kalibru .455. Krah na testovima povredio je Veblijev ponos i zato su u firmi rešili da prionu na posao i naprave novi, daleko bolji pištolj od Marsa. Zadatak je poveren konstruktoru Vilijamu Džonu Vajtingu, koji je dobio potpuno odrešene ruke. On je stvorio čitavu paletu pištolja u raznim kalibrima: .25, .32, .38 i 9mm Browning Long za civilno tržište, dok je za vojsku bio rezervisan „debeli“ kalibar .455, s metkom preuzetim od revolvera. Vajtingov pištolj je imao više „izdanja“: M1904, M1906 i M1909. Ovaj poslednji je bio mnogo poboljšan i skoro identičan kasnijem standardnom modelu Mk I. Kada je M1909 uzet na testiranje u martu 1910, glavni protivnik mu je bio Kolt M1905 u kalibru .45. I jedan i drugi pištolj su na testiranju pokazali i dobre i loše strane. U zapisniku komisije stoji da je „Kolt“ imao četiri mehaničke greške i mnogo problema sa uvođenjem metaka u cev, pri čemu krivica najčešće nije bila u municiji. Što se zakazivanja pri opaljenju tiče, oroz je od ukupno šest puta samo u četiri navrata udario u čauru kako treba i izazvao paljenje. A potkaj testiranja, dogodilo se da je „Kolt“ svih sedam metaka ispalio odjednom?! Iza toga polomila se udarna igla. Najzad, iskrivio se i šaržer, ali to i nije uzeto toliko ozbiljno kao problem nišanjenja usled zagrevanja navlake. Već posle desetak ispaljenih metaka, toplota od zagrejane navlake izaziva titranje vazduha (sindrom takozvane „fatamorgane“) i ometa dalje nišanjenje zbog nejasne siluete mušice. Za razliku od Kolta, Veblijev pištolj se odlično pokazao i na svim testovima funkcionisao gotovo besprekorno. Od ispaljenih 1.255 hitaca, samo jednom je zakazao i to zbog nepažljivog punjenja okvira. Praktično nikakvih drugih smetnji nije imao. I onda nije nikakvo čudo što ga je komisija jednoglasno izabrala i preporučila za službeno naoružanje. Odlučeno je da se Vebli uvede u naoružanje Mornarice, dok je kopnena vojska do daljnjeg ostala pri svojim revolverima. Prva narudžba od Mornarice stigla je Vebliju u februaru 1912. Bilo je to, da tako kažemo, zvanično rođenje modela Vebli & Skot Mk I, s dodatkom slova N kao naznaka za Navy (Mornaricu). Međutim, proizvodnja je počela tek u aprilu 1913. Jedan komad pištolja koštao je državu tačno 3 funte, 9 šilinga i 6 penija. Numeracija je vršena u posebnoj seriji. Od 1913. do 1917. proizvedeno je i Mornarici isporučeno ukupno 7.611 komada modela Mk I N. Tu је i 520 pištolja koji su 1913. poslati Australiji. Ti primerci nemaju žig „N“, već australijske državne svojine („D vrh strele D“).

Drugi model Veblijevog pištolja koji je službeno uveden nazvan je Mk I No. 2 i bio je namenjen naoružanju artiljerije s konjskom vučom. Napravljeno je svega 439 komada. Bilo je zamišljeno da služe kao zamena za karabin kojim su artiljerci bili naoružani, ali urađena je samo probna serija. Karakteristika ovih pištolja je podesivi nišan za razdaljine do 200 jardi (183 metra) i kažu da je bio vrlo precizan. Uz njega je bio predviđen i dodatni kundačić za naslon na rame, ali nisu svi primerci isporučeni s njime. Tako je danas taj kundačić pravi kolekcionarski raritet, ređi i od samog pištolja. I najzad, Vebli Mk I je izrađivan i za privatno tržište. Računa se da je od 1913. do 1933. proizvedeno još 1.259 takvih komada. Neki od njih imaju južnoafrički žig, „U s vrhom strele“, dok ostali imaju mornarički žig „N“ i potiču iz mornaričkog ugovora iz 1924. Prema Veblijevom katalogu, pištolj Mk I se isporučivao sve do 1939. i ukupno je proizvedeno 9.309 komada. To nije veliki broj i zato su danas prilično retki. A jedan od krivaca što nije proizvedeno više bila je, kao što ćemo videti, američka firma „Kolt“ i njen model M1911 Government. „Kolt“ je model M1911 još od 1915. isporučivao (na zahtev) i u kalibru .455 Vebli Automatik Mk I. Čim su prvi primerci stigli na britansko ostrvo, neminovno je došlo do uporednog testiranja s Veblijem Mk I. I ovog puta je pobedio Veblijev pištolj, mada razlika u kvalitetu nije više