Navy Seal u Vijetnamu

Svojevremeno je neko vrlo pametan rekao da se vojska stalno priprema za rat, ali uvek za onaj koji je već prošao. Ova duhovita opaska pogađa u suštinu problema svake vojske koja se nađe u nekom novom oružanom sukobu. Kompletna obuka, naoružanje, oprema, uniforme i tako dalje, su urađeni na osnovu iskustava stečenih u prethodnim konfliktima. Zato ne treba da čudi da najveće svetske sile, koje su se svojevremno borile sa višemilionskim protivnicima, nisu u stanju da odgovore na adekvatan način kada su u pitanju sukobi ograničenog intenziteta. Pogledajte Francuze u Indokini ili Alžiru, Sovjete i Amerikance u Afganistanu i slično. Naravno, slično je i kada se posmatra sa druge strane. Npr. Jugoslovenska Armija/NOP je imala katastrofalne rezultate na Sremskom frontu, iako je pre toga uspešno vodila gerilski rat protiv Nemaca. Zato su mnoge promene pravljene “ u hodu“, ali ne pre nego što su nastale brojne sopstvene žrtve. A priznaćete, da budete deo najcrnje statistike, samo zbog nečijeg okoštalog načina razmišljanja, ne izgleda ni malo privlačno.
Slična stvar se desila Amerikancima u Vijetnamu 60-ih godina. Istina, od samog ulaska SAD u konflikt, činilo se da Ameri rezonuju pravilno. Slali su opremu i „savetnike“ (eufemizam za obavještajce i pripadnike specijalnih snaga) ali je ubrzo postalo jasno da to nije dovoljno. Sukob je ubrzo eskalirao i bilo je očigledno da se snage Južnog Vijetnama ne mogu same odbraniti od unutrašnjeg neprijatelja i njegovog sponzora sa severa.

Naravno, nas ovaj sukob najviše interesuje zbog upotrebljenog naoružanja. Amerikanci su na početku angažovanja koristili pušku M-14, za koju se slobodno može reći da je unapređena puška Garand M-1 iz 2. Svetskog rata. Problem sa M-14 je u tome što Vijetnam nije ni približno ličio na evropsko ratište. Daljine na kojima se dejstvovalo su se vrlo često merile, ne u stotinama već u desetinama metara. Ne treba da čudi da su mnogi „savetnici“ zbog toga radije uzimali stare „Tomije“ ili „Mazalice“ nego standardno vojno oružje svoje zemlje. Međutim, ubrzo je, prvo preko ratnog vazduhoplovstva, a zatim i drugih vidova američkih OS u naoružanje ušla čuvena puška M-16, odnosno njene varijante A1 i XM 177 E1 i E2. Ovo se činilo kao pun pogodak, naravno, ako zanemarimo sve one priče o nepouzdanosti. Oružje je bilo izuzetno precizno i lako za nošenje usled manje mase i dužine. Metak kalibra 5,56 mm je bio lagan i vrlo smrtonosan, pogotovo na malim daljinama, a zbog pomenute male mase bilo je moguće poneti značajnu količinu municije, a da ne dođe do premora kod pešadinca koji je nosi. I sama taktika je izmenjena u značajnoj meri. Dok je svojevremeno (puško)mitraljez bio glavni nosilac vatre a ostali članovi odeljenja ili voda su je dopunjavali, sada su odjednom svi strelci imali ogromnu vatrenu moć. Istina je da na malim daljinama nije potrebno da ste posebno vešt strelac i da u takvoj situaciji upravo volumen vatre može da bude pravi odgovor. Ipak, 20 metaka u okviru, što je bio tadašnji standard, nije bilo dovoljno. Čak ni sa novim okvirima od 30 metaka, koji su prvenstveno razvijeni za potrebe specijalaca svih fela, situacija nije popravljena u značajnijoj meri. Sve ovo je posebno dolazilo do izražaja u slučaju pripadnika najelitnijih specijalnih jedinica poput MACV SOG, Zelenih Beretki ili novoformiranih SEAL timova koji su najčešće dejstvovali u dubini neprijateljskog rasporeda. Upravo su ovi zadnji bili vrlo specifični po pitanju naoružanja. Pojedina oružja koja su korišćena tih godina, mogla su se videti samo u njihovim rukama. Takav slučaj je i sa junakom naše današnje priče, lakim (ili jurišnim) puškomitraljezom Stoner 63.

Judžin Stoner, jedan od najplodnijih američkih konstruktora naružanja je po napuštanju kompanije Armalajt (Armalite) 1961. godine i kratkotrajne saradnje sa Koltom (Colt) odlučio da prihvati posao u Kadilak Kejdžu (Cadilak Cage). U Stonerovoj glavi je već neko vremena sazrevala ideja o modularnom oružju kojim bi se masovno naoružale oružane snage. Ideja je bila da se ponudi takva paleta oružja koja bi pokrila sve potrebe, ili barem njihov veći deo. U ponudi su bili automatski karabin i puška, laki puškomitraljezi sa hranjenjem pomoću okvira i redenika kao i obični i spregnuti mitraljez. Glavna karakteristika za sve njih bi bila da koriste identičan sanduk. Kundaci, nišani, cijevi, okidački mehanizam i slično su bili izmenjivi delovi. Pojedine izmene konfiguracije bi bile vrlo jednostavne. Npr. karabin bi u odnosu na pušku imao samo kraću cev i preklopni kundak. Konverzija u puškomitraljez bi već bila daleko komplikovanija priča i stvarno je zahtevala oruđarskog genija da to sve osmisli. Glavna ideja je bila da se na ovaj način značajno smanji cena koštanja pri izradi, a i obuka bi mogla da bude pojednostavljena usled familijarnosti sa drugim modelima. Stoner je uspeo da za sobom povuče i dvojicu prijatelja i pomoćnika iz Armalajta, Roberta Frimonta i Džejmsa Salivana da mu se pridruže na novom projektu. Već 1962. godine je nastao prvi prototip pod radnim nazivom Stoner M69W u kalibru 7,62 NATO. Samo ime je izabrano „fore radi“. Naime, ime se čita identično i ako bi se natpis okrenuo za 180°, što je bilo blisko ideji sanduka oružja koji bi mogao da se koristi i u obrnutoj konfiguraciji, odnosno okrenut „naglavačke“. Odmah posle toga je usledio i model Stoner 62 u istom kalibru, ali iz nekog razloga konstruktorski tim je odlučio da do njegove proizvodnje ne dođe. Umesto toga, fokusiraju se na novi metak, 5,56×45 koji se očigledno dopao vojnim krugovima u Vašingtonu. Stoneru i njegovoj ekipi je metak bio vrlo dobro poznat, te je ubrzo urađen prototip pod radnim nazivom Stoner 63. Prvi modeli su izrađeni početkom februara 1963. godine u pogonima u Kosta Mesi u Kaliforniji. Međutim, poslije svega 234 urađena primerka, odlučeno je da se proizvodnja prebaci u pogone Kadilak Kejdža u Vorenu, u državi Mičigen. Prvi primerci su se mogli prepoznati po drvenim kundacima i rukohvatima dok su oni iz Vorena dobili plastične, koji su bili primereniji vojnoj upotrebi.

Ubrzo su počela i prva testiranja, a dve konfiguracije su se istakle, automatska puška i posebno laki puškomitraljez. Međutim, delimično usled nekih nerealnih očekivanja od strane logističkog organa, nije došlo do prihvatanja u vojnu službu. Testiranja su pokazala određene nedostatke oružja koji su zatim otklonjeni. Unapređen je sistem pozajmice gasova, sa novim regulatorom protoka gasova i gasnim cilindrom od nerđajućeg čelika. Izmene su urađene i kod poklopca za izbacivanje čahura i mehanizma za hranjenje koji su, takođe, postali znatno masivniji. Naime, kod prvog modela se povremeno dešavalo da se čahura vrati u unutrašnjost sanduka što je izazivalo zastoj. Sa obzirom na blizinu protivnika prilikom sukoba u džunglama Vijetnama, ovo je bilo apsolutno nedopustivo. Naredna veća izmena je vezana za selektor vatre i kočnicu. Jedan nesećan slučaj pri kome je stradao korisnik je naterala ljude u Kadilak Kejdžu da naprave neophodne izmene. Naime, dovoljno je bilo da se poprečna čivija za rastavljanje izvuče kod punog oružja i da dođe do odvajanja gornjeg dela sanduka od donjeg. Sa obzirom da je laki puškomitraljez koristio otvoreni zatvarač, to je automatski značilo i njegovo kretanje u prednji položaj, kao da je povučen okidač. A tada je do nesreće samo mali korak… Sve ove i još neke sitnije izmene su rezultirale pouzdanijim i bezbednijim oružjem koje je dobilo i novu oznaku, Stoner 63A a čija je proizvodnja otpočela 1966. godine.

Iako novo oružje nije prihvaćeno za masovno naoružavanje trupa, novoformirane mornaričke specijalne snage su vrlo rado prihvatile novi laki puškomitraljez. Prema rečima penzionisanog oficira iz SEAL tima 1, Stonerov puškomitraljez je bio nešto do tada neviđeno. Na primer, na obuci za ljude žabe (UDT faza), i dalje su redovno koristili stare Garande ili automate M-3! Sa prelaskom na novu, SEAL fazu obuke, odjednom bi se susreli sa oružjima o kojem nisu mogli ni da sanjaju… 1967. godine je novi jurišni puškomiraljez i zvanično usvojen u njihovo naoružanje pod nazivom Mk 23, Mod 0. Ovakvo oružje je drastično diglo vatrenu moć malih borbenih timova. Tipično naoružanje jednog sedmočlanog SEAL tima u tom periodu je bilo vrlo impresivno i često se sastojalo od dva puškomitraljeza M-60, tri laka puškomitraljeza Stoner 63A, jedan CAR 15 sa podcevnim bacačem granata u rukama veziste (preteča današnje M-4 sa bacačem M-203) i jedan trofejni AKM u rukama čelnog izviđača. Zamislite sada dva tako naoružana tima, koji su sačinjavali jedan SEAL vod. Po vatrenoj moći su bili gotovo ravni pešadijskoj četi! Još kada uzmete u obzir da je svaki puškomitraljezac nosio barem 500 metaka sa sobom… Omiljeni način gađanja je bio sa kuka. Sa obzirom da su daljine gađanja bile male, trzaj skoro pa nikakav, a količina ispaljenog olova velika, ovo je bio vrlo prihvatljiv način. Zbog toga se dešavalo da pojedinci ili stave preklopni kundak, preuzet sa karabinske verzije ili da ga u potpunosti uklone, te tako dobiju ultra kompaktno automatsko oružje. Ne zaboravite, konstantno držanje oružja u zgibu ramena i ono nišanjenje „tamo negde“ koje viđate u savremenim akcionim filmovima je prilično nova tehnika, ne starija od 20-ak godina. Način nošenja municije je bio šarenolik. Pored platnenih vrećica preuzetih od M-60, postojali su i plastični kontejneri. Međutim, ljudi na terenu su pokazivali izuzetnu maštovitost pa su najčešće koristili priručna rešenja poput torbica za čuturice, modifikovane doboše od ruskih i kineskih lakih puškomitraljeza RPD, „apgrejdovanih“ standardnih plastičnih kutija kojima je povećavan kapacitet na 180 metaka ili su jednostavno nosili redenike ukrštene preko grudi. U tom slučaju su često praktikovali da ih nose ispod bluze da ne bi svojim odbleskom i zveckanjem otkrivali položaj neprijatelju. Takođe, jedan od načina nošenja municije je bio u zaplenjenim kineskim prslucima za nošenje okvira od AK. Jednostavno, ono što bi se nekome učinilo kao dobra ideja, odmah je isprobavano na terenu. Ako se ne bi dobro pokazalo, momentalno je odbacivano. Ubrzo je i Kadilak Kejdž izašao sa svojim dobošem kapaciteta 150 metaka u redenicima i koji je naišao na dobar prijem kod korisnika.

Kao što smo već spomenuli, osnova celog oružja je bila u univerzalnom sanduku, dok je princip rada bio zasnovan na pozajmici gasova. U slučaju da govorimo o karabinskoj ili puščanoj verziji, oružje koristi zatvoreni zatvarač. Ovakvo rešenje omogućava veću preciznost prilikom otvaranja vatre. Sa druge strane, otvoreni zatvarač je poželjniji kod oružja koja koriste hranjenje redenikom i projektovana su za daleko intezivniji režim vatre. Na primer, kod varijante sa zatvorenim zatvaračem, 150 metaka ispaljenih u roku od dva minuta su dovoljni da zagreju cev u tolikoj meri da bi moglo da dođe do samoopaljenja u slučaju da se metak nađe u cevi i tu ostane. Kod otvorenih zatvarača situacija je nešto drugačija. Tu se uvođenje metka, zabravljivanje zatvarača i opaljenje dešavaju u deliću sekunde. Pošto je ovde zatvarač otvoren, metak je u redeniku a ne u vrelom ležištu, a kroz cev može da prostruji vazduh i izvrši delimično hlađenje, te je jasno zašto je ovo poželjnija varijanta kod puškomitraljeza. Nešto veće rasturanje pogodaka je krajnje nebitno pošto su ovakva oružja predviđena za potpuno drugačije borbene zadatke u odnosu na automatske ili snajperske puške.
Zatvarač je sa sedam simetrično raspoređenih bregova za bravljenje, što je tipično rešenje koje je Stoner koristio na AR-15 i AR-18. Na ovaj način, sila se ravomernije raspoređuje, te se i životni vek jednog ovako kritičnog dela znatno produžuje. Zatvarač je smešten u svoj nosač koji je na sebi imao izglodano vodište koje je omogućavalo rotaciju zatvarača za projektovanih 22.5°. Dalje, nosač je povezan sa klipom i klipnjačom koji su smešteni u gasni cilindar. Preko ovog sistema je prenošena energija barutnih gasova potrebna za rad automatike. Za razliku od AR 15 gde je upotrebljen princip direktnog dejstva gasova ili AR 18 gde je iskorišten kratki hod klipa i klipnjače, kod Stonera 63/63A je upotrebljen sistem sa dugim hodom klipa i klipnjače. Možemo reći da je pokojni Judžin Stoner na ovaj način u svojim konstrukcijama zatvorio pun krug, barem što se principa pozajmice gasova tiče.

Pomenuti nosač zatvarača je imao još neke svoje specifičnosti a koje do tada nisu viđene ni na jednom drugom oružju. Naime, na prednjem delu je bio postavljen poseban amortizer koji je radio na principu kombinovanih Belvilovih opruga. Pomenute opruge su ništa drugo do čelični diskovi koji su udubljeni u jednu stranu. Pritiskom na ispupčeni deo, dolazi do njegovog naglog ugibanja u drugu stranu i pri tome se oslobađa određena količina energije. Prilikom gađanja, ovaj sistem amortizera je značajno ublažavao mehanički udar pokretnih delova u nepokretne, te produžavao životni vek oružja. Inače, Belvilove opruge su ’60-ih godina bile veliki hit i Amerikanci su ih koristili gde god su stigli, pa čak i u protivpešadijskim nagaznim minama poput M14.
Cev oružja je izmenjiva i postojalo je ukupno 5 različitih opcija. Ipak, najpopularnija je bila kratka puškomitraljeska ili komando verzija. Ovo je i logično, kada se zna osnovni način upotrebe oružja. Ova cev je bila duga svega 15,7 inča (oko 40 cm), imala je korak uvijanja od 1:12 inča i uzdužne žlebove radi boljeg hlađenja. Na ustima je standardno bio montiran razbijač plamena sa šest aksijalnih proreza. Iako kratke cevi predstavljaju popularna rešenja, ona ipak nisu i najsrećnija. Naime, pored jačeg pucnja i bleska, takva oružja imaju i nešto veću sklonost ka zastojima zbog toga što je otvor za pozajmicu vrlo blizu ustima cevi pa radni pritisci često nisu dovoljno veliki za nesmetan rad automatike. Ovo je pogotovo slučaj kada je oružje zaprljano a otvor regulatora za pozajmicu gasova postavljen na najmanju vrednost.

Nišani kod jurišnog puškomitraljeza su bili montirani na nosaču gasne komore i na zadnjem delu poklopca sanduka. Zadnji nišan je bio diopterskog tipa i imao je mogućnost podešavanja do 1000 metara sa podeljcima od po 100 metara. Takođe omogućavao je i bočne popravke. Ipak, vrlo često nišani nisu korišćeni jer su korisnici potencirali takozvano „instiktivno gađanje“ sa kuka.
Inače, pored svojih nesumnjivih kvaliteta, konstrukcija je imala i prilične mane. Jednostavno, bila je prekomplikovana i preosetljiva za upotrebu među „širokim narodnim masama“. Ceo sistem je zahtevao izuzetno održavanje, kako pre, tako i posle upotrebe. Zaluđenicima za oružje ovo može izgledati kao najnormalnija stvar, ali ne zaboravite, borbena upotreba oružja je samo mali dio vojničkog života, pa i u ratu. Čak ni mnogi pripadnici specijalnih snaga nisu nešto posebno zainteresovani za oružje, a još manje za njegovo održavanje. Posebna pažnja je morala da se posveti detaljnom čišćenju kompletnog sistema za pozajmicu gasova i mehanizmu za hranjenje. Osim toga, slično nekim drugim američkim oružjima, zatvarač i sistem za hranjenje su zahtevali da budu izuzetno dobro podmazani da bi sve radilo kako treba.
Sudbina Stonera 63/63A je zapečaćena činjenicom da nikada nije došlo do masovnijih narudžbi od strane američkih oružanih snaga. Prilikom testiranja za potrebe Zelenih Beretki, oružje je odbačeno kao prekomplikovano. Licenca koja je zatim prodata holandskoj kompaniji NWM De Kruithoorn N.V. takođe nije pomogla, jer Holanđani nisu proizveli ni jedan komad iako su izvršili određen broj modifikacija na američkim primercima. Kako ni njihova vojska nije usvojila ovo oružje, a nisu uspeli ni da nađu kupca u inostranstvu, bilo je jasno da je ovo kraj. Tako je ovo neobično modularno oružje napravljeno u količini koja ne prelazi 4000 primeraka u svim varijantama. Danas, polovni i uredno registrovani primerci u SAD na civilnom tržištu dostižu cene i preko 70.000 dolara.
N. Trifunović