bila toliko drastična kao u odnosu na Kolt M1905. Ipak, Vebli je, jednostavno, bio bolji pištolj, bar u normalnim okolnostima. Ali, u Prvom svetskom ratu, u rovovskim borbama u Flandriji, bilo je previše blata i umeo je da zakaže. To je normalno, jer nije bio ni pravljen za tako ekstremne uslove. Slično se desilo i s nemačkim P08, popularnim Lugerom ili Parabelumom. Ni on nije mogao da se izbori s flamanskim blatom. Ni Kolt M1911 nije radio bez smetnji, i on se mučio u blatu, ali manje od Veblija Mk I N. Epilog: Kolt je do 1919. isporučio Britaniji 12.200 komada modela M1911 u kalibru .455. Navedeni pištolji bili su numerisani u okviru serije za civilno tržište, ali su umesto prefiksa „C“ (Commercial) dobili prefiks „W“ (Webley). I pored svega, Koltov pištolj po kvalitetu izrade nije mogao da se meri s Veblijem. Pažljivo frezovani delovi, mala tolerancija, opšti veoma visok kvalitet, sve je to doprinelo da Vebli Mk I N bude najskuplji pištolj na britanskom tržištu. Oficiri, koji su, inače, sami sebi pribavljali službeno oružje, morali su za njega da izdvoje 4 funte i 6 šilinga. A to nije bila uopšte mala svota za to doba. Do 1933. cena je skočila na čak 7 funti i 10 šilinga. Ko je to sebi mogao da priušti, nije razmišljao. Ali, oni koji su bili slabijeg imovnog stanja i morali da kalkulišu svaku funtu, odlučivali su se za Kolt M1911.

Po završetku Prvog svetskog rata, veliki deo Koltova M1911 je otišao u naoružanje RAF (Royal Air Force), novoformiranog Kraljevskog vazduhoplovstva. RAF je formiran 1918. objedinjavanjem dotadašnjeg Kraljevskog letačkog korpusa (Royal Flying Corps) i Kraljevske mornaričke vazduhoplovne službe (Royal Naval Air Service). Mornarički piloti su, naravno, zadužili Veblije Mk I N. Oba pištolja su dočekala i Drugi svetski rat. Većini Koltovih pištolja u kalibru .455 Vebli promenjena je cev, jer je municiju .45 ACP bilo daleko lakše nabaviti. Proizvodnja municije .455 Vebli bila je u ratnim okolnostima drastično smanjena. Firma „Vebli & Skot“ pitala je sredinom 1939. Ministarstvo odbrane da li još postoji interesovanje za Mk I N. Na lageru je bilo još mnogo delova za sklapanje pištolja koji su mogli u kratkom roku da se isporuče. U Ministarstvu nisu bili zainteresovani, pa je fabrika sve preostale delove pretopila. Padobranci su 1944. uveli u naoružanje Inglis Mk I, kanadsku kopiju Brauningovog pištolja FN HP35. A dve godine kasnije, vojska je i zvanično povukla iz upotrebe Veblijeve pištolje u kalibru .455. Doduše, Vebli je 1953. iznova pokušao da dobije ugovor s vojskom s novim modelom koji je spolja ličio na nemački Valter P38, ali bez uspeha. Britanska armija je zatim 1956. uvela u službeno naoružanje belgijski FN HP, koji je tu ostao sve do 2013, otkad je počeo postupno da ga istiskuje Glok 17. Za jedan vojni Vebli & Skot pištolj kolekcionari danas plaćaju najmanje 1.500 evra. Za ekstremno redak model Mk I No. 2 važi sasvim druga cifra. On ume da košta i po 8.000 evra, ukoliko ima originalni kundačić. Danas se, praktično, ne može naći nijedan primerak Veblijevih pištolja sa originalnim plavim finišem. Bile su, zapravo, dve varijante plave: tamno plava i svetlo plava (od 1916.). Delovi koji su najviše izloženi habanju bili su urađeni u crnom finišu: okidač, oroz, izvlakač, nišan i ušica za gajtan. Bilo kako bilo, gotovo svi Veblijevi pištolji su nakon 1918. restaurirani i brunirani, a neki čak i lakirani. Pojedini majstori su pokušali da nanesu nov plavi finiš, ali niko nije uspeo da postigne originalnu Veblijevu finoću. Često ni korice drške nisu originalne, već su zamenjene drvenim, sa ili bez narezanog dezena riblje krljušti. Kolekcionar koji je baš uporan da nađe Veblijev pištolj sa originalnim plavim finišom ima, možda, šanse jedino ako naleti na neki primerak koji je bio privatno nabavljen. Ali, takvi su veoma retki i sve ređi na tržištu. Kod njih su okidač, izvlakač i oroz belo polirani.
B. LJ.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